Пише: Марина Вулићевић
По природи ствари, обично страда песник, визионар, међутим, дешава се и то да песник буде тај који ће помрачене свести повући ороз не само у књижевном делу већ и у стварности… Недавно је светом одјекнула вест да је словачког премијера Роберта Фица тешко ранио мање познати словачки писац и активиста Јурај Цинтула (71) у центру словачког града Хандлова после састанка владе. У мноштву оправданих осуда и вести о његовом хапшењу, могао се понегде пронаћи и податак да су Цинтули објављене три збирке песама, једна збирка приповедака и роман, а Словачко удружење писаца после овог покушаја атентата саопштило је да ће „ту одвратну особу” искључити из чланства. На неком од портала појавило се и парадоксално подсећање на то да је Цинтула и сам био нападнут и да је задобио повреде 2016. године, када је радио на обезбеђењу једне робне куће, после чега је покренуо петицију за оснивање Покрета против насиља. Наравно да ће се цело друштво окренути против злочинца, у неким друштвима почеле би јавне дебате о увођењу смртне казне, а мало ко ће проговорити о узроцима, социјалној неправди и систему који људе доводи до тога да посегну за тим да некоме одузму живот, при чему се систем вековима заправо своди на исто. „Сви имамо довољно снаге за подношење туђих мука”, како је рекао Ларошфуко. У овом случају злочин је извршио писац, и ако је човек на првом месту, биће емоција и страсти, а тек потом биће интелекта, разума и закона, онда то двоструко више важи за уметника. Он је литераран и концептуалан чак и у свакодневици, он је биће идеје. Има важност у својим очима, а некада је много већу битност имао и у друштву. Када се осами, истражује сенке у себи и у другоме, освешћује оно што би се неко уплашио и да именује, све до богохуљења. Има ту слободу да у свом делу убије критичара који му је јуче загорчао живот, у лику неког несрећника кога прогони змијоглава Горгона. Има слободу да живи своје дело у животу и живот у свом делу.
„Изгледа да је уметник по природи бунтовник. Зато му у револуцијама никада није добро. Знамо да се велика уметност може стварати само у потпуној слободи. Она друга је покорна, конвенционална и због тога лажна. И као таква не служи човеку. Снови су корисни, јер су слободни”, рекао је Ернесто Сабато у разговору са Х. Л. Борхесом.
Бројни су примери уметника који су одувек били склони разузданом животу, пороку, па и злочину, што их не разликује од других људи. Али разлика је у томе што су многи од њих својим стваралаштвом превазишли дубине греха, нудећи с друге, светлије, стране катарзу, и то уз велику жртву.
Дубока усамљеност
Готово је митски пример живота француског песника касног средњег века Франсоа Вијона, који је 1455. године због жене убио свештеника, и изнова био хапшен, осуђиван на смрт, па амнестиран. Његова Завештања упоређена су с Дантеовим Паклом и Балзаковом Људском комедијом. Један од његових преводилаца код нас, Коља Мићевић, навео је симболичан податак о подударности године Вијоновог рођења с годином када је 1431. спаљена у Руану Јованка Орлеанка, „што нас опомиње на то да његовом делу приђемо као што бисмо пришли манастирским фрескама које представљају мртвачки плес”. Вијонова поема Завештања онако како их је видео Коља, снажно проговара о подељености бића на тело и срце, осећај и разум, небо и пакао.
„Грешник сам, лепо видим све то; / ал’ Бог не жели моју смрт, / већ опрашта и живи свето, / и мени грешном није шкрт. / Мада сам многим грехом стрт / Бог живује, и милост његва, / кад савест ранио грижње хрт, / спасиће мене ових негва”, део је Великог завештања.
Снажни контрасти Каравађових сликарских дела као да извиру из тамних простора његовог злочиначког духа, јер је овај уметник италијанског барока имао гадну нарав, лако је улазио у окршаје, а убио је младића из угледне римске породице Томасони. Побегао је из Рима и био је у одсуству осуђен на смрт одрубљивањем главе, што је, уосталом, био и упечатљиви мотив његовог сликарства, настао у страху за живот.
Један од највећих вајара, златара и писаца Фиренце Бенвенуто Челини имао је дугу листу преступа, а упркос томе што је био миљеник Медичија и папе, морао је често да се сели. Учествовао је у тучама, у оружаној пљачки и пустошењу Рима 1527. године, а сам је у својој аутобиографији признао да је изван бојишта починио четири убиства, некад из освете, а некад из професионалних разлога.
Као у сцени из Шекспировог комада, познати јужњачки позоришни глумац Џон Вилкс Бут убио је америчког председника Абрахама Линколна, у позоришту 15. априла 1865. године. Био је жестоки противник укидања ропства и других Линколнових идеја, а и сам је био убијен дванаест дана после атентата. Филм Роберта Редфорда Завереник указује на то да је Бут био део веће групе Линколнових противника, учесника у овој завери.
Један од најотворенијих примера уметника који су потекли с маргине, и са те позиције стварали, био је песник и писац Жан Жене. Био је лопов, клошар, једно време мушка проститутка, „заштитник свих девијантних” и једна од најконтроверзнијих личности 20. века, а проглашаван и најзначајнијим писцем који се појавио од Другог светског рата у Француској.
„Вашој моралној покварености увек ћу супротставити своје лукавство”, говорио је. Градац је објавио збирку његових текстова и интервјуа под насловом Аморалан?, коју су приредили Бранко Кукић и Милосав Мариновић.
Пошто га је мајка напустила, Женеа су одгајали старатељи на селу. Већ као дечак почео је да се сналази за живот и да краде и због тога је био поново остављен и избачен на улицу, а да би опстао, трговао је украденим стварима, дрогом и хомосексуалношћу. У затвору је био од 1942. године, када је и почео да бележи еротске и фантазије зверства у драмским комадима који су „шокирали Гран Гињол”. Из затвора је пуштен 1948. године, а помиловао га је председник државе, на захтев Коктоа, Жида и Сартра.
У једном интервјуу за Плејбој, који је пренет у поменутој књизи, Жене је објаснио суштину своје одбачености, везу „криминалца и свеца”, где и један и други живе у дубокој усамљености.
Мржња према друштву
Поводом псовки и „друштвено неприхватљивог језика његових комада” Жене је рекао: „Још увек осећам извесну мржњу према друштву, али све мању и мању, и надам се да ће ускоро потпуно нестати. У суштини, ја не псујем. Али када сам те речи написао, био сам у стању мржње и поезија је садржала оно што се сматра непристојним, а што се трансформацијом, средствима језика, прихватало као племенито. Проблем је сада потпуно другачији. Ви – тј. друштво – не интересујете ме више као непријатељ. Пре десет или петнаест година био сам против вас. Сада, нити сам за вас, нити сам против вас. Обојица постојимо у исто време и мој проблем није више у томе да вам се супротстављам, већ да учиним нешто у шта смо ми заједно уплетени, ви и ја подједнако.”
Из судара биоса и етоса, анималног и његове негације, настају уметност, филозофија, религија; култура као афирмација живота. Из тог укрштаја рађа се бесмртност, и „бесмртност је та која ће спасити свет, опуштање и благост, одбацивање жртвовања сваке врсте и напуштање ратничких врлина”, како је рекао Албер Карако, постављајући и питање: „Мушкарац има потребу да озакони своју надмоћ организујући несрећу, по ту цену се он приказује незаменљивим, али колико још дуго можемо ми ту цену да плаћамо?”
Извор: Политика Магазин
