Журнал.ме од данас започиње фељтонско објављивање студије „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“, једног од најзначајнијих радова совјетског историчара Евгенија Павловича Наумова (1932–1990), дугогодишњег сарадника Института за славистику Академије наука СССР-а у Москви. Наумов је био међу најугледнијим истраживачима средњовјековне историје Јужних Словена, а његови радови о Србији, Босни, етничким процесима и друштвеном развоју Балкана и данас представљају неизоставну литературу у научним расправама. Студија коју доносимо, први пут објављена 1989. године, представља покушај да се на основу средњовјековних извора реконструишу облици етничког самосазнања становништва Србије и Босне у раздобљу од XII до XIV вијека. Без обзира на протек времена и каснији развој историографије, ријеч је о дјелу које и даље заслужује пажљиво читање, како због богатства анализиране изворне грађе, тако и због методолошких питања која остају актуелна и у савременим научним расправама.
1. Особености етносоцијалних заједница и етничких представау оквирима српске и босанске државе XII — средина XIII вијека
Почетком XII вијека на простору ова два јужнословенска политичка ентитета обликовала се и развијала ранофеудална српска народност (1, стр. 181–195), која се с пуним правом може означити и као старосрпска народност, за разлику од етносоцијалних заједница карактеристичних за посматрано историјско раздобље. Обухваћени простор укључивао је области данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, као и поједине крајеве Хрватске, у оквиру којих је током средњег вијека постојао већи број различитих феудалних политичких творевина — како већих, тако и мањих — чији се развој одвијао у узајамној условљености са етничким процесима тога доба.
Сложеност и противрјечност тенденција етносоцијалног развоја, уочљивих на основу анализе извора из XII–XIV вијека, чине сврсисходном сљедећу периодизацију еволуције главних облика самосазнања на посматраном простору: прва етапа (XII — прва половина XIII вијека) може се окарактерисати као раздобље прелаза од ранофеудалне структуре друштва ка развијеном феудализму и, сходно томе, као вријеме преласка од јединствене раније народности ка етносоцијалним организацијама зрелог феудалног доба. У политичкој сфери тај процес поклапа се са формирањем и утврђивањем двију феудалних држава — српске и босанске. Друга етапа (средина XIII — посљедња четвртина XIV вијека) повезана је са успоном српске и босанске државности, економским напретком и јачањем спољнополитичког положаја ових земаља, уз истовремени развој њихове културе и идеологије, што је налазило одговарајући одраз и у сфери етничких представа мјесног становништва (2; 3; 4; 5; и др.).
Важно је, притом, имати у виду да се ова два предложена периода, иако служе као аналитички оквир за разумјевање етносоцијалног развоја на овом простору, разликују и у погледу степена изворне заснованости. Наиме, за проучавање историје Босне историографија располаже знатно оскуднијим корпусом извора него за историју Србије. Управо стога, за проучавање етничких процеса од посебног је значаја чињеница да се за прву етапу (као и за читаво ранофеудално раздобље) осјећа изразит недостатак свједочанстава домаћег поријекла. Тек од краја XII вијека сачувани су извори дипломатичког карактера, писани на словенском језику, али је и тај корпус најранијих споменика словенске писмености на овом простору веома ограничен. Стога је при проучавању прве етапе неопходно у широј мјери користити и изворе страног поријекла (византијске, западноевропске и др.), као и поједине домаће споменике писане латинским језиком, мада у историографији постоје извјесне недоумице у погледу њихове датировке и степена поузданости (прије свега мисли се на „Љетопис попа Дукљанина“ и повеље локрумског манастира) (2; 3; 5; 6).
