Пише: Елис Бекташ
Мислећи човјек нема ни потребу ни времена за губљење на исконструисана и покрића лишена осјећања какав је, рецимо, понос, но пошто је мислећи човјек уједно и прије свега тек човјек, опростићемо му ако себи допусти опортуно и конформистичко склизнуће у слузави загрљај поноса, баш као што ћу ја управо сад самоме себи опростити понос због чињенице да сам изложен досљедном игнорисању свих културних и умјетничких еснафа и кружока у својој непосредној околини па и шире, усрдно се надајући да ће се тај тренд задржати и у будућности.
То игнорисање ниуком случају није дар с неба, већ мукотрпно изборено постигнуће, које ипак нећу љубоморно чувати у каквој тајној одаји, већ ћу га изнијети пред вас као доказ тврдње да међу тим кружоцима не постоје никакве принципијелне разлике, а што ћу овдје и растумачити за оне који своје конзумеристичко медиокритетство спрам умјетности заклањају заједљивом скепсом, уједно одбацујући малопређашњи понос као излишан, па и срамотан, јер одиста немам ни разлога ни права гордити се зато што сам вам омогућио да погледате у јалову утробу те духовне празнине чија сточна звона и клепетуше звецкају и клепећу око вас и која очекује да непорециво повјерујете како је та несносна бука потврда аутентичности и вриједности.
Одређени и омеђени властитом потребом за комодитетом и конфирмацијом, зарад којих су и не трепнувши спремни одбацити чак и достојанство конзумента и серванта умјетности, а одбацили би и достојанство ствараоца само да су га имали, претворили су се овдашњи културноумјетнички прегалници у идеолошку, а сада већ и субидеолошку служинчад карикатуралног транзицијског корпоративизма, огрнутог у синтетички плашт митоманије, која је подједнако лажна и погубна без обзира да ли јој је ћуд етничка и традиционалистичка или пак надетничка и модернистичка или ма каква друга.
Умјетност нема пуно таквих задаћа у политичком простору друштва због којих се већ сутра неће срамити, а једна од тих ријетких задаћа које нису нечасне јесте чување пламена сумње, која није само једини гарант и паладин човјекове онтологије, у којој се потреба за вјеровањем и сумња морају сљубити, јер само вјеровање, баш као и сама сумња, човјека остављају само са његовом биологијом, а без његове онтологије, па и метафизике, што значи да га остављају да своје постојање отаљава као – лаж, већ је та сумња и једини гарант и гардиста модерног, грађанског и, при чему наглашавам да наредна два атрибута употребљавам уз сваки могући обзир и допуштајући њихова многа тумачења, демократског и слободног друштва.
Домаће су се умјетничке еснафлије одрекле управо те задаће и на себе су преузели ону малигну и сасушујућу задаћу, коју свака власт настоји натоварити умјетности на грбачу – задаћу исповиједања и доказивања истине. Власт још и можемо разумјети, јер њу таква расподјела послова ослобађа доброг дијела одговорности или јој барем пружа димну завјесу иза које ће сакрити своју неодговорност, а уједно мобилише умјетничке дјелатнике као поуздану преторијанску гарду идеологије, па и политике, у очима наивних и неуких маса.
Можемо, наравно, разумјети и умјетнике, који својевољно пристају на ту духовну, идеолошку и политичку травестију, но то разумијевање не можемо дати ако заузврат не добијемо право на гађење и презир, који су за разлику од раније споменутог поноса, итекако утемељени и оправдани када се нађемо пред призором нечег изопаченог и наказног. Човјекова онтологија има потребу за истином, као и за митом и за осјећањем и то су, изузмемо ли елементарну биологију, њене најснажније потребе. Човјекова онтологија, можда више интуицијом но знањем, разумијева и то да истина припада простору чисте математике, мит простору језика, а осјећање музици, оној која је увијек присутна, па чак и када је не чујемо, односно управо стога што је не чујемо.
