Пише: Гидеон Леви
Сомалија, Сирија, Мјанмар, Боко Харам – и Израел. Нису случајно заједно. Одлука генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереса да уврсти Израел на црну листу држава које повређују децу, увредила је и запрепастила Израел. Ми на листи са Сиријом? Да, ми и Сирија. У Израелу су одмах кренули са нападом, а да се нико није запитао: шта смо мислили док војска убија на хиљаде деце? Да ће свет ћутати? Да ће се Уједињене нације уздржати од реакције? Њихов задатак је да урлају, а то су и урадиле крајем недеље.
Када се ради о масовном покољу деце, нестају сви изговори, чак и они који долазе од Израела. Амбасадор у УН Гилад Ердан може да настави са гротескним понашањем – јуче је објавио снимак свог разговора са генералним секретаром, чин без преседана према дипломатском кодексу, а који је у ствари намењен централи Ликуда као припрема за његову наредну позицију. Бенјамин Нетанјаху може и даље да тврди да су „Уједињене нације саме себе ставиле на црну листу историје“. Уједињене нације? Колико деце је убила ова организација? Израелска војска је убила 15.517 деце према подацима министарства здравља у Гази; смрт 8 хиљада деце је потврдио УН. Велики број деце се још увек води као нестала. Око 17 хиљада деце је изгубило барем једног родитеља; 3 хиљаде њих је остало без барем једног екстремитета. (У јануару је међународна организација Саве тхе Цхилдрен потврдила да десеторо деце свакодневно губи барем један екстремитет. Канал Ал Џазира је јуче снимио палестинског дечака који је питао мајку да ли ће му рука поново израсти.) Према подацима организације УНИЦЕФ, 9 од 10 деце у Гази пати због „тешког недостатка хране“. Светска здравствена организација је утврдила да 4 од 5 деце није ништа јело најмање један дан на свака три дана.
Сви су на црној листи историје, сем Израела. Сви су мрзитељи Израела и антисемите, само је Израел невин. „Најморалнија војска на свету“, поновио је јуче Нетанјаху, што може измамити једино осмех стида код његових слушалаца широм света. Али докази су ту: неуништиви, бројни, недвосмислени и неопростиви. Осам месеци ратовања против деце. Осам месеци деце са ампутираним удовима, деце која су остала сирочад. Гладне, болесне, осакаћене, на самрти и мртве деце. Бројке су застрашујуће, али ништа мање застрашујуће није ни потпуно одрицање Израела од сваке одговорности. Десетине хиљада деце је убијено кривицом родитеља, Хамаса, Уједињених нација и УНИЦЕФ-а, само не кривицом њихових убица, војника Одбрамбене војске Израела (Цахал) и њених пилота, најморалнијих на свету.
Када је у питању овакав ниво наношења патње толикој деци, могао се очекивати осећај шока и потресености и у израелском друштву. Јер и ми имамо децу. Али овде је туга забрањена, саосећање је противзаконито, протести су усмерени само на спасавање наше деце, док се стотине хиљада њихове не броји и не види.
Деца Газе – она која буду преживела – никада неће заборавити. Она сада гладују међу рушевинама својих домова, жале за родитељима, браћом и сестрама, покушавају да залече своје ране и удове у земљи у којој нема функционалних болница, слуђени ноћним морама. Они ће порасти и неће заборавити. Хуманитарна помоћ и даље једва стиже, насељеници нападају камионе и насилно спречавају њихов улазак у Појас Газе, а Израел и о томе ћути. Али ова деца никада неће заборавити шта им је Израел учинио. А како би то и могли? Заувек ће памтити. Сада им се и свет у томе придружио. Чак и такав, циничан и хладан, свет је шокиран убијањем деце. Нетанјаху, Ердан и остали Израелци могу наставити да перу руке, али оне су умрљане крвљу деце коју никакав изговор не може прикрити.
Требало би да почнемо да се навикавамо: Сомалија, Сирија и Израел. То је тај клуб. Не треба да будемо шокирани његовим саставом већ ониме што је довело до тога да им се Израел придружи. Прикључивање је оправдано, морамо то признати.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
