Пише: Елис Бекташ
Језик међу јужним Словенима налази се у веома јадном стању. Довољно је бацити сасвим летимичан поглед на рецентну литерарну продукцију и медије, те на говор политичара, интелектуалаца, културтрегера, активиста… па схватити да се тај језик претворио у шепање богаља и у неразумљиво мрмљање муцавца, да је све мање и мање способан означити стварност барем ковачком прецизношћу, ако је хируршкој већ недорастао и да све мање и мање може понијети терет мишљења и запитаности пред свијетом, због чега све чешће на својој грбачи носи фразе, пароле и доскочицеи још се не либи да ту конфекцијску вулгарност проглашава мишљењем.
Ја лично нисам склон олако износити суд о кварењу језика, јер разумијевам његову динамичну друштвеноповијесну природу и његов метаболизам који га чини надасве адаптивним феноменом. Често је оно што се проглашава за кварење доброг, старог језика уствари само његова виталност, његов одговор на вјечито мијењајуће прохтјеве и искушења стварности у којој тај језик обитава. Но, с друге стране, не треба ни олако поклањати повјерење свим језичким метаморфозама, јер су оне понекад тек плод запарложеног и запуштеног духа који обузме језичку заједницу и гурне је у стање умне љености, па заједница, лишена одбрамбених механизама превасходно услијед академске деградације, опортуно и некритички прихвата и усваја језичка рјешења која се опиру самом бићу језика.
Таква је заједница осуђена да се, умјесто језиком као појмовним органоном, па и идеологијским конструктом, служи језиком као алатком пропаганде. А пропаганди, како то минуциозно примјећује Џон Ралстон Сол у свом трактату Цивилизација несвјесног, језик не значи много, јер се она својој публици обраћа у сликама и тежи да код публике потакне асоцирање умјесто мишљења. Језик пропаганде, или, како га ја зовем, идиотски језик, има тенденцију да, захваљујући појмовној деградацији, води и ка деградацији комуникације. Корисници језика ком недостаје појмовна јасноћа све се слабије и слабије међусобно могу разумјети.
Јужнословенски језици засновани на штокавском, односно источнохерцеговачком дијалекту, пролазе обрнут процес од оног прије једног вијека, када су ти језици ступили у динамичну размјену са свијетом и када им је Милош Ђурић отворио капије мишљења својим грандиозним преводима хеленских философских и литерарних дјела, дарујући им тако до тада болно недостајући појмовни органон. Са пропашћу или, да будем прецизнији, самоубиством Југославије, која није могла поднијети терет властите недораслости историјској улози коју је преузела на себе, њени су се народи уплашили терета националног и грађанског модернитета, па су се, попут бесловесних стада, збила око ретроградних, моноетничких па чак и трибалних идеја, притом наивно, како стадима и приличи, вјерујући да је то пут ка бивању нацијом.
Такви друштвени, политички и идеолошки процеси нужно су имали своје рефлексије и у језику, који је постајао све симплификованији и све вулгарнији, што је и разумљиво, јер ретроградним идејама не треба прецизан и виталан језик, њему је потребан језик који својом грмљавином заглушује не само значењске садржаје, већ и неугодна питања и још неугодније одговоре на њих. На крају је штокавска језичка заједница дошла до тачке у којој јој је најбитније од свих језичких питања – његова номинација.
А од свих језичких питања, питање његовог имена најмање је битно из простог разлога што оно – није језичко, већ превасходно политичко питање. Замислите три кукуруза, из војвођанског, румунског и мађарског Баната који се свађају који је од њих више кукуруз и ко полаже више права на примагенитурност а као аргумент износе своја имена: кукуруз, növényfaj и porumb. Као што је с аспекта агрономије име кукуруза ирелевантно пред његовим особинама и његовом способношћу да подари корисне плодове, тако је и с аспекта линвистике име језика од трећеразредног и тек посредног значаја.
Све напријед наведено омогућава да се схвати колико је дубоко погрешан текст Је ли наш Јадов полиглота? ког на порталу Антена М објављује Аднан Чиргић. Чиргић се на предсједника Црне Горе Јакова Милатовића обрушава због његове двије изјаве које су само наизглед у колизији, односно због Милатовићевог представљања себе као говорника црногорског језика а потом и као говорника српског језика. Критичар Чиргић, који посеже и за веома недуховитим и примитивним поигравањем са Милатовићевим именом, за себе вјерује да је некакав антинационалистички модернист, не схватајући да управо он наступа са позиција ретроградних погледа на језик као на политичку алатку, па чак одлази и корак даље, имплицитно исказујући своје увјерење да је државни апарат тај који је позван да октроише име језика.
Чиргић не може или не смије да схвати да језици, па и кад су сродни или чак исти, носе своја различита имена искључиво стога што их тако називају њихови говорници. И нико, укључујући ту и државу као репресивни апарат, нема право да говорницима једног језика, или дијалекта, оспорава право да га називају онако како они то желе. Зато су двије Милатовићеве изјаве које су спорне и међусобно конфликтне само амбициозним дилетантима попут Чиргића, можда и најумније ријечи које је Милатовић изговорио у току своје политичке каријере. Да ли је он имао намјеру да надрасте сумануте језичке подјеле или је себе означио као говорника и црногорског и српског језика из неких знатно опортунијих разлога, није ни битно.
Битно је то што је Милатовић указао на чињеницу да су штокавски језици гранчице са истог стабла и да је подсјећање на њихово братство и сестринство пут не само ка нацији као простору модернитета већ и ка једнако модерном грађанском друштву. Историја и човјечанство давно су напустили деветнаести вијек и тешко да ће се поново наћи у ситуацији у којој неки државни (читај: репресивни) апарат људима намеће име њиховог језика, да би им потом наметао и нека друга имена.
Бескомпромисно уважавање права људи и да своје језике и своје заједнице називају онако како они желе први је корак на путу националне и грађанске ренесансе и напуштање дискурса конфликта као нужности. Тај корак, међутим, морају учинити сви учесници унутар друштвеног оквира, онако као што се и мостови праве с двије обале истовремено. Они који остају вјерни наивним убјеђењима да ће у Црној Гори црногорство у себе усисати српство или да ће српство усисати црногорство, односно да ће у Босни и Херцеговини босанство у себе усисати српство и хрватство или да ће ма ко кога усисати у себе, то су вјерници злодуха који се још увијек није заситио људске крви и патње, без обзира да ли се њима тај злодух приказује у обличју карикатуралног племенског трудбеника или једнако карикатуралног грађанског активисте.
