Ако на друштвеним мрежама влада скепса према иницијативи г. Милана Кнежевића, то не мора да значи да је иницијатива за отпризнавање „Косова“ неадекватна. Напротив, вишеструко је оправдана.
Пише: Александар Живковић
Иницијатива Милана Кнежевића о црногорском отпризнавању независности Косова, у највећем дијелу интернет јавног мнијења, и то оног патриотског у Црној Гори, дочекана је са доста скепсе. Посебно се „Пипуну“ спочитава што покреће питање које је званична Вучићева Србија, својим чињењем и нечињењем, добрим дијелом, како сада изгледа, затворила.
Има истине, наравно, у тој примједби; као што има и нешто црногорско-србијанског надгорњавања у таквој реакцији. Надгорњавања које је сада најмање потребно.
Прича о црногорском признавању независности Косова, на првом мјесту, није до сада испричана, ни у Парламенту ни у јавности. Сви се сјећамо колико је оно изнуђено било и против народне воље, и против воље СПЦ у Црној Гори, а, најзад, и против суштински схваћеног црногорског „државног разлога“.
У гушењу тадашњег народно-црквеног отпора, било је и жртава које до сада нијесу нашле своје заступнике у Скупштини Црне Горе.
Са друге стране, признато „независно Косово“ не показује никакве симпатије према Црној Гори, а своје међународно октроисане обавезе за признање, приштинска влада систематски крши и заобилази мењајући етничку структуру становништва. Нетрпељивост према Србима и оним преосталим Метохијцима који се пишу као Црногорци, подједнака је. Уосталом, као и према Ромима и Горанцима.
Сметају и здравствене амбуланте по селима, а камоли, обиљежавање православних и свесрпских празника.
Признавати земљу која има такву владу, више је застиђе него част. Када такву владу још награђујете признањем, само можете да очекујете насртај на ваш територијални интегритет у будућности.
Зато иницијативу г. Кнежевића не схватам као дневно-политичку. Можда сам наиван и не видим неку позадину коју коментатори по мрежама, виде. На крају, и партије и лидери имају право да се боре за више присталица. А отпризнавање јесте још увијек популарно у Црној Гори.
Наравно, отпризнавање не може да буде искључиво страначки, како се то данас каже, пројекат, нити у кончници неће бити страначки резултат. Можда овај подухват превазилази снаге г. Кнежевића, али ако у даљем току буде вођен саборним, а не страначким интересима, он ће бити прегалац коме Бог даје махове.
Да кренемо од питања: како је то Црна Гора признала Косово? Шта је тиме добила, а шта изгубила? Какве су последице признавања и какво је то црногорско-косовско пријатељство успостављено?
Било би занимљиво добити барем неке одговоре на ова питања. Рећи ћете: па, ти су одговори очигледни. Вјероватно сте у праву. Али државна политика признавања и отпризнавања мора да се води на документима и заснива на неоспорним чињеницама.
А, дипломатија нам је, тренутно, знамо у каквом стању. Инфраструктурно сиромаштво тјера земљу ка ЕУ, а она већином, не би благонаклоно гледала на отпризнавање. Но, када је чешки министар спољних послова недавно рекао да је његова земља признала Косово под притиском, таква изјава из Црне Горе, значи, не би била преседан.
И чешко признање притиска, на извјестан начин, јесте отпризнавање. На нама је да бар себе и својих породица ради, признамо да отпризнајемо.
