Журнал.ме наставља фељтонско објављивање студије „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“, једног од најзначајнијих радова совјетског историчара Евгенија Павловича Наумова (1932–1990), дугогодишњег сарадника Института за славистику Академије наука СССР-а у Москви. Наумов је био међу најугледнијим истраживачима средњовјековне историје Јужних Словена, а његови радови о Србији, Босни, етничким процесима и друштвеном развоју Балкана и данас представљају неизоставну литературу у научним расправама. Студија коју доносимо, први пут објављена 1989. године, представља покушај да се на основу средњовјековних извора реконструишу облици етничког самосазнања становништва Србије и Босне у раздобљу од XII до XIV вијека. Без обзира на протек времена и каснији развој историографије, ријеч је о дјелу које и даље заслужује пажљиво читање, како због богатства анализиране изворне грађе, тако и због методолошких питања која остају актуелна и у савременим научним расправама.
Истовремено, други дио влашког становништва – нарочито они који су се тек недавно нашли у границама српске државе – и даље је у перцепцији својих сусједа остајао „туђински“ елемент, означаван као „чужи“ или „страни“, иако су у појединим случајевима већ могли бити посматрани као „Срби“ у државно-правном смислу, односно као поданици српског владара. Овај двојни статус посебно долази до изражаја у супротстављању „унутрашњих“ Влаха становницима приморских градова — Дубровника, Сплита и других далматинских центара — који нису улазили у састав државе Немањића.
Убрзани социјално-економски развој Србије и Босне, који се интензивира од краја XII вијека, све је снажније утицао на конзервативни начин живота и обичаје локалног становништва, захватајући чак и тешко приступачне планинске крајеве (укључујући и влашке заједнице). Развој унутрашње и спољне трговине, као и видљив напредак старих и настанак нових урбаних средишта, све више су укључивали становништво различитих области у мрежу друштвених и економских веза које су повезивале етничке заједнице и подстицале јачање осјећаја припадности ширим етносоцијалним цјелинама, насупрот ранијим усколокалним идентификацијама везаним за појединачне „земље“ или области.
Ширење писмености на народном (словенском) језику такође је, без сумње, доприносило зближавању, па и постепеном стапању раније постојећих етничких група и етноса. Ипак, процеси консолидације већих етничких заједница (народности) били су сложени и противрјечни.
О неуједначености процеса формирања и развоја етничког самосазнања може се, у извјесној мјери, судити и на основу извора који се односе на историју Босне. Како се истиче у југословенској историографији, већ од краја XI вијека, упоредо са јачањем самосталности Босне, јавља се и посебно „етничко језгро“ (различито од „српског језгра“), које се током XIII–XIV вијека постепено учвршћује (7, стр. 43). Издвајање Босне из ширег српског простора, на које указују и византијски писци (Јован Кинам и Михаило Анхијалски), вјероватно је било повезано са јачањем локалног патриотизма и постепеним развојем босанске етносоцијалне заједнице.
Од раздобља учвршћивања самосталне босанске државе за вријеме бана Кулина, нажалост, нису сачувана изворна свједочанства (ни домаћег ни страног поријекла) која би се односила на етнониме што их је тадашње становништво Босне користило. Тако, на примјер, Кулин у свом уговору с Дубровником (1189) помињући „Дубровчане“, о сопственим поданицима говори искључиво у општим терминима — као о „људима своје земље“ и „свога владања“ (30, стр. 5–6).
При оцјени ових података ваља имати у виду њихову извјесну сродност са раније наведеним српским свједочанствима (прије свега у погледу нејасноће етничког значења назива за поданике династије Немањића), али и уочљиве разлике у самом току етничких процеса на подручју Босне у односу на развој у српској држави.
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (Први дио)
Ријеч је, у овом случају, о већој хомогености становништва босанске државе, будући да је она за вријеме бана Кулина, а потом и за владавине бана Матеја Нинослава (око 1232–1250), обухватала претежно унутрашње области западног дијела Балканског полуострва, односно углавном средишње крајеве данашње Босне (изузев појединих подручја на њеним сјевероисточним и југозападним рубовима) (3, стр. 64). На том простору, како се може закључити, словенски етнички елемент имао је изразиту превагу, док су несловенске групе (попут Влаха, а касније и Саса — њемачких колониста) биле релативно малобројне.
С друге стране, настојања угарске круне, папске курије и високог католичког клира да успоставе чврсту контролу над Босном и сузбију дјеловање локалних „јеретика“ (богумила), који су већ створили самосталну „босанску цркву“, могла су подстицати учвршћивање традиционалних представа о заједничкој „словенској“ или „српској“ припадности становништва — заснованој на јединству поријекла, језика, обичаја и политичких традиција. Истовремено, дуготрајно супротстављање државе бана Кулина и његових насљедника угарском краљевству (у заједници са Хрватском) вјероватно је доприносило јаснијем разграничењу становништва Босне од њихових западних сусједа – Хрвата, који су, иако словенског поријекла, били доживљавани као „иновјерни“ и „инострани“.
Управо стога, како је већ уочено у историографији (27, т. 1, стр. 194 и др.), у повељама босанског бана Нинослава (тридесетих и четрдесетих година XIII вијека) становници његових области означавају се искључиво термином „Срби“ (у оригиналу „Србљин“), док се романски Далматинци из Дубровника не називају „Дубровчанима“, већ општим етнонимом „Власи“ (28, стр. 144–146). При томе изостају било каква прецизнија етнографска разграничења, каква се сусрећу у раније наведеним локрумским актима („Власи из Дубровника“, „Словени из Захумља“ и сл.).
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (други дио)
Овакво преовладавање општих, недиференцираних одредница у свијести становништва босанске државе XIII вијека — односно употреба најширих појмова етничке припадности (или, пак, једноставно означавање „туђих“) – може се, по свему судећи, објаснити или одсуством, или недовољном развијеношћу стабилних тенденција ка формирању и учвршћивању локално-политичких традиција у оквирима већих области („земаља“) или полусамосталних кнежевина (попут Раме, Усоре и такозваних Доњих крајева) (3, стр. 63, 73).
Истовремено, одсуство у сачуваним изворима јасних свједочанстава о центробјежним етничким процесима – а самим тим и о њиховом одразу у сфери самосазнања становништва Босне – не треба тумачити као доказ постепеног и несметаног развоја посебне босанске етносоцијалне заједнице, одвојене и од српске и од хрватске. Напротив, унутрашње прилике, обиљежене готово непрекидним сукобима са Угарским краљевством и Римском куријом, као и снажним религијским противрјечностима унутар самог босанског друштва и његове феудалне елите – које су пратиле обликовање посебне, „јеретичке“ (из перспективе католичких и православних црквених структура) организације – у знатној су мјери отежавале и успоравале процес формирања и консолидације кључних елемената етничког самосазнања становништва Босне у овом раздобљу њене самосталне државности.
Наставиће се…
