Piše: Mišo Vujović
Sveta Jermenska apostolska crkva – jedna od najstarijih hrišćanskih crkava, osnovana u trećem veku, podno Ararata, iz korena i krvi apostola Tadeja i Vartolomeja – ponovo je na meti. Ovoga puta, ne u mraku osmanskih kazamata, ne pod oštricom mača sultanovih janičara, već u svetlu novog doba, u režiji onih koji ne trpe pamćenje, identitet i mitove.
U zvaničnom pismu iz Rumunije, episkop Tateos Aršamjan, arhiepiskop jermenske dijeceze u Rumuniji, upućuje potresan apel srpskom Patrijarhu – da digne svoj glas protiv “anticrkvenih i antihrišćanskih aktivnosti” koje se sprovode u Republici Jermeniji – paradoksalno, u otadžbini jermenskog naroda.
Ono što se decenijama šapatom prenosilo među monasima, danas je postalo neosporna činjenica: državne strukture u Jermeniji vode organizovanu kampanju protiv Jermenske apostolske crkve i njenog duhovnog centra — Svetog Ečmiadžina. U poslednjim nedeljama, taj progon dobija otvoreno represivan oblik. Na meti nisu više samo reči i proglasi, već i ljudi: dva jermenska arhijereja su uhapšena. Svetinja je postala meta, a sveštenik — taoc.
Kako izgleda kulturni genocid nad Jermenima u Nagorno-Karabahu
Ko su progonitelji?
Oni što hoće Jermeniju bez Jermena. Istoriju bez krsta. Državu bez crkve. Identično kao i na Kosmetu — progon počinje od duševnih temelja: ruše se krstovi, pljuju ikone, diskredituje verska jerarhija. Ko bi drugi mogao voditi takvu kampanju nego oni koji služe tuđim interesima — zapadnim fondovima, nevladinim direktivama, i mržnji prema svemu što podseća na večnost?
I kao što se u Crnoj Gori satanizuje SPC, u Ukrajini progoni Moskovska patrijaršija, tako se u Jermeniji, preko noći, Sveti Edžmiazin pretvara u neprijatelja naroda. Onim istim narodom koji je preživeo Genocid, koji je oplakivao 1.500.000 mučenika.
Poziv iz Ečmiadžina
Episkop Tateos se u svom apelu ne obraća kao političar, niti kao diplomata. On govori kao pastir, kao brat. Upozorava na progon koji prerasta u novi oblik duhovnog genocida. Sa strepnjom, ali i verom, obraća se Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao jednoj od retkih koje znaju šta znači biti napadan zbog vere, istine, krsta.
„Ubeđeni smo da je u ovakvim okolnostima naročito važno slovo i svedočenje sestrinske Crkve“, piše Tateos. I zaista — ako Crkve ćute, kamenje će progovoriti. A ako se ne odbrane svetinje sada, šta će ostati u amanet našim potomcima?
Zašto ovo treba da nas se tiče?
Jer progon Crkve — ma gde bio — uvek je progon čoveka. Jer ono što se danas dešava u Jermeniji, sutra čeka Gruziju, Srbiju, Crnu Goru, Grčku, Rusiju. Cilj nije samo raskol. Cilj je čovek bez korena. Društvo bez žrtve. Vera bez ikone. Svet bez svetog.
Kad napadaju Ečmiadžin, napadaju i Pećku patrijaršiju. Kad hapse jermenske arhijereje, šalju poruku i srpskim episkopima. Kad ućutkuju drevnu crkvu, ne gase samo lampu u Jerevanu — već i sveću u našim hramovima.
I zato ćutanje nije opcija.
Kako izgleda kulturni genocid nad Jermenima u Nagorno-Karabahu
Sada, više nego ikada, potrebna je solidarnost Crkava, naroda, savesti. Jer crkva nije institucija — već ploti vera, žrtva i pamćenje naroda. Bez nje, i Srbi i Jermeni, i Rusi i Grci — ostaju samo nomadi u tuđoj istoriji.
Zato ovaj tekst nije samo kolumna. Ovo je – sveti apel. U doba kad se krst opet goni, a crkva ponovo raspinje — ostati uz Ečmiadžin znači ostati uz samog sebe.
Da se ne ponovi 1915. Da se ne zaboravi Sveti Emiazin. Da se ne ugasi svetlo u jermenskoj lampadi. Ni u srpskoj. Ni u ljudskoj.
Jer Crkva je poslednji bedem odbrane od nečastivog!
Izvor: IN4S
