Рон Десантис, гувернер Флориде, још није објавио номинацију за републиканског кандидата на председничким изборима 2024. године. Ипак, већ завређује посебну пажњу либералних медија који упозоравају на опасност од „десантизма“, док бивши председник Трамп настоји да га, наизменично, дискредитује и приволи у свој табор. За то време унутрашња криза у Америци је све дубља, а демократски естаблишмент све више губи полуге америчког глобалног утицаја
Чак 76 одсто републиканаца сматра да Америци прети „инвазија имиграната“ на јужним границама, док се са овим ставом слаже 42 одсто демократских гласача, показује истраживање из августа прошле године. За Бајденову администрацију је ово било довољно да препакује свој приступ имиграционом проблему. До данашњег дана званични сајт Бајденове кампање наводи да је „неморално и срамотно за нацију да се деца затварају у пренатрпане центре за притвор. Трамп је повео недопустиви рат против наших вредности и историје наше нације имиграната. То је погрешно, и то ће престати када Бајден постане председник!“
Или неће? Када је ушао у Овалну собу, Бајден је обуставио политику притварања миграната и одмах пустио преко 100 породица у Америку. Међутим, након што је за две године у Америку ушло око два милиона миграната, наравно, уз додељивање наруквица за праћење и посебних мобилних телефона који надзорним службама омогућавају да с лакоћом знају где се налазе, демократски естаблишмент се враћа на трамповску политику.
Од два милиона миграната, 250.000 су деца, која најчешће завршавају на радним местима где проводе по дванаест сати дневно у нехуманим условима, противно свим законима. Некада су овакве статистике биле аргументи против Трампове администрације, али демократска пропаганда је успела да републиканске поступке представи као поступке „белих супрематиста“, док исте представља као питање „сигурности, реда и хуманости“ када их сама спроводи.
Према прошлонедељном извештају Њујорк тајмса, Бајден рестриктивном политиком граничне контроле долази у опасност да изгуби подршку својих демократа пред предстојеће изборе. Ни остали показатељи не иду у прилог демократској администрацији. Подршка америчкој помоћи Украјини је од маја 2022. до фебруара ове године пала за 12 одсто, са 60 на 48 процената. Према прогнозама Федералних резерви, инфлација ће 2023. пасти на између 3,5 и 4 одсто, али је за сада на високих 6,4 одсто. Када се узму у обзир економска и миграциона политика као два горућа унутрашња проблема и готово никакви успеси на фронту против Русије, демократски естаблишмент се суочава с политичким крахом.
ДОК СЕ СЛОНОВИ ТУКУ… Остаје отворено питање како ће Републиканска партија ову ситуацију искористити. Избори за Конгрес су показали да су републиканци сагласни с Трамповом политиком и да за Трампа неће гласати. Готово листом, кандидати које је подржао Трамп су изгубили изборе, док je Рон Десантис, кандидат с Флориде који је један од водећих политичара из „учинимо Америку поново великом“ табора, остварио завидан успех и сада спрема своју председничку номинацију. Уколико се присетимо 2015. године, можемо закључити да и сада Трампу одговара што више номинованих републиканаца. Због начина гласања, Трамп би лако могао да победи Десантиса на страначким изборима, мада ће по свој прилици утакмица унутар партије „слонова“ бити неизвесна. И чини се да је Трамп тога свестан, будући да гувернера с Флориде назива „Рон Ћуфта“, алудирајући тиме на његово италијанско порекло, а у покушају да га на свој трамповски начин дезавуише и ослаби. Ипак, пре неколико дана је децидно одбио могућност да се кандидује с Десантисом као потпредседником.
С друге стране, Десантис најављује својим гласачима и остатку Америке да „још ништа нису видели“. Крајем фебруара светлост дана је угледала друга Десантисова књига под насловом Храброст да се буде слободан, и завршила с лакоћом на првом месту Њујорк тајмсове листе бестселера. Његова књига се у извесном смислу може тумачити као манифест америчких конзервативаца, утолико пре што ју је једна од његових оштрих противника Фабиола Сантијаго, колумнисткиња Мајами хералда, назвала „упутством за ауторитарну владавину“.
А шта „ауторитарна владавина“ подразумева, можемо наслутити према досадашњој политици коју је Десантис водио као гувернер Флориде. Заштитом родитељских права у оквиру акта о образовању учитељима је онемогућено да предају о питањима рода и сексуалне оријентације у нижим разредима основне школе. Затим, ту је Закон о индивидуалној слободи, који предвиђа забране да се промовише „критичка расна теорија“ у образовним институцијама и на радним местима. Неке књиге су повучене из јавних школа на Флориди, док је истовремено донета одлука о томе да се забрани медицинској комори да допушта хормонску терапију малолетним особама које се идентификују као трансродне. Десантис поручује да можда не може да брани децу имиграната која завршавају тако што их америчке корпорације израбљују, али може да заштити америчку децу.
Абортус је, уз извесне изузетке, такође забрањен на Флориди након што се заврши петнаеста недеља трудноће. Донети су и закони који онемогућавају гласање поштом и све оне начине гласања који су дали основ за сумњу у изборе на којима је Бајден победио Трампа 2020. године.
