Pišu: Lajla Abud iz Pariza i Delfin Straus i Dženina Konboj iz Londona
Preveo: M. M. Milojević
Teška finansijska situacija odražava šire probleme pandemijske i energetske krize ali takođe i umanjenja poreza koja je na početku svog mandata sproveo francuski predsednik
Francuski dug naglo raste, deficiti su sve veći i veći i vlade dvojice premijera su pale pokušavajući da reše ovaj problem.
Pitanje koje se sada nadvija nad političkim prilikama u Parizu je: koliku krivicu za budžetske poteškoće snosi sam francuski predsednik Emanuel Makron?
Od kada je Makron stupio u Jelisejsku palatu 2017. godine obećavajući umanjenje poreza, pojačani ekonomski rast i smanjenje državnih rashoda, javna potrošnja je skočila – i isto tako odnos francuskog duga spram bruto domaćeg proizvoda, koji sada je sada veći samo u Grčkoj i Italiji među državama članicama evrozone.
Budžetski deficit je prošle godine dosegao 5,8 odsto BDP-a, najviši među državama evrozone. Fransoa Bajru, drugi premijer koji ove godine napušta premijersku dužnost zbog neostvarenih planova o smanjenju deficita, nameravao je da sprovede paket fiskalnih mera vredan četrdeset četiri milijarde evra koji će sada gotovo izvesno morati da se umanji kada na dužnost bude stupio njegov naslednik.
Svaljivanje krivice između Makronovih centrista i besne opozicije učiniće postizanje budžetskog kompromisa izuzetno teškim.
Predsednikov modernizacijski pristup ostvario je neke rezultate. Nezaposlenost je opala pošto su promenjene restriktivne odredbe radničkih zakona. Poboljšana je francuska reputacija kao investitorske destinacije, a pomeranje starosne granice za odlazak u penziju na šezdeset četiri godine zadržao je veći broj starijih ljudi na radnom mestu.
Ali levičarska Socijalistička partija, koja je ključni preletački blok čiji su glasovi neophodni da bi bio usvojen bilo kakav budžet, sada zahteva da Makron načini dodatne ustupke za koje on drži da bi poništili najveći deo njegovog političkog nasleđa. Socijalisti žele povećanje poreza za najbogatije i suspenziju teško izvojevane predsednikove penzione reforme.
Teško stanje francuskih finansija može se objasnita dvama činjenicama, prema navodima ekonomista: njenom velikom javnom potrošnjom zarad ublažavanja ekonomskih posledica pandemije virusa Kovid i potonjom evropskom energetskom krizom, ali takođe i opsežnim poreskim olakšicama koje je Makron uveo 2018. godine.
Fajnenšel tajms: Kako je partija Olafa Šolca izgubila uporište u jezgru nemačke industrije
Polovina ukupnog rasta francuskog duga od 2017. godine zabeleženaje zbog ovih trajnih umanjenja poreza, uz krize pod koje bi se mogla podvesti druga polovina, procenjuje Ksavije Ražo, koji je na čelu Francuske opservatorije za ekonomska kretanja (francuski Observatoire Français des Conjonctures Économiques skraćeno OFCE).
„Makron snosi izvesnu odgovornost i on jeste grešio“, kaže Fransoa Ekal, nekadašnji zvaničnik u ministarstvu finansija i stručnjak za francuske javne finansije.
Ali „ovo je stara priča koja ima duboke kulturne uzroke – Francuzi zahtevaju više pomoći i zaštite od države, ali u isto vreme zahtevaju i manje poreze“, dodaje. „To je nekoherentno“.
Francuska nije uravnotežila budžet još od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Uvek je bila izuzetak među razvijenim ekonomijama po obimu javne potrošnje koja je obuhvatala 57 odsto BDP-a 2023. i po tome je nadmašivala javnu potrošnju svake države članice Organizacije za evropsku saradnju i razvoj. Ona takođe ima i jedno od najviših poreskih opterećenja koje uglavnom obremenjuje zaposlene.
Tokom dugog vremena, jedna za drugom vlade su sagledavale ovo kao prihvatljivi politički izbor, uz relativno robustan rast produktivnosti i bruto domaćeg proizvoda što je sprečavalo da se zaduživanje otrgne kontroli. Poreski obveznici bili su voljni da podupiru izdašne penzije i socijalna davanja kao deo mnogo hvaljenog francuskog društvenog ugovora, i visoko su držali do svojih javnih službi.
Prošle godine 47 odsto svih izdataka utrošeno je na penzije, zdravstvo i naknade za nezaposlene, dvadeset odsto na lokalnu upravu i trideset četiri odsto na državni budžet, prema navodima ministarstva finansija.
Kada se Makron uselio u Jelisejsku palatu, dug se kretao duž opadajuće putanje i deficit je iznosio 3,4 odsto BDP-a, zahvaljujući merama koje je sproveo njegov socijalistički prethodnih Fransua Oland radi izbavljenja iz finansijske krize posle 2008. godine.
Oland je povisio poreze kompanijama i domaćinstvima, ali je takođe uveo izdašna poreska olakšanja za istraživanje i razvoj, kao i podsticaje za zapošljavanje.
