Piše: Ivan Đurđević
Svaki put kada pomisli na lik i delo Novaka Đokovića, prosečan misleći čovek bi trebalo da se seti i priče o onom tipu koji svako malo tvrdi da bi bio bolji teniser od našeg Noleta da ga nije omeo – heroin. Ta priča na koju ćete često naletati kada malo dublje zaronite u ponore domaćih portala, na prvi pogled deluje kao jeftino sredstvo za namicanje klikova, ali zapravo je veoma upozoravajuća pouka. Pre svega o tome kako je život vrlo zeznuta stvar, jer nisi siguran ni spokojan čak ni ako ti se pruži prilika – “da budeš bolji od Đokovića”.
U tom smisli, priča Angeline Topić, vicešampiona Evrope u skoku u vis i jedne od najboljih mladih srpskih sportistkinja, predstavlja pravilo koje potvrđuje sve ostale izuzetke. Ona deluje skoro kao eksperiment u laboratorijskim uslovima – kako jedan mladi sportista, u situaciji kada iza, sa i pred sobom ima savršeno kalibrirane sve parametre za uspeh, uspeva da se isto tako savršeno dobro nosi upravo sa tom činjenicom, koja često ume da bude više teg koji baca na dno, nego nekakav vetar u leđa.
Evo šta se krije iza ove naoko komplikovane teze. Gorepomenuti Đoković je i mogao i nije morao da postane čak ni uspešan teniser, a nekmoli ovo čudo koje je postao. Da je negde pošlo po zlu, ne bi se univerzum uznemirio, možda bi samo Srđan morao da smišlja neki drugi biznis plan. I možda bi danas povratnici sa skijanja na Kopu hvalili uslugu u palačinkarnici “Nole”, jer Đoković bi svakako dobro radio sve čega bi se dohvatio, tu se od sudbine ne bi moglo pobeći. I onaj momak “što-bi-bio-bolji-od-Noleta”, mogao je, ali nije morao da postane bar upola od toga, međutim, očigledno da za to ni on, ni oni oko njega nisu previše marili. U prevodu, niti je imao Novaka u sebi, niti Srđana pored sebe. I ove dve priče govore kako razvoj u relativno komplikovanim uslovima, postavljajući parametre široko, može dati komplikovan ishod, na skali od “najboljeg na svetu” do “pakla heroina”.
Kod Angeline Topić ti parametri postavljeni su veoma usko. I čisto. Skoro kao u laboratoriji. Samo tu postoji jedna zamka koju može da izbegne jedino osoba perfektno zdravog duha i vrhunskog vaspitanja. Odrastati sa roditeljima – šampionima u onome čime su se bavili, i baviti se upravo onim u čemu su oni bili šampioni, isto je što i plivati sa džakom peska na leđima. Kada već odlučiš da se baviš nečim u čemu su ti mama i/ili tata bili najbolji, prosek se piše kao neuspeh. Ima takvih slučajeva koliko god hoćete od Nenada Bjekovića juniora do Bronija Džejmsa. Zato savršenstvo tih parametara deluje više kao prokletstvo nego kao prednost.
Angelina Topić je vicešampionka Evrope, Sinančević peti u Apeldornu
U toj situaciji, kada ti život da sve osim prilike da se boriš na svoj način, a to nekada deluje kao da ti ništa nije dao, spasavaju samo zdrav um i zdrava porodica. A deluje da Angelina ima i jedno i drugo. Osim što nesumnjivo poseduje gene, talenat, fizičke predispozicije i harizmu, iza nje, bar tako deluje, stoji srećna porodica tolstojevskog tipa, dakle jednostavno srećna i zdrava onako kako porodice uglavnom bivaju srećne i zdrave. A to je nekada važnije o svega (ili bar većine) ostalog. Jer da je taj katalizator u ovom “eksperimetu” poremećen, Angelini ni geni, ni talenat, ni harizma, ni duge noge ne bi pomogli da sa samo 19 godina bude druga u Evropi u onome čime se bavi.
Angelinin otac Dragutin, kog pamtimo po onom vađenju katane u Splitu kada je postao šampion Evrope, imajući godina taman koliko njegova ćerka ima sad, ostao nam je u sećanju i po medaljama i po rekordima, ali i po nekim skretanjima kojih se verovatno ni sam ne seća sa radošću i ponosom. Ipak, izvukao je iz sebe najbolje – jer iskustvo je ipak iskustvo ako u glavi imaš dovoljno – i predao ćerkama (i mlađa Sofija veoma uspešno skače u vis). U Angelini smo prepoznali njega i kad joj se onomad sa usana omakla psovka dok su je ometali da skoči na prvenstvu u Rimu i onomad kad je skakala povređena na Olimpijskim igrama u Parizu.
Ipak, Angelina pred sobom ima teret toga da bude Angelina, a ne Dragutin. Pred njom je sada prilika da osvoji svet, postepeno i pametno. Krenula je “bajsom do meseca”, kako je njen otac jednom opisao težinu puta do željene olimpijske medalje. Ali na tom putu, pre nego protivnice, čekaju je zamke savršene oluje, taj spoj idealnih predispozicija koje mogu da stvore fenomen, ako pre toga ne naprave katastrofu. I tu će oluju Angelina morati da izbegne.
Izvor: NIN
