Пише: Џефри Сакс
Већ скоро тридесет година, израелски премијер Бенјамин Нетањаху систематски гура Блиски исток у рат и разарање. Тај човјек је као буре барута – спреман да пукне у сваком тренутку. Кроз све ратове које је водио и подржавао, Нетањаху – за којим трага Међународни кривични суд – увијек је сањао о оном “великом” рату: да порази и свргне иранску власт. Рат који је годинама прижељкивао управо је започео – и пријети да нас све одведе у нуклеарни Армагедон, ако се Нетањаху не заустави на вријеме. Његова опсесија ратом вуче коријене из учења његових крајње екстремних ментора – Зеева Жаботинског, Јицака Шамира и Менахема Бегина. Та генерација ционистичких тврдолинијаша вјеровала је да је свака сила дозвољена – ратови, атентати, терор – како би се остварио њихов циљ: брисање сваког палестинског права на домовину.
Оснивачи политичког покрета којем Нетањаху припада, Ликуда, залагали су се за искључиву ционистичку контролу над читавом територијом некадашње британске мандатне Палестине. На почетку британског мандата, раних двадесетих година прошлог вијека, муслимани и хришћани Арапи чинили су око 87 одсто становништва и посједовали десет пута више земље од јеврејске популације. До 1948. године, Арапи су и даље бројчано надмашивали Јевреје отприлике два према један. Ипак, оснивачка повеља Ликуда из 1977. године изричито је тврдила: „Између мора и Јордана постојаће само израелски суверенитет.“ Сада већ озлоглашени слоган „од ријеке до мора“, који се често описује као антисемитски, у ствари је антиарапски и антипалестински бојни поклич самог Ликуда. Изазов за Ликуд био је: како остварити ове максималистичке циљеве упркос очигледној незаконитости у складу са међународним правом и етичким нормама, које обе подржавају рјешење у виду двије државе.
Стратегија „Чисти прекид“ (Clean Break)
Године 1996, Нетањаху и његови амерички савјетници осмислили су стратегију под називом „Чисти прекид“ (Clean Break). Та стратегија заговарала је да се Израел не повуче са палестинских територија освојених у рату 1967. године у замјену за регионални мир. Умјесто тога, циљ је био преобликовање Блиског истока по мјери Израела. Кључно је било то што је у тој визији управо Сједињеним Државама додијељена улога главног извршиоца – водеће силе која ће, кроз ратове и рушење режима, елиминисати све владе које се противе израелској доминацији над Палестином. У суштини, Америка је позвана да ратује у интересу Израела. Стратегија „Чисти прекид“ почела је да се реализује након напада 11. септембра. Као што је открио генерал Весли Кларк, тадашњи командант НАТО-а, САД су убрзо по паду кула близнакиња планирале: „напасти и срушити владе у седам земаља у року од пет година — почевши од Ирака, па онда Сирије, Либана, Либије, Сомалије, Судана и Ирана.“
Први у низу ратова био је онај из 2003. године, с циљем свргавања ирачке владе. Међутим, даљи планови су одгођени јер се Америка заглибила у Ираку. Ипак, САД су подржале подјелу Судана 2005, израелску инвазију на Либан 2006, и упад Етиопије у Сомалију те исте године. Године 2011, Обамина администрација покреће операцију ЦИА-е „Timber Sycamore“ против Сирије и, заједно с Великом Британијом и Француском, руши власт у Либији бомбардовањем те земље. Данас су све те државе у рушевинама, а многе од њих у крвавим грађанским ратовима. Нетањаху је све те ратове подржавао — било отворено, било иза кулиса — заједно са својим неоконзервативним савезницима у америчкој влади, међу којима су били Пол Волфовиц, Даглас Фејт, Викторија Нуланд, Хилари Клинтон, Џо Бајден, Ричард Перл, Елиот Абрамс и други.
Свједочећи пред америчким Конгресом 2002. године, Бенјамин Нетањаху је с одушевљењем агитовао за рат у Ираку, обећавајући: „Ако уклоните Садама и његов режим, гарантујем вам да ће то имати огроман позитиван одјек у цијелом региону.“ Додао је и ово: „Вјерујем да ће људи у Ирану, посебно млади, али и многи други, схватити да је вријеме таквих режима и деспота заувијек прошло.“ Истовремено је америчким конгресменима сервирао и потпуну неистину: „Нема ама баш никакве сумње да Садам тражи активно напредује ка развоју оружја за масовно уништење.“ Слоган о изградњи „Новог Блиског истока“ постао је идеолошка парола ових ратова. Првобитно формулисан у оквиру стратегије „Чисти прекид“ 1996. године, овај слоган је у јавности озваничила америчка државна секретарка Кондолиза Рајс 2006. године. Док је Израел немилосрдно сравњивао Либан са земљом, Рајс је изјавила: „Оно чему свједочимо, у неку руку, јесу порођајне муке једног новог Блиског истока. Шта год да радимо, морамо бити сигурни да идемо напријед ка новом Блиском истоку, а не да се враћамо на стари.“ У септембру 2023. године, Бенјамин Нетањаху је на Генералној скупштини УН представио мапу „Новог Блиског истока“ на којој је палестинска држава у потпуности избрисана. У септембру 2024. додатно је појаснио свој план показујући двије мапе: један дио Блиског истока назван је „благословом“, док су други — Либан, Сирија, Ирак и Иран — означени као „проклетство“, позивајући на смјену режима у тим земљама. Рат који Израел води против Ирана представља завршни чин стратегије која се гради деценијама. Свједочимо врхунцу дугогодишње манипулације америчком спољном политиком од стране екстремистичког ционистичког пројекта.
