Пише: Вук Бачановић
Човјек је, према Књизи постања, створен по слици Божијој (Пост 1,27). Док га месопотамски митови, попут Енуме Елиш и Атрахасиса, производе од крви убијеног божанства као радну снагу богова, библијска историософија сваком човјеку приписује достојанство Божије иконе, а историју разумије као драму слободе, гријеха и спасења.
Балкански зилотски и вехабијски проповједници обрћу ту формулу: Бога обликују према моделу сујетног племенског поглавице којем је разликовање кривца од недужног сувише сложен административни посао, па гранатира цијело село. Такво божанство надзире пост, одјећу и коментаре, а одступање кажњава колективним „поправним мјерама“: свјетским ратовима, усташким метком, четничком камом или масовном гробницама.
У том инспекторату Владимир Димитријевић, чачански професор и православно-националистички публициста, и Зијад Љакић, босанскохерцеговачки селефијски проповједник, сједе у различитим канцеларијама, али поступају према истом правилнику.
Димитријевић најприје формално излази из предмета: „Да не говорим ја, него Блажена Стојна Девичка.“ Стојна је монахиња Ефимија, подвижница манастира Девича из 19. вијека. Поступак служи прибављању метафизичког пуномоћја: тумач призове свету особу, а затим уз њено упозорење због псовања Бога и неодласка у цркву допише властиту дијагнозу: „Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.“ Дакле, неки људи нису постили па је неколико стотина хиљада људи пресуђено на смрт.
За Други свјетски рат формула се проширује: „Ова пропаст је последица народних грехова пре Другог светског рата, за време истог, али и потоњих, све до сада.“ Димитријевић се сада позива на Марију Боговерну, наводну младу видовњакињу са Динаре, чију је причу Димитрије Љотић, вођа профашистичког Збора и сарадник нацистичког окупационог поретка, записао према наводном казивању Момчила Ђујића, православног свештеника и четничког команданта. Закључак гласи: „Срби тај задатак нису примили, и похулили су на Господа, зато су тако ужасно пострадали у Другом светском рату.“ Усташа тако немезис, али истовремено и службеник метафизичке пореске управе којим Бог Србима наплаћује дуг из хришћанске врлине. Љакић до истог резултата стиже краћим путем.
Негативне коментаре Бошњака о другом селефијском проповједнику Елведину Пезићу поводом његово хапшења на Косову проглашава „проклетством овог народа“, а затим одређује одговарајућу дисциплинску мјеру: „Хаман да је за ову категорију међу Бошњацима прави и одговарајући лијек управо то да их Аллах с времена на вријеме кажњава са четничком камом и усташким метком, јер боље нису ни заслужили.“
Док Димитријевић већ извршене покоље тумачи као казну за гријехе врло тешко утврдиве категорије „народ“, Љакић будуће покоље препоручује као терапију: „Изгледа да је прошло довољно дуго од Сребренице и да им недостаје четнички ражањ.“ Потом призива силовање „кћерки, мајки и жена“ и закључује: „Недостају им нови Караџићи и Младићи.“ Његова примједба да се више не зна јесу ли око њега „власи или муслимани, јер изгледају исто“ открива друштвену функцију читаве проповиједи: није довољно вјеровати, него се припадност мора показивати одјећом, понашањем и видљивом удаљеношћу од сусједа. Бог тако постаје натприродни полицајац задужен за одржавање етничких и обредних граница које одређује цијели спектар злих и психички поремећених особа.
Обојица се позивају на свете текстове и Божији суд. Библија и Кур’ан доиста говоре о кажњавању насилних и грешних заједница, али у светом тексту Бог објављује шта чини и зашто; код Димитријевића и Љакића то у Божије име објављују Димитријевић и Љакић. Тако се вјера претвара у технику друштвене контроле, а проповједник из тумача уздиже у помоћно божанство освете, овлаштено да туђе масовне гробнице прогласи корисном педагошком установом.
Ни саме свете традиције не подржавају тако просту рачуницу. Књига о Јову разара претпоставку да страдање доказује кривицу; Језекиљ одбацује да син сноси безакоње оца; Куран понавља да ниједан грјешник неће носити бреме другога, а Аврам пита хоће ли праведник бити погубљен заједно са зликовцем, а Господ одговара да ће Содому и Гомору поштедјети ако се у њима нађе и један једини праведник. Наши тумачи прелазе преко тих упозорења и одмах састављају образложење колективне пресуде.