Почев од XIII вијека, број домаћих извора за историју Србије и Босне постепено се увећава, али је, са становишта њихове релевантности за нашу тему, неопходно нагласити да њихов највећи дио потиче из средишта феудалне државности и одражава идеологију владајућих династија, односно друштвених слојева који су доминирали у средњовјековном поретку (прије свега владарске повеље феудалаца, дипломатичка преписка, а за Србију и хагиографска књижевност владара и православних јерараха, као и правни споменици и сл.). С друге стране, питања спољне политике знатно су потпуније освјетљена у византијским, угарским и западноевропским изворима, укључујући и списе учесника и хроничара крсташких похода. За ову врсту извора, међутим, карактеристична је једностраност и ограниченост свједочења о етничкој историји Србије и Босне, која не омогућавају поуздано сагледавање самосазнања ширих слојева домаћег становништва.
Разумије се да су тако изражене особености изворне грађе условиле и недовољну истраженост ове проблематике у савременој историографији СФРЈ, што је доводило до извјесних разилажења у оцјенама, па чак и до изразите противрјечности појединих тумачења карактера етничких заједница тога доба (7; 8; 9; и др.). У совјетској историографији, све до новијег времена, ова питања углавном су разматрана фрагментарно — било кроз појединачне аспекте (10; 11; 12; 13; 14; 15), било у оквиру општих методолошких разматрања од значаја за реконструкцију етничких процеса прошлости у савременој науци (16; 17).
Несумњиво, општеметодолошки аспект анализе еволуције облика самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку од изузетног је значаја, будући да у научној литератури постоје значајна разилажења, а научна терминологија која се односи на етничке процесе и друштвене структуре средњег вијека још увијек није у потпуности изграђена. Тако је, на примјер, у совјетској науци већ формиран систем појмова за означавање различитих облика и нивоа етносоцијалних заједница (као што су, између осталих, „феудална народност“, „протонародност“, „субетнос“ и др.), док се у југословенској историографији чешће користе термини „народ“, „народ у феудалном смислу“, па чак и „нација“ (13, стр. 193–194). Стога је циљ овог поглавља да, у мјери у којој то дозвољава расположива изворна грађа, освијетли најважније особености и развојне тенденције етничког самосазнања становништва српске и босанске државе у XII–XIV вијеку.
На читавом овом простору, у раздобљу раног средњег вијека, одвијао се изузетно сложен процес формирања самосазнања старосрпске народности, који ни до краја XII вијека није био у потпуности довршен. Вишеслојност и неодређеност тог процеса огледале су се, између осталог, у опстанку ранијих представа о локалној етничкој и политичкој припадности (на нивоу „свога“ кнежевства, односно протонародности), као и у присуству унутар српског простора аутохтоног романског становништва (нарочито у јужној Далмацији). Управо присуство ових „влаха“ стварало је околности етничке супротстављености између романског и словенског елемента, што је, са своје стране, могло подстицати обликовање ширих представа о заједничкој словенској припадности код дијела становништва (1, стр. 192–193).
За разумијевање етносоцијалних процеса, чије је полазиште представљала још увијек недовољно уобличена, али обимом значајна старосрпска народност, од пресудног је значаја не испустити из вида кључне особености историјског развоја ранофеудалне државности на овим просторима Балканског полуострва, који започиње на прелазу XI у XII вијек и интензивира се током осамдесетих година XII вијека (18, стр. 210–212, 307–308). То је било раздобље ослабљења Српског (Дукљанског) краљевства, из чијег су се оквира постепено издвајале Рашка, Босна, Захумље и друге области, прерастајући у самосталне или полусамосталне политичке јединице.
Обнова таквог политичког полицентризма на простору Србије, као и све изразитије издвајање Босне, уз повремено обнављање појединих старијих државних структура карактеристичних за IX–X вијек, морали су, природно, утицати на оживљавање осјећаја припадности „сопственој“ земљи и „сопственом“ кнежевству (односно протонародности), насупрот свијести о јединственој српској народности и, у извјесној мјери, ширем осјећању припадности словенској заједници.
Вук Бачановић: Кратка историја народа који је случајно залутао у сопствену прошлост
При томе, за оцјену политичке ситуације у овом периоду (нарочито у прве три четвртине XII вијека), неопходно је узети у обзир и низ спољних фактора: супарништво српских и босанских династија, византијску хегемонију на овом дијелу Балкана – која је условљавала учешће локалних владара у ратовима Византије с Угарском – као и нестабилност граница бројних кнежевина, која је додатно усложњавала политичку и етносоцијалну динамику простора.