Пропаганда о нуклеарном оружју
Основна премиса за напад на Иран је тврдња да се Иран налази на прагу производње нуклеарног оружја. Та тврдња је потпуно неоснована, јер је Иран више пута позивао на преговоре са циљем да се одустане од нуклеарне опције у замјену за укидање деценијских америчких санкција. Још од 1992. године, Нетањаху и његови истомишљеници тврде да ће Иран „у наредних неколико година“ постати нуклеарна сила. Године 1995, израелски званичници и њихови амерички савезници објављују рок од пет година. Године 2003, шеф израелске војне обавјештајне службе тврди да ће Иран до љета 2004. имати атомску бомбу. Године 2005, директор Мосада наводи да би Иран могао направити бомбу за мање од три године. А 2012, Нетањаху у Уједињеним нацијама драматично упозорава да је „остало само неколико мјесеци, можда чак и седмица, до довољне количине обогаћеног уранијума за прву бомбу.“ И тако у круг, годинама. Ова тридесетогодишња пракса сталног помјерања „рока апокалипсе“ није резултат погрешне процјене, већ свјесно осмишљена стратегија. Те тврдње служе као пропагандни инструмент; увијек се изнова појављује нека нова „егзистенцијална пријетња“. Много је важнија лажна Нетањахуова тврдња да су преговори с Ираном бесмислени.
Иран је више пута јасно изјавио да не жели нуклеарно оружје и да је спреман на преговоре. У октобру 2003. године, врховни вођа ајатолах Али Хаменеи издао је фетву којом се забрањује производња и употреба нуклеарног оружја — религијски декрет који је касније и званично наведен од стране Ирана на састанку Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) у Бечу, августа 2005. године, и који се од тада редовно цитира као вјерски и правни разлог за одустајање од таквог програма. Чак и за оне који са скепсом гледају на намјере Ирана, чињеница остаје да Иран досљедно заговара постизање преговора на основу споразума који би био поткријепљен независном међународном контролом. Супротно томе, ционистички лоби упорно се противи било каквом рјешењу тог типа, вршећи притисак на Сједињене Државе да задрже санкције и одбаце споразуме који би омогућили строго надгледање од стране IAEA у замјену за укидање санкција.
Године 2016, администрација Барака Обаме је, заједно са Великом Британијом, Француском, Њемачком, Кином и Русијом, постигла Заједнички свеобухватни план дјеловања (JCPOA) с Ираном — историјски споразум који је предвиђао строго праћење иранског нуклеарног програма у замјену за ублажавање економских санкција. Ипак, под непрекидним притиском Нетањахуа и ционистичког лобија, предсједник Трамп је 2018. године иступио из споразума. Очекивано, када је Иран као одговор почео да проширује свој програм обогаћивања уранијума, окривљен је за кршење уговора који је САД сама напустила. Та двострука мјерила и пропагандни наратив тешко је не уочити. Дана 11. априла 2021, израелски Мосад извео је напад на иранске нуклеарне објекте у Натанцу. Након тог напада, 16. априла, Иран је објавио да ће додатно повећати обогаћивање уранијума — као средство преговарачког притиска — истовремено позивајући на обнову преговора о споразуму сличном JCPOA. Бајденова администрација одбила је све такве иницијативе. На почетку свог другог мандата, Трамп је сагласан да се покрену нови преговори са Ираном. Иран је обећао да ће одустати од нуклеарног оружја и бити под стриктним инспекцијама IAEA, уз резервисано право да обогаћује уранијум за цивилне потребе. Трампова администрација првобитно је прихватила ову позицију, али ју је касније — и неочекивано — поништила. Од тада је одржано пет рунда преговора, при чему су обе стране извјештавале о напретку у свакој од њих.
Шеста рунда требало је формално да се одржи у недјељу, 15. јуна. Међутим, Израел је 12. јуна покренуо превентивни напад на Иран. Трамп је потврдио да су САД имале знање о нападу унапријед, иако је администрација у то вријеме јавно говорила о предстојећим преговорима. Израелов напад изведен је не само усред преговора који су наговјештавали напредак, него и неколико дана прије заказане конференције УН о Палестини, која је требала подстаћи рјешење двије државе. Та конференција је сада одгођена.
Израелски напад на Иран сада пријети ескалацијом у потпуни, отворени рат, у којем ће САД и Европа стајати уз Израел, а Русија, па можда и Пакистан, уз Иран. Ускоро бисмо могли видјети сукоб неколико нуклеарних сила, што ће државе приближити нуклеарном погубљењу. Сат Страшног часа тренутно показује 89 секунди до поноћи — најближе нуклеарном Армагедону од како је тај сат постављен 1947. године. Током протеклих тридесет година, Нетањаху и његови амерички покровитељи уништили су или дестабилизовали појас од 4.000 километара земаља који се протеже кроз сјеверну Африку, Рог Африке, источни Медитеран и западну Азију. Њихов циљ био је онемогућити стварање Палестинске државе смјеном влада које су подржавале палестински покрет. Свијет заслужује боље од оваквог екстремизма. Више од 180 земаља у УН подржало је рјешење двије државе и позвало на стабилност у региону. То има више смисла од тога да се због Израела доводимо до ивице нуклеарног Армагедона у име илегалних и екстремистичких циљева.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је од 2002. до 2016. године водио Институт Земља. Он је такође предсједник Мреже УН за рјешења у области одрживог развоја и комесар УН Комисије за широкопојасни развој.
Извор: Common Dreams