„Za tako nešto tada je postojao fiskalni prostor“, kaže Ražo. „[Makron] je mogao da umanji neke poreze na početku svog mandata a da se deficit i dalje smanjuje 2019. godine, i bilo je očekivano da je tako nešto moguće“.
Makron je smanjio oporezivanje bogatstva i zamenio ga je skromnijim porezom na nekretnine, dok je poreze na kapitalnu dobit takođe umanjio uvođenjem ujednačene poreske stope od trideset odsto. Korporativne poreske stope umanjene su sa 33 odsto na 25 odsto, i ograničeni su porezi na proizvodnju koji su umanjivali konkurentnost.
Fajnenšel tajms: Upoznajte pobunjenog ekonomistu koji zagovara uvođenje globalnog poreza za bogate
Ovo je dovelo do toga da je levica počela da kritikuje Makrona kao „predsednika bogatih“, iako je ukidanje poreza na stanove, od čega su korist imali svi vlasnici nekretnina, bilo među najskupljim potezima koje je povukao.
Rezanje poreza bilo je uglavnom nezasnovano, zbog Makronove opklade da će njegove politike ojačati ekonomiji i poboljšati učešće u radnoj snazi, što bi povećalo državni dohodak i umanjilo deficit.
„Na tome se uvek zasnivao njegov pristup – nikada nije želeo da izvrši napad na javnu potrošnju ili na rad države“, kaže Filip Dezertin, ekonomista sa Instituta za poslovnu administraciju Sorbonske poslovne škole iz Pariza. „Umanjenje poreza bilo je potrebno da se poveća konkurentnost, ali to je trebalo nadomestiti strukturnom reformom“, dodaje.
Onda je usledila serija kriza na koje je Makronov odgovor bilo višekratno posezanje za čekovnom knjižicom. Prvo, pokret žutih prsluka (gilets jaunes) se rasplamsao 2918. zbog predloženog oporezivanja potrošnje goriva zbog emitovanja ugljen dioksida, što je razbesnelo demonstrante koji su osećali da ova poreska politika stavlja bogate u povlašćeni položaj.
Onda su usledili u kratkom vremenskom razmaku udarci koje je donela pandemija Kovida i evropski energetski šok – posledično je vlada mnogo trošila na kriznu podršku da bi održala nivo radničkih zarada, održala kompanije na površini i pomogla domaćinstvima da plate svoje račune.
Iako odgovor na pandemiju koji je koštao oko 170 milijardi evra, odnosno deset odsto vrednosti francuskog bruto domaćeg proizvoda, nije bio u neskladu sa obimom mera u drugim državama, Francuska je nastavila da daje pomoć tokom dužeg vremenskog perioda u odnosu na uporedive države pod geslom ‘koliko god bude potrebno’ (quoi qu’il en coûte).
Tokom evropske gasne krize, vlada je zasula potrošače i firme subvencijama za energiju i gorivo bez ikakvih kriterijuma. Francuski nacionalni revizor utvrdio je neto trošak ove mere na sedamdeset dve milijarde dolara.
Ekonomisti navode da je fiskalni podsticaj bio preteran. Ali prema navodima Francuske opservatorije za ekonomska kretanja dugoročniji i temeljniji problem – koji je postao vidljiv tek zbog poremećaja izazvanih pandemijskim olakšicama – bilo je opadanje poreskih prihoda zbog ranijih Makronovih odluka.
Mnogi ekonomisti nisu uspeli da ovo uoče zbog turbulencija tokom kriznih godina, što je učinilo predviđanje veoma teškim, kaže Ražo (Ragot).
Vučić Đukanoviću poklonio Đurišića, kao čuvenu Trojansku skulpturu
Ovakvi izazovi označili su da je ministarstvo finansija podbacilo predviđajući poreske prihode prošle godine. Zbog toga Francuska ima daleko viši deficit u odnosu na postavljeni cilj.
Uzevši u obzir već visok nivo poreskih stopa, neizvestan rast produktivnosti i stagnirajuće tržište rada, ekonomisti kažu na Francuska neće moći da dovoljno brzim rastom ili oporezivanjem iznađe izlaz iz svoje teške fiskalne situacije.
Postojano nastojanje da se umanji javna potrošnja u mnogim oblastima biće neophodno, kaže Klasije Žaravel (Xavier Jaravel), predsednik Saveta za ekonomsku analizu francuske vlade. Ovo bi podrazumevalo umanjenje troškova za zdravstvo i obrazovanje, gde francuska viša potrošnja nije dovela do boljih rezultata nego drugde u Evropi.
„Ne postoji jedna ili dve mere kojima bismo mogli dovoljno da umanjimo deficit. Potrebna nam je široka lepeza mera“, kaže.
Ovaj zadatak mogao bi da bude ostvariv, ukoliko bi postojala politička podrška za postepeno rezanje troškova tokom niza narednih godina. Ali uzevši u obzir žestoku omrazu koja sada deli političke stranke, postizanje konsenzusa biće verovatno nemoguće sve dok glasači ne izađu na birališta na predsedničkim izborima 2027. godine.
Umanjenje deficita ‘nije uopšte ekonomski nemoguće i ne bi uopšte moralo da bude naročito bolno prilagođavanje’, kaže Elen Rej, predavač sa Londonske poslovne škole.
Izvor: Financial Times