Све то, без сумње, успоравало је интегративне тенденције у оквирима већ постојећих етносоцијалних заједница, чинећи изразито нестабилном како њихову унутрашњу хијерархију, тако и цјелокупан систем етничког самосазнања становништва. У извјесној мјери, ови процеси нашли су одраз и у изворима тога времена, међу којима најбројнију групу чине свједочанства византијских савременика. Упркос њиховој уобичајеној тежњи ка архаизацији етничке терминологије (становнике ових крајева у византијским дјелима XII — почетка XIII вијека често означавају не само као „Србе“, него и као „Далмате“, „Дачане“, „Трибале“ и сл.) (19, стр. 43), ова свједочанства имају значајну вриједност, утолико прије што је домаћа изворна грађа оскудна и фрагментарна.
Посебно је упечатљиво да византијски писци XII — почетка XIII вијека (Ана Комнина, Јован Кинам, Никита Хонијат и др.) најчешће говоре о јединственом српском народу, при чему тај стварно постојећи етноним повремено комбинују са античким именовањима, а понекад наглашавају и заједничке особине становништва ширег српског простора (20; 21). Тако, на примјер, у свом говору „Конзул философа“ Михаило Анхијалски (шездесете године XII вијека) Србе назива „Дачанима“, истичући да је ријеч о бројном народу који није ограничен уским границама, већ се простире од ријека Истра (Дунава) до Вумеле и Илирије, те додирује Јадранско и Јонско море (20, т. 4, стр. 203).
Другим ријечима, за византијске савременике — било да су посјећивали Србију или су о њој стицали сазнања посредством царских чиновника и српских посланика — било је очигледно постојање јединствене српске народности, мада су, у појединим случајевима, добро обавијештени аутори указивали и на постојање локалних етничких заједница унутар те шире цјелине.
Већ Јован Кинам, описујући догађаје средине XII вијека, запажа да се на челу „Далмата“ (тј. Срба — Е. Н.) у земљи Босни налазио самостални владар — бан Борић, те да ријека Дрина раздваја „Босну“ од остале Србије. Према његовим ријечима, сама Босна није била потчињена архижупану (тј. великом жупану) Срба, а њен народ (етнос) одликовао се посебним обликом живота и управљања (20, т. 4, стр. 51, 28). Веома је значајно и то што Кинам настоји да становнике Босне издвоји из опште масе „Далмата“ (или Срба), што налази извјесну паралелу у помену Михаила Анхијалског, који „Босанце“ ставља у исти ранг са „Хрватима“, односно са представницима већ раније формиране хрватске ранофеудалне народности (20, т. 4, стр. 206; 1, стр. 167–178). У многоме је ова појава сродна етничкој терминологији и систему означавања становништва Србије и Босне који се среће у латинским споменицима западноевропског и угарског поријекла.
Занимљиво је да католички историографи крсташких похода (Виљелм Тирски, Арнолд Либечки, као и називавани Ансберт), када говоре о Србији XII вијека, користе искључиво назив „Срби“, без употребе античких етнонима, јасно разликујући Србе од Грка, Бугара и Влаха (22; 23; и др.). Насупрот томе, у угарским изворима, који се односе на подручја у непосредном додиру са Рашком, у истом периоду појављује се ново именовање за Србе — „Рашани“, које, по свој прилици, потиче од латинског облика Rascia (Рашка, односно Србија) или од имена града Раса, значајног политичког средишта Рашке (24, т. 1, стр. 554; 25, стр. 454; 26; и др.).
