Пише: Елис Бекташ
Једном ми је један познаник поставио сљедеће питање: – Што се болан мало не одмакнеш од друштвених мрежа и мало више не уђеш у простор јавне ријечи јер бар ти имаш шта за казати?
– Оне године кад је Манце трагично страдао, одвратих, ни два мјесеца иза тог тужног догађаја гостовао Партизан у Зеници па сам отишао на Билино поље погледати своје љубимце од којих те године због ненадокнадивог губитка нико није очекивао неки већи успјех а камоли шампионску титулу коју су на крају сезоне за само један гол разлике однијели испред највећег ривала, али ето ипак сам се надао да ће ми Варга, Ђелмаш и Живковић те неуспоредиви суперхерој зелених терена Бајро Жупић приуштити сат ипо ефикасне и за око лијепе игре.
– Ја никако не схваћам какве везе има та утакмица са мојим питањем? каза мој познаник помало збуњено.
– Ти да можеш схватити ово што сам ти досад испричао не би ни постављао своје питање, одговорих, па зато буди стрпљив и сачекај одговор на њега који ћу ускоро метнути пред тебе.
Тај је сусрет Партизан добио резултатом 0:2 и та два гола у Челиковој мрежи били су више некаква слутња неостварене ефикасности него што су били голови за памћење јер су више наликовали на оне голове који падну кад се окупе масне и задригле газде кафића па закупе термин за рекреативни фудбал. Остатак збивања на терену остао ми је у памћењу као једно мучно и отужно посматрачко искуство и отад више никад нисам отишао гледати утакмицу на том стадиону осим једном прије двадесетак година кад ми је један драг пријатељ испунио жељу и довео Партизана и Ријеку да мени за хатур одиграју сусрет на меморијалном турниру Јасмин Хајдук али та утакмица није од значаја у смислу одговора на твоје питање па ћу се вратити на ону од прије четрдесетак година и у којој су играчи оба тима више наликовали на физичке раднике које је слаб пословођа организовао да прекопају парцелу за градњу новог стамбеног објекта него на перјанице амбициозног новопромовисаног прволигаша те будућег државног шампиона. Истини за вољу, морам одати признање Челику за борбеност у том мечу али бих више волио да сам га могао само похвалити а да нисам морао и гледати те гуланферске карафеке због којих гост са Топчидера никако није успијевао организовати своју препознатљиву игру.
– Ти мени ето слободно реци да сам глуп, прекиде ме мој познаник, али ја и даље не схваћам какве то везе има с мојим питањем.
– Нећу ти казати да си глуп, одвратих му, јер си досад могао запазит колико сам шкрт на комплиментима. А одговор сам ти пружио и ти га само требаш узети и размотати као бонбону али да не би помслио да одговор гласи Бајро Жупић ево ћу ти ипак рећи да би догађаји на Билином пољу тог давног дана били посве исти и да су за Партизан у стартној постави истрчале Гегићеве бебе из шездесет шесте и да бих ја гледао исто такво мучење јер се никад нико није наиграо крај провинцијског ухљуплука већ вазда провинцијски ухљуплук успије наметнути своју игру из простог разлога што то уопште и није игра већ насушна потреба да се у коријену сасијече свака љепота и свака лепршавост противничке игре. Провинцијски ухљуплук нема амбицију да се натјече а поготово не да оствари успјех већ је његова амбиција да се с такмацем ваља по блату и да се ко бива ненамјерно усекне на дрес противничког играча па се онда луцкасто кикоће скупа са својим саиграчима због такве домишљатости и послије данима у кафићу препричава како се усекнуо на противничког центарфора а остали му се саиграчи диве због тога све до наредног сусрета у ком ће се неко други усекнути на неког другог противничког играча. Ја ето мислим да сам ти дао посве јасан и недвосмислен одговор на твоје питање и да ти је сад мало јасније подсјећање на ту давну утакмицу између Партизана и Челика.
Елис Бекташ: Трактат о јамарима или дупљарима и о резолуцијама
– Па сад ко мало и схваћам шта си ми казао, рече мој ахбаб, али и даље мислим да би требао мало повећати вриједност својим ријечима тако што ћеш их метнути у озбиљан јавни простор а не на друштвену мрежу.
– Чек мало, прекидох свог познаника питањем, јел ти мени хоћеш казати да би моје ријечи имале већу вриједност кад бих их наплаћивао умјесто што их овако џаба метнем на друштвену мрежу?
– Па овдје се вазда сматрало да је тако, одговори познаник.
– Сад ето и сам видиш, одвратих, колико је виталан и жилав провинцијски ухљуплук који вазда смишља нове начине да самога себе увјери у властити значај па и тако што ће изједначити вриједност ријечи и хонорара за њу наплаћеног.
– Сад вала прегониш, прекиде ме познаник упадицом, па мора се од нечег живјети.
– Мора, сагласих се, мада је тај императив прилично услован и релативан али мора се и за нешто живјети но провинцијски ухљуплук то никад неће моћи схватити јер он не игра за нешто па тако никад неће ни живјети за нешто, изузев да се противничком играчу ко бива ненамјерно усекне на дрес па онда све овако намигује и ишарети својим саиграчима ко бива јесам га излеватио, те је стога мудрије држати се подаље од свега тога јер бих ја још и халалио кад би се неко ко бива ненамјерно усекнуо на мене али кући имам мачке па кад би моје мачке случајно дотакле опогањено мјесто вјеруј да би тај што се усекнуо неко вријеме провео тако што би усекивао нос на своје породичне фото-албуме и још би ме питао смијем ли прво на пропух да се мало прехладим па ће ми слина бит сочнија.
– Па ако је то тако као што кажеш, још једном упита мој познаник, како то да ипак понекад истрчиш у простор јавне ријечи и огласиш се на овом или оном медију.
– То је зато што нисам шкрт а јесам самољубив, објасних му, па нећу да своје немилосрдно прецизне и принципијелне увиде скупа са својим питањима и сумњама чувам само за себе, а хоћу да ми публика понекад френетично аплаудира кад је својим бравурама дигнем на ноге и зато себи бирам стадионе и клубове у којима могу одигравати егзибиционе сусрете и демонстрирати своју виртуозност с ријечју која није ништа мања од Марадонине или Зиданове виртуозности с лоптом, пошто немам амбицију да учествујем у оним првенственим сусретима који су овдје традиционално наштимани и договорени, јер дух Велибора Џаровског не само да није умро већ се са зелених терена проширио и на многе друге јавне просторе укључујући и просторе јавне ријечи.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
