Грађанину Вуковићу је потпуно нелегално омогућено да се обраћа са говорнице у тренутку док није био нелегално реизабран за нелегалног градоначелника. А и тај тренутак је искористио да се у маниру диктатора обрачуна са одборницима који су га спречавали да спашава људске животе.
Један од рецепта за дугорочни опстанака ДПС-а је било њихово непристајање да их у наумима спутавају такве ситнице као што су закони, па чак и ако су их сами доносили. Али су зато врло радо причали причу о снази државе и институција, поистувјечујући их са собом, тј партијом. С обзиром да су правни насљедник Савеза комуниста, није ни чудо одакле црпе ту идеју. Последњу илузију да институције игрју било какву улогу у животу и раду функционера ДПС-а срушио је грађанин Иван Вуковић у хистеричном наступу на сједници скупштине главног града.
Грађанину Вуковићу је потпуно нелегално омогућено да се обраћа са говорнице у тренутку док није био нелегално реизабран за нелегалног градоначелника. А и тај тренутак је искористио да се у маниру диктатора обрачуна са одборницима који су га спречавали да спашава људске животе. У налету невиђене патетике и безочности, грађанин Вуковић је оптужио одборнике да га малтретирају довођењем у Скупштину, док испред његових врата стоји нека несрећна жена која моли за помоћ и пријети самоубиством.
Имао би лелек грађанина Ивана Вуковића смисла да је он службеник центра за социјални рад, Црвеног крста или оператер СОС телефона. Да је особа у чијем је опису посла да помаже појединачним случајевима. Све би то имало смисла да институције раде свој посао, али не раде. Грађанин Иван се оголио у улози цезара, господара живота и смрти обичних грађана који не могу остварити своја елементарна људска права док се не понизе и закуцају на тапацирана врата првог човјека града. Галамио је Иван како је жена без примања, како јој искључена струја и како нема излаза. Његова прва сарадница је чак додала да Иванов емотивни излив нема везе са политиком, као да их управо политика и страначки ангажман нису довели на позиције да директно одлучују о људским судбинама.
Али ниједном се нису запитали како је могуће да у Ивановом царству од чоколаде са прозорима од мармеладе из безличне СВ! кампање постоје такви случајеви. Како је могуће да су до два дана пред изборе заказали сви сервиси и све службе које је Иван тако успјешно градио у паузи између нагрђивања подгоричког саобраћаја и сликања по парковима. Зашто нико од хиљада запослених не ради свој посао бриге о грађанима, него мора Иван Разријешени?
И како је могуће да се не постави питање ко је направио такав систем безнађа у којем један човјек одлучује све. Од давања социјалне помоћи до одлучивања о милионским инвестицијама. Одговор је ваљда јасан, само још да Подгоричани одлуче да ли желе да наставе живјети у беговату.
Небојша Бабовић
