Пише: Донко Ракочевић
Човјек је по својој природи homo adorans, биће које слави и радује се. Сваки празник је – радост. А посебно је то Божић. Што је Његош рекао – нема дана без очињег вида нити праве славе без Божића.
Симеон Нови Богослов (949–1022) позива своју браћу да се не баве спољашњим сјајем и љепотом празника, обиљем украса, свјетлости, миомириса, јела и пића. Све ово је само спољашњост правог празника, „само сјенка и слика празновања“.
Према Симеону, на прави начин празник доживљава само онај који га доживљава као духовни догађај. Само при оваквом празновању цјелокупан човјеков живот ће се претворити у „једно непрекидно празновање… прелазак од видљивог ка невидљивом…. погружавање у стање бескрајно неописиве духовне насладе“.
Кроз литургијско славље појављује се и небеска радост, освећује се вријеме, људи и природа, цио космос. Тада се Бог спушта на земљу, а човјек подиже на небо.
Мноштво кандила која горе у току празника представљају духовну свјетлост. Она су ту да би подсјетила човјека да дом његове душе такође треба да буде испуњен духовном светлошћу као што је црква испуњена светлошћу кандила. У њему треба да сијају врлине и да не остане неосвијетљен ниједан угао његове душе.
Костас Дарданос: Када се Вјештачка Интелигенција прави богом и храни свијет са “slop”
„Мноштво свијећа означава свијетле помисли“, које треба да свијетле у човјеку, не остављајући мјеста за мрачна и тамна размишљања.
Тамјан који истиче из кандила указује на духовну благодат, каже Симеон. Многобројне компоненте од којих се састоје празнични миомириси означавају разноврсне духовне дарове које човјек треба да стекне.
Мноштво народа који се сабира за вријеме празника и који пјева хвалу Творцу „означава небеске чинове и небројене војске анђела, који узносе пјесму и славословље небеском Владару за Спасење човјека“.
Највећу пажњу у спољашњем осмишљавању празника Симеон посвећује свјетлости.
„Бог је свјетлост и попут свјетлости је Његово виђење, зато је у виђењу свјетлости прво знање да Бог јесте“, објављује Симеон.
Никита Ститат каже да је и на преподобног Симеона силазила невидљива светлост када је служио литургију. Притом је његово лице попримало анђеоски изглед и до те мјере је било прожето свјетлошћу да га је немогуће било гледати због преобилне светлости која је излазила из њега, као што је немогуће слободно гледати у сунце.
МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Извор: Донко Ракочевић/ Фејсбук