Посебан симболични значај имао је сукоб Десантиса са Дизни ворлдом на Флориди, који функционише као да је посебан дистрикт откако је 1967. добио пореске олакшице и практично стекао облик самоуправе. Када је донет Закон о родитељским правима у образовном систему, челник Дизни ворлда Боб Чапек огласио се критикујући Десантисов закон, на шта је гувернер Флориде објавио да се појавио „нови шериф у граду“. Дизни, међутим, заузима посебно место у срцима америчких либерала. У име борбе за људска права, Дизни је уклонио традиционални поздрав који је дочекивао посетиоце са улазне капије, а на коме је писало „даме и господо, девојчице и дечаци“, јер је вређао трансродне особе. Такође, уклонио је сцену на којој пирати продају жене у ропство на аукцији из свог тематског комплекса посвећеног Пиратима са Кариба. Међутим, Десантис им је суштински објавио рат уводећи своје порезнике у борд Дизни ворлда чиме им је одузео статус повлашћеног субјекта на Флориди. Тиме је начео статус повлашћености институција и симбола који су најпре „окупирани“, а потом постали стартна позиција либералних снага у културном рату у Америци, показавши тиме да је спреман да иде до краја.
Наравно, оваква политика изазива бес у либералним мејнстрим медијима, али чини се да Десантис за све то мало мари. Штавише, његов успех на Флориди указује на то да има сасвим солидну подршку за политику коју спроводи.
БАЈДЕНОВ КОШМАР Аналогије са изборима 2016. су неодољиве. Пре осам година све је мање-више било јасно. Очекивао се сукоб двеју династија: Буша (Џеба Буша) и Клинтона (Хилари Клинтон). А онда се појавио Доналд Трамп. Сада је извесно, што опажа и Едвард Лус из Фајненшел тајмса, да и Трамп и Бајден желе да Трамп буде кандидат „велике старе партије“ на следећим изборима. Трамп жели да доврши започет посао, док Бајден исправно сматра да је мобилизациони потенцијал демократа против Трампа толики да га може победити свако. Будући да демократе у овом тренутку немају личност која би могла да замени Бајдена, амерички председник сматра да би кандидатура на идућим изборима могла поново да га одведе до Беле куће. Али појавио се Десантис.
Аризона, Џорџија, Мичиген и Висконсин су изабрали демократске сенаторе или гувернере на међуизборима 2022, прешавши из црвеног у плави табор. Остаје отворено питање да ли ће земље Појаса рђе, које су Трампа довеле на власт 2016, а потом га напустиле 2020. године, бити наклоњеније демократском или републиканском кандидату. Ту и почива једна од кључних слабости Десантисове кампање – Десантисова препознатљивост на националном нивоу је значајно мања од Трампове.
Поред културног рата који диктира ритам политичке сцене у Америци, у жижи јавности је и питање сукоба у Украјини. За већину Десантисови погледи поводом актуелне кризе остају непознаница, будући да је проукрајински жар с почетка Специјалне војне операције Русије у Украјини значајно опао. У оквиру Републиканске партије постоје начелно две спољнополитичке доктрине, од којих је једна интервенционистичка Бушова, док је друга изолационистичка Трампова. Рекло би се да Десантис нагиње ка Трамповој, чиме оправдава страховања тзв. претрамповских републиканаца који сањају о обнови старе Бушове партије. Ипак, и према Десантисовом изолационизму треба имати резерву.
Најпре, наклоност Трамповој опцији има врло практичну димензију: за разлику од Буша који је Америку уплео у вишедеценијске ратове на Блиском истоку, Трамп је направио битне помаке за америчку дипломатију у односима са Израелом и настојао да консолидује амерички утицај у свету кроз уздржан наступ Америке.
Поред тога, Десантис је пре појаве Трампа активно учествовао у креирању америчке спољне политике. Био је у комитету Представничког дома за спољне послове и био је шеф поткомитета за националну безбедност. За то време је исказивао своје неслагање са Обамином администрацијом која је настојала да обнови своје односе са Кубом, оштро је наступао против Венецуеле и залагао се за подршку Израелу, захтевајући од Обамине администрације да пребаци амбасаду у Јерусалим, што је тек Трампова администрација учинила. Када је Обама 2013. разматрао слање трупа у Сирију, Десантис се томе такође успротивио. Код Десантиса се види исти антикомунистички рефлекс који републиканци баштине од времена Регана, чврсто се држећи за наслеђе хладноратовске победе. У једном од последњих појављивања на Фокс њуз телевизији Десантис је истакао да Русија не представља озбиљну претњу по САД и да је страховање од тога да ће РФ упасти у НАТО земље неутемељено, уз то критикујући политику „бланко чека“ коју САД има према Украјини. Најватренији поборници америчке подршке Украјини су, наравно, ову изјаву Десантиса дочекали пуни осуде и огорчености. Десантису није помогла ни пословична русофобија, коју је изразио говорећи о Русији као о сили „трећег реда“ чији су грађани „против Путина“, али у немогућности да своје неслагање с руским режимом изразе јавно из „очигледних разлога“. Треба разумети да је, нажалост, русофобија опште место западног јавног дискурса, али уколико такво становиште прихватимо као непроменљиво, онда остаје ниво чисте политике где се назире помирљивија политика коју Десантис заступа, насупрот Бајденовој администрацији, која је на личном, идеолошком, финансијском и политичком нивоу значајно више инвестирана у сукоб у Украјини и подршку кијевском режиму. Десантиса, као и његовог партијског саборца и противкандидата Трампа, више интересује однос Америке и (комунистичке) Кине, коју сматрају истинским изазивачем америчке моћи. На спољнополитичком плану, Америка губи у готово свим аренама. То не значи да ће Америка „сутра пасти“. Питање је када ће. Али и мимо Украјине, процеси као што је помирење Ирана и Саудијске Арабије, огорченог америчког непријатеља и лојалног америчког савезника, под кинеским патронатом, јасно сведоче о неумитној пропасти америчке хегемоније. Питер Франкопан, оксфордски професор и византолог, а уједно и један од највећих стручњака за историју Евроазије, недавно је у Спектејтору писао да је „победа Путина“ готово решена ствар, и да му надолазећи избори у САД иду наруку.