Посебан значај за циљеве овог истраживања има изразито специфичан систем етничких појмова карактеристичан за Љетопис попа Дукљанина, настао у јужној Далмацији (простор Бара) средином или крајем XII вијека (14, стр. 25–35). Сва различита означавања становништва западног дијела Балканског полуострва која се у њему јављају могу се, по свему судећи, сагледати као јединствена, хијерархијски устројена структура различитих нивоа етничког самосазнања. При томе се појам „Словени“ (у латинском тексту Sclavi) користи у различитим значењима. Први, најшири ниво означава „Словене“ у општем смислу — као припаднике словенског етноса у цјелини; међутим, у истом тексту тај се термин јавља и у ужем значењу, означавајући већ наднародносну заједницу (при чему су називи „Срби“ и „Хрвати“ у том дјелу изостављени). Коначно, као трећи ниво самосазнања јављају се одреднице локално-етничког или социјално-политичког карактера, као што су „Рашани“ (становници унутрашње Србије, односно Рашке), „Травуњани“ или „Требињци“, те „Сремци“ — становници Срема.
Овако сложена слика етничких представа, коју нуди анонимни аутор (или аутори) Љетописа попа Дукљанина, проистицала је, по свој прилици, не само из конкретних политичких тежњи самог писца или његовог покровитеља — усмјерених ка оправдавању „права“ династије дукљанских владара на шире јужнословенске просторе западног Балкана (од Винодола на сјеверу до Драча на југу, укључујући Хрватску и сјеверну Далмацију) — него је уједно одражавала и дубље етносоцијалне и политичке процесе тог времена. Посебно се ту огледа присуство у градским срединама Далмације старосједилачког романског (односно „латинског“) становништва (27, т. 2), тесно повезаног са Италијом, као и истрајност старијих етничких стереотипа и традиција, формираних у контексту дуготрајних односа и супротстављености словенског и романског елемента.
Истовремено, у истом раздобљу долази до ширења употребе појединих етничких назива (укључујући и назив „Срби“, па чак и „Словени“) у латинским и византијским изворима. У условима византијске хегемоније и ширења утицаја Угарског краљевства, свијест о општесловенском јединству могла је довести до извјесног слабљења народносног нивоа самосазнања, али истовремено и до оживљавања ужих, локалних традиција ранофеудалних „протонародности“, односно представа о припадности прије свега властитој „земљи“ и кнежевини (1, стр. 189).
Говорећи о овом локалном нивоу самосазнања, ваља посебно указати на снажне мјесне традиције у Захумљу („Захумија“, односно „Хумска земља“), као и на изражену особеност становништва Требиња (Травуније). Показатељно је, на примјер, да се у повељама локрумског манастира, у околини Дубровника, чак и при супротстављању другом етносу („Латинима“, односно романским Далматинцима), не говори о „Словенима“ уопште, него о „људима Захумља“ или „свим Словенима Захумља“ (6, стр. 194–195). Сличне одреднице за становништво Захумља јасно су изражене и у другим латинским актима насталим на обали Јадрана.
Вук Бачановић: Грађанска БиХ која није постојала – прилог историји једне политичке фикције
У том контексту посебно су занимљиви етнички појмови забиљежени у мировном уговору Дубровачке републике са владарима српске државе (Немањом и његовом браћом) од 27. септембра 1186. године. Састављач овог уговора више пута говори о различитим аспектима односа између становника Дубровника и њихових сусједа — поданика Србије — али је при томе карактеристично да је етничка терминологија документа неуједначена и у многоме сродна већ уоченим латинским изворима. Тако се, на примјер, становници Дубровника именују као „грађани“ (а не „Латини“), док се за означавање свих поданика великог жупана Немање и његове браће користи општи појам „Словени“ (а не „Срби“), или, пак, прецизније и уже одреднице, попут „Словени из Хелмуније“ (тј. Захумља) (28, стр. 133).
По нашем мишљењу, овакво оживљавање мјесних етносоцијалних и политичких традиција, као и јачање тенденција ка обнављању или учвршћивању мањих „протонародности“ (насупрот представи о јединственој српској народности), било је условљено ширим процесом јачања феудалног партикуларизма (који траје до краја XII вијека), као и слабљењем централне власти у Дукљи и Рашкој.
(Наставиће се…)