Мање је зло садржано у томе што је чиста математика, и не само на пијаци, устукнула пред лихварским рачуном, што су неинтелигентни и патетични конструкти прогнали мит и што нас је тандркање из ђериза учинило глухим пред музиком која нам је скупа с гљивама пала с неба. Агресија вулгарних субститута била је само прелудиј у много злоћуднију комбинаторику. Власт, да би задовољила властити нагон за преживљавањем и да би се што више очувала као недодирљива, зна да ће то најлакше постићи креирањем преслике Керолове Земље чуда, но не досљедне и вјерне преслике, већ њене карикатуре, у којој више не важи ниједна логика и у којој ће поданици живјети своје страсне збуњености, претварајући сваку нужност у трагедију и сваку трагедију у просту рачунску операцију.
Власт, при чему се опсег и досег овог појма протежу много даље од онога што се као власт формално препознаје, збуњује своје поданике, не хајући што при томе и сама остаје збуњена и смушена, тако што брише или барем замагљује границу између истине, мита и осјећања и повјерава их на бригу онима који нити су надлежни нити способни за обављање тако тактилног посла. Завриједићемо епитет брзоплетости ако закључимо да су највјернији савезници власти у том послу премјештања истине из поља математике у поље нарације и дескрипције, те премјештања мита у поље утилитарности а осјећања у поље маркетинга, медији и образовни систем, те академске институције. Њихов је допринос несумњиво огроман, али сво би њихово прегнуће било узалудан труд када не би било оправдавано и умјетношћу, односно оним што се за умјетност издаје.
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
Проблем о ком овдје говорим данас је скоро планетаран, те стога избјегавам позивати се на примјере, остављајући читаоцу ужитак трагања за њима у свијету око себе, но овдје ћу ипак навести један егземплар стар скоро двадесет година. Док сам још носио униформу, путовао сам скоро сваког дана војним аутобусом од Зенице до Хаџића и натраг, довијајући се како да прекратим скоро четири сата неудобне вожње са људима који ми нису били толико непознати да бих могао инсистирати на пристојној и артистократској дистанци, а због естетског зора возача и њихове склоности ка музици која умјесто на такту и хармонији почива на неурастенији и многим другим психичким поремећајима, читање озбиљног штива било је немогуће чак и са артиљеријским антифонима ПБУ-81 на ушима.
Једног сам дана, из пуке досаде, стао прелиставати примјерак Дневног аваза, трагајући не за правописним или граматичким грешкама, већ за доказима контаминације и сакаћења језика као алатке мишљења. Потрага је премашила и најсмјелија очекивања – да сам са таквим успјехом трагао за златом на Аљасци, данас бих несумњиво био у врху Форбсове листе најимућнијих људи свијета. У тој олуји, земљотресу, потопу и пожару који су се са страница Аваза обрушавали на језик, пионирски радећи посао који се данас чини прилично довршен, дакле посао инсталирања баналне дескрипције и испразног, папагајског наратива као темеља за митоманију, а затим и као бурлескног супстрата за ултимативне истине, и данас ми пред очима сабласним пламеном свијетли један број тих новина, у ком је ријеч Сребреница споменута равно тридесет и седам пута, али не само на страницама резервисаним за неуралгичне теме друштвене стварности, већ и на онима предвиђеним за спорт, естраду, па и црну хронику.
Какве су опасности лежале пред тим кратковидим хипнотисањем простог пука и неинтелигентним опонашањем израелског третмана холокауста, нећу објашњавати, јер би такво објашњење било узалудно, као што је узалудно и све што је закашњело. Довољно је да погледате око себе, па ћете и сами видјети да те опасности више нису испред вас, већ су постале детерминанте стварности коју живите. Но сво то Авазово ударничко прегнуће, уз несебичну подршку страначких и буџетских фондова и у садејству са институцијама, не би имало снаге да опсјени изда потврду којом се она претвара у стварност, да се том послу нису прикључили и радници у сектору умјетности, који су коначно дочекали да се осјете друштвено потребним и који никада неће схватити да их потреба да буду друштвено потребни немилосрдно проказује као уљезе у свијет умјетности.
Када им се указала прилика да артикле из својих дућана продају као истину, нагрнули су кроз брешу коју им је власт скупа с медијима отворила, онако као што по доктрини експанзивне бујице тенковске дивизије требају нагрнути кроз брешу у одбрамбеном систему противника, и стали су се утркивати ко ће што дубљу и што несумњивију истину бацити у јавност, као кладиво. Не само у правцу Сребренице, већ на све стране, гдје год је власт имала потребу да устоличи митомански конструкт као истину, умјетници су се показали као услужни и пуни елана да задатак испуне.
