Piše: Gideon Levi
Somalija, Sirija, Mjanmar, Boko Haram – i Izrael. Nisu slučajno zajedno. Odluka generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Guteresa da uvrsti Izrael na crnu listu država koje povređuju decu, uvredila je i zaprepastila Izrael. Mi na listi sa Sirijom? Da, mi i Sirija. U Izraelu su odmah krenuli sa napadom, a da se niko nije zapitao: šta smo mislili dok vojska ubija na hiljade dece? Da će svet ćutati? Da će se Ujedinjene nacije uzdržati od reakcije? Njihov zadatak je da urlaju, a to su i uradile krajem nedelje.
Kada se radi o masovnom pokolju dece, nestaju svi izgovori, čak i oni koji dolaze od Izraela. Ambasador u UN Gilad Erdan može da nastavi sa grotesknim ponašanjem – juče je objavio snimak svog razgovora sa generalnim sekretarom, čin bez presedana prema diplomatskom kodeksu, a koji je u stvari namenjen centrali Likuda kao priprema za njegovu narednu poziciju. Benjamin Netanjahu može i dalje da tvrdi da su „Ujedinjene nacije same sebe stavile na crnu listu istorije“. Ujedinjene nacije? Koliko dece je ubila ova organizacija? Izraelska vojska je ubila 15.517 dece prema podacima ministarstva zdravlja u Gazi; smrt 8 hiljada dece je potvrdio UN. Veliki broj dece se još uvek vodi kao nestala. Oko 17 hiljada dece je izgubilo barem jednog roditelja; 3 hiljade njih je ostalo bez barem jednog ekstremiteta. (U januaru je međunarodna organizacija Save the Children potvrdila da desetoro dece svakodnevno gubi barem jedan ekstremitet. Kanal Al Džazira je juče snimio palestinskog dečaka koji je pitao majku da li će mu ruka ponovo izrasti.) Prema podacima organizacije UNICEF, 9 od 10 dece u Gazi pati zbog „teškog nedostatka hrane“. Svetska zdravstvena organizacija je utvrdila da 4 od 5 dece nije ništa jelo najmanje jedan dan na svaka tri dana.
Svi su na crnoj listi istorije, sem Izraela. Svi su mrzitelji Izraela i antisemite, samo je Izrael nevin. „Najmoralnija vojska na svetu“, ponovio je juče Netanjahu, što može izmamiti jedino osmeh stida kod njegovih slušalaca širom sveta. Ali dokazi su tu: neuništivi, brojni, nedvosmisleni i neoprostivi. Osam meseci ratovanja protiv dece. Osam meseci dece sa amputiranim udovima, dece koja su ostala siročad. Gladne, bolesne, osakaćene, na samrti i mrtve dece. Brojke su zastrašujuće, ali ništa manje zastrašujuće nije ni potpuno odricanje Izraela od svake odgovornosti. Desetine hiljada dece je ubijeno krivicom roditelja, Hamasa, Ujedinjenih nacija i UNICEF-a, samo ne krivicom njihovih ubica, vojnika Odbrambene vojske Izraela (Cahal) i njenih pilota, najmoralnijih na svetu.
Kada je u pitanju ovakav nivo nanošenja patnje tolikoj deci, mogao se očekivati osećaj šoka i potresenosti i u izraelskom društvu. Jer i mi imamo decu. Ali ovde je tuga zabranjena, saosećanje je protivzakonito, protesti su usmereni samo na spasavanje naše dece, dok se stotine hiljada njihove ne broji i ne vidi.
Deca Gaze – ona koja budu preživela – nikada neće zaboraviti. Ona sada gladuju među ruševinama svojih domova, žale za roditeljima, braćom i sestrama, pokušavaju da zaleče svoje rane i udove u zemlji u kojoj nema funkcionalnih bolnica, sluđeni noćnim morama. Oni će porasti i neće zaboraviti. Humanitarna pomoć i dalje jedva stiže, naseljenici napadaju kamione i nasilno sprečavaju njihov ulazak u Pojas Gaze, a Izrael i o tome ćuti. Ali ova deca nikada neće zaboraviti šta im je Izrael učinio. A kako bi to i mogli? Zauvek će pamtiti. Sada im se i svet u tome pridružio. Čak i takav, ciničan i hladan, svet je šokiran ubijanjem dece. Netanjahu, Erdan i ostali Izraelci mogu nastaviti da peru ruke, ali one su umrljane krvlju dece koju nikakav izgovor ne može prikriti.
Trebalo bi da počnemo da se navikavamo: Somalija, Sirija i Izrael. To je taj klub. Ne treba da budemo šokirani njegovim sastavom već onime što je dovelo do toga da im se Izrael pridruži. Priključivanje je opravdano, moramo to priznati.
Izvor: Haaretz
Prevod: Alma Ferhat/Peščanik