Умјесто нагађања о небеским намјерама, корисније је поставити приземнија питања: какав практичан посао таква проповијед обавља, чију власт увећава и које земаљске узроке несреће прикрива. Одговор није нарочито тајанствен. Проповијед о колективној казни производи послушност уз минималне трошкове. Довољно је запријетити да ће због избјегавања поста, погрешне одјеће или коментара на друштвеним мрежама који не уважава ауторитет одређеног емотивног злостављача и манипулатора читавом народу бити послан нови рат. Чланови заједнице потом надзиру једни друге, породица постаје испостава моралне полиције, а репресивни апарат ради у главама поданика потпуно бесплатно и без надзора.
Таква проповијед тумачу уједно обезбјеђује монопол над несрећом. Ако само он зна који је гријех изазвао претходни рат, само он зна и којим се понашањем наредни може избјећи. Ако заједница страда, није га послушала; ако га послуша па ипак страда, послушност није била довољно искрена. Тврдња се не може оповргнути ниједним могућим исходом. Систем је затворен, народ је увијек крив, а „пророк“ остаје једина особа којој се катастрофа никада не уписује у неуспјех.
Вук Бачановић: Двије радионице старих заблуда против нове српске политике
Таква проповијед не производи само послушност него одржава границу између „правих“ припадника заједнице и „сумњивих елемената“. Ратна траума претвара се у наставно средство за идентитетску дресуру: непријатељ, наводно, неће поново напасти због територије, имовине и политичке моћи, него због комшинице која је носила бикини на плажи или младића који није довољно редовно ишао на литургију. Спољашњи злочинац тако добија унутрашњег саучесника у сваком непослушном члану заједнице, па се одговорност за будући покољ благовремено распоређује на његове будуће жртве.
Поглед се истовремено одвраћа од материјалних узрока насиља. Прије „народног гријеха“ требало би испитати колико која велика сила улаже у одређени рат као бизнис подухват, пропагандне централе и ланце командовања; питати ко је желио територију, ко је и зашто дијелио пушке, ко је и због чега састављао спискове за одстрел и зашто су се на њима нашли баш они који су на њима нашли и томе слично.
Када се и светост краве и нечистоћа свиње могу разумјети у контексту сасвим земаљских пашњака, житница и трошкова узгоја, нема разлога да балкански нож остане једини предмет без земаљског поријекла: нико га није произвео, платио, наоштрио нити ставио у руку убици. Небеска пошта само га је уредно адресирала на народ који није довољно постио или слушао проповиједи Елведна Пезића.
Такво објашњење сваку покварену политичку елиту ослобађа одговорности, проповједнику даје монопол над смислом, а починиоцу монструозности додјељује космичку функцију. Једино жртва излази из поступка и мртва и крива. Припадник паравојних формација Милана Лукића тако постаје хонорарни сарадник небеског школског одбора, усташа санитетски техничар провиђења, логор поправни завод за преодгој, силовање специфична васпитна процедура, а масовна гробница уредно овјерен школски дневник о одржаним часовима етике и морала.
Камера Брајана Олдиса, британског писца научне фантастике који је у трилогији Хеликонија цивилизацију удаљене планете посматрао из перспективе планетарних и геолошких циклуса, показала би кратковјеке примате како на ситној планети једни другима отимају оранице, кољу сусједе и свему томе приписују најузвишенији космички смисао. Локални теолог, жив колико један трептај геолошког времена, стајао би над хумком увјерен да зна зашто је Творац галаксија желио да управо ти људи буду заклани управо тим ножем.
Преостаје питање које је непристојно само зато што је једноставно: могу ли побијени људи бити невини, а њихове убице напросто злочинци, без вишег налога и педагошке мисије? Ако могу, страдање није доказ колективне покварености, а кама није Божије одгојно средство.
Вук Бачановић: Кад је Зеленски дипломатија, а Григорије издаја
Озбиљна вјера може говорити о гријеху, покајању и тајни страдања, а да притом не умишља како посједује Божији оперативни план. Пред жртвом је, уколико вјерујемо у праведног Творца најпоштеније рећи: не знам зашто је Бог ово допустио, али знам да ти то ниси заслужио и да је убица једини крив.
Димитријевић и Љакић бирају административно једноставнији пут. Познају Божије намјере, завршне рачуне историје и небески казнени правилник. Као самопостављени чиновници провиђења разврставају мртве према гријесима које су сами пописали. Не успијевају да разумију само оно што је у хришћанству старије од свих провинцијалних историософија:
Крв невинога није Божија поука исписана кољачком камом; она је Авељев вапај са земље, који пред Богом не оптужује жртву него руку која ју је пролила.