Не знам хоћете ли ви, али ја се нећу чудити што је тако исфабрикована истина имала учинак као кад бисте узели, рецимо, грамофонску плочу па је прогласили тенком и послали је у борбу. Да грамофонска плоча није тенк, лако је доказати, но није ништа теже доказати ни да конструкти проглашени за истину нису истина. Истина је динамична и увијек потиче на сумњу и на нова питања, оно што је овдје наметнуто као истина успијева само изазвати фрустрацију, гњев, страх… и панично се плаши сваке сумње и сваког питања. Зато данас имате умјетнике који се дијеле у сребреничке јамаре, јасеновачке јамаре, блајбуршке јамаре… и немојте мислити да је парадокс што ћете унутар тих скупина пронаћи субјекте који у свакодневном животу једни друге сматрају за друштвени и етички коров.
Није нимало чудно што они успијевају превазићи несугласице и садејствовати у сервисирању идеологије, јер су сви они у праву у погледу тог корова. Еснафски умјетници, међутим, и даље нису задовољни и свакодневно ћете чути њихову кукњаву и изљеве њихове горчине и незадовољства, а то је изравна посљедица одсуства елементарне етике и елементарне интелигенције. Да посједују етику и интелигенцију, макар само у траговима, схватили би да, ако сте учествовали у групном силовању неке жене, није ни мудро ни етично жалити се што она одбија упутити комплименте вашој љубавничкој вјештини.
Елис Бекташ: Рекреативни оптимизам
Умјетници о којима овдје говорим одрекли су се и умјетничке и филозофске сумње и одбацили императив који од умјетника захтијева да из простора извјесности храбро закорачи у простор потенције. Зарад лажне истине сапете у пароле, у које интимно не вјерују чак ни многобројни медиокритети којима су намијењене, одрекли су се маште и божанске лажи, тог највећег дара што га умјетник може дати свијету. Најзлоћуднији међу њима они су који истрајавају на тој машкаради и који под питања и под сумњу подмећу прежвакана општа мјеста. И стога су овдашњи умјетници само саучесници на криминалном послу деструкције живота као праксе слободе и претварања живота у праксу слијеђења, без обзира да ли се ради о традиционалистичким наметницима или о биполарним псеудомодернистима који ће до судњег дана прежвакавати онај злосрећни, и изнад свега нетачни, афоризам Хане Арент о баналности зла.
А вама за то вријеме остаје да се привикнете на стварност без истине и да научите носити своје фрустрације и своје изгубљености онако као што губавци носе своју лепру. А изнад свега да се лишите наивне наде да вас ма каква истина чека у будућности. Оставили сте је иза себе онда када сте остали нијеми пред извођењем њене естрадне двојнице на бину, а можда сте чак и аплаузом то поздравили. Да овдашњи еснафски умјетници нису показали такву спремност да служе власт, макар и посредно и макар уз привид слободе и независности, стварност коју живимо била би сачињена од концентричних кругова безумља, између којих би можда ипак постојале оазе за предах.
Овако је, захваљујући њиховом саучесништву, та стварност постала спирала, која се врти све махнитије и све се више сужава. И једино добро што су учинили било је то што су ми подарили своје игнорисање, при чему вриједност тог дара није ништа мања стога што је то игнорисање плод кукавичлука и недораслости, а не свјесно дароване милости. Можда ћете и ви пронаћи неко њихово добро дјело, но ја вас молим да ме о њему не обавјештавате. Сачувајте га онако као што ја чувам сјећања. А немојте ме обавјештавати ни о својим контемплацијама и спекулацијама, а поготово не о закључцима потакнутим овим трактатом, јер сам порив да их изнесете пред мене поуздан је доказ да су и погрешни и безначајни.
Умјесто тога, вратите се на почетак трактата и крените га читати изнова, а можда ће најбоље бити да га похраните као оставштину потомцима, уз наду да ће они разумјети, а ако разумију можда вам и опросте што сте им такав свијет оставили у наслијеђе, но каквом опросту, дођавола, да се надамо ми који смо се борили за такав свијет, наивно вјерујући да се боримо за нешто сасвим друго, но испоставило се да смо сви били одани јуришници златног телета, који су пуцали једни у друге.
