Пише: Милорад Дурутовић
Склони смо да се опредјељујемо, са страшћу да бранимо своје омиљене почетке романа. Тако се стиче утисак да постоји нека незванична топ-листа у којој се стално смјењују иста имена: Маркес, Кафка, Толстој, Ками. И у домаћој књижевности постоје слична рангирања: Андрић, Црњански, Крлежа, Селимовић. Те почетке учимо напамет и радо их цитирамо.
Али сваки књижевни канон, па и овај, има своју сјенку: оно што из њега испадне. Један од таквих почетака, који неправедно измиче, стоји на самом улазу у роман Зло прољеће (1953) Михаила Лалића. То није само изузетно естетско достигнуће. То је тачка из које почиње најбоље што је Лалић написао — не као врхунац, већ као простор у којем ће се тај врхунац тек догодити, развити и проширити кроз романе који слиједе, нарочито кроз Лелејску гору и Хајку.
Овдје, међутим, није ријеч о рангирању, већ о потреби да се покаже како један почетак може да успостави читав свијет. Лалићев то чини одмах, уводећи читаоца у рубну сферу егзистенције која истовремено ствара и угрожава. Као да се космогонија и апокалипса преклапају управо тамо гдје прича још није ни почела.
Лалићево „буђење“ нема функцију револуционарног разбуђивања свијести, како се често читало у идеолошком кључу, већ означава нешто старије и непријатније: улазак у свијет као губитак.
„Буђење је – као да се извлачим из јаме, мрачне и уске, да бих упао у празнину од које стрепим и већ унапријед затварам очи […].“
Тешко је у Лалићевом, често неуједначеном опусу, пронаћи снажнију страницу од ове којом се отвара Зло прољеће. Већ у тој иницијалној, привилегованој позицији текста јесте сабрано готово све на чему књижевност почива: и мит, и егзистенција, и страх од свијета у који се улази.
Милорад Дурутовић: Између светог и профаног – „Косовски циклус“ Николе Завишића
Извлачење из „јаме, мрачне и уске“ призива архетипску слику рађања, али лишену сваке утјехе. Овдје нема сигурног изласка на свјетло, нема обећања смисла. Напротив: излазак води у „празнину“ и „стрепњу“. Као да је сам чин рођења већ погрешан корак, прије улазак у кругове пакла него у кругове живота. Но, у томе јесте његова снага: у отпору. Не отпору животу, него перцепцији. То кратко жмурење није слабост. То је тежња да се задржи сан, да се сачува траг изгубљеног раја, можда оно „што се у сну видјело“.
На тренутак, јунак не жели да види. „Кад би могло да се остане у помрчини […]“. Ладова помисао звучи као најискренија жеља коју човјек може изговорити прије него што отвори очи. Али предаха нема. Јер само један поглед у свијет затвара врата сна: „Отварам очи: брдо Маљ спокојно стоји усред источног неба.“ Дочим, та наизглед мирна, готово идилична слика заправо је замка. „Источно небо“ призива почетак, свитање, библијски хоризонт. Али умјесто сунца, стоји брдо Маљ. Нешто што заклања свјетлост и дроби стварност. То је слика која одређује не само овај роман, већ и судбину Лада Тајовића, јер тај простор у који се улази није авантура, већ препрека.
Почетак, како је примијетио Јуриј Лотман, замјењује узрочност: објаснити појаву значи указати на њено поријекло. У том смислу, Лалићев почетак није само увод, него и интерпретативни кључ. Све касније трансформације јунака већ су овдје наговијештене. Зато Лалић, и када остаје у регистру историје и револуције, заправо захвата дубље слојеве, управо оне који припадају памћењу, миту, архетипу. Књижевност окренута почетку увијек је, у том смислу, исказ повјерења у оно што претходи искуству.
Занимљив је још један могући контекст. Наиме, у времену које се још враћало трауми Другог свјетског рата, идеја „буђења“ добија сличну тежину на различитим странама свијета. Међутим, код Лалића она је додатно усложњена мотивом перцепције. Ако су, како је писао Блејк, „врата перцепције“ замагљена навиком, код Лалића се она не прочишћавају — она се насилно отварају. По цијену преоптерећења стварношћу. Када Блејков поштовалац, џим Морисон, готово у исто вријеме када се и Лалић оглашава, узвикује „Пробуди се!“, то више није романтични позив на слободу или забаву. Тај глас звучи као иста она присила коју налазимо код Лалића: буђење као немогућност да се остане изван свијета.
У оба случаја, буђење није ослобађање, него улазак у свјетску напетост; у искуство које се мора издржати. Лалићев јунак стоји управо на тој размеђи: између жеље да не види и немогућности да остане у мраку. Између свијета који обећава смисао и реалности које га неумољиво разграђује. Па ипак, чини се да је баш у том кратком тренутку отпора, у том покушају да се још мало остане у тами, садржано све оно што књижевност може да учини: да нас подсјети да буђење није увијек побједа, него понекад и почетак свијести о губитку.
Извор: РТНК
