Пише: Ричард Рубинштајн
Године 2016. Стив Бенон је рекао Доналду Трампу да, ако буде одиграо своје карте како треба, може постати „Рузвелт деснице“. Односно, да може створити коалицију ултрабогатих капиталиста, малих предузетника и незадовољних радника и ујединити их под заставом културног национализма. Кључ за то био је вођење кампање против „Система“ – али не система капиталистичке олигархије, наравно, већ структура административне регулације, релативно слободне трговине и војних обавеза у иностранству које су чиниле оно што су Трамп и Бенон називали „дубока држава“. Кључ њиховог изборног успјеха био је у томе да представе покрет „MAGA“ (Make America Great Again) као покрет системских промјена, а Демократе као странку статус квоа – замку у коју су присталице Бајдена и Харис лако упале. Док је Трамп правио кораке ка томе да постане Рузвелт деснице, Демократе су све више личиле на Херберта Хувера љевице.
Бол и патња које су пораженим Демократама и независним либералима нанијели изборни ломови 5. новембра су стварни и разумљиви. Али чињеница да су многи од њих врло мало научили из тог искуства открива се сваке ноћи на CNN-у и MSNBC-у, чији водитељи и гости не могу да престану да се жале на Трампове грубе нападе на утврђене бирократске праксе и норме спољне политике. На примјер, упорно га називају „криминалцем“, неспремни да признају да је покушај коришћења судског система за његову дискредитацију не само пропао већ је представљао озбиљну политичку грешку и скретање са правог пута. Либерали се окрећу судовима када губе борбу за срца и умове на улицама, радним мјестима и у законодавним тијелима. Нажалост, Сторми Данијелс им није пружила програм за придобијање отуђене радничке класе.
Шта су бирачи жељели?
Интервјуи након избора и друге анализе показују да су они који су гласали за Трампа или уопште нису изашли на изборе реаговали на двије главне групе проблема: једну социоекономску, а другу етнокултуролошку.
Социоекономски проблемиукључивали су високе цијене и стагнирајуће плате, растући лични дуг, недостатак могућности за напредовање, утицај деиндустријализације и аутоматизације, драстичну неједнакост и осјећај да су их „елите“ напустиле и омаловажиле. Етнокултуролошки проблеми односили су се на перципиране пријетњи идентитету људи као Американаца, мушкараца, бијелаца, хришћана, радника без факултетске дипломе, Арапских Американаца, становника руралних подручја или припадника других група које су осјетиле пад статуса и могућности у односу на групе које доживљавају као привилеговане.
Шта је потребно да би се овакви проблеми ријешили?
Очигледно је – или се бар тако чини – да су ово структурни проблеми који захтијевају промјене постојећих социоекономских и етнокултуролошких система. Ипак, Демократе које сада лижу ране након пораза радије расправљају о томе да ли је Камала Харис изгубила зато што је била превише прогресивна (како тврде конзервативци и центристи) или зато што није била довољно прогресивна (како сматрају Берни Сандерс и љевица).
Одговор је, нажалост: обоје.
Социоекономски проблеми
Када је ријеч о социоекономским питањима, Харис није била довољно прогресивна. Она је указивала на реформе које је усвојила Бајденова администрација, а које су биле одређена помоћ за радничку класу, али ни приближно довољне да ријеше основне проблеме који узрокују масовну несигурност и патњу. Харис се чак није обавезала да ће повећати порезе на екстремно богатство – али чак и да јесте, и даље би се суочила са проблемом кредибилитета.
Зашто? Зато што мјере које заговарају прогресивци попут Сандерса – реформе као што су опорезивање богатих и повећање минималне плате – немају моћ да исправе велике структурне кварове везане за деиндустријализацију, аутоматизацију, па чак ни изазов нископлаћене имиграције. Потребне су радикалније промјене.
Какве промјене?
Размотрите проблем илегалних радника, који има велики утицај чак и на гласове Хиспано Американаца. Економисти се слажу да САД имају озбиљан недостатак радне снаге – али нископлаћена имиграција очигледно угрожава примања нископлаћених радника који живе у истом региону. Овај проблем би се могао ублажити, чак и елиминисати, усвајањем врсте економског планирања са укључивањем локалних заједница, које би омогућило влади да гарантује високо плаћене послове и социјалне субвенције у областима са високопроцентном имиграцијом. Међутим, докле год прогресивизам, како га дефинишу демократски неолиберали, искључује могућност озбиљног економског планирања и колективне акције, Демократе неће бити у стању да понуде кредибилна рјешења за стварне проблеме нашег система чија фунционисање диктира тржиште.
Етнокултуролошки проблеми
Што се тиче етнокултуролошких проблема – несигурности и амбиција везаних за идентитет који су раније поменути – неки тврде да је кампања Камале Харис била превише прогресивна. То је зато што је, поред економских реформи, заговарала права жена на репродуктивно здравље и права у радном окружењу, расну једнакост, права LGBTQ+ заједнице и заштиту интереса других маргинализованих група као што су недокументовани радници и затвореници.
Али проблем није у томе што се либерали боре за права и интересе историјски потлачених група. Проблем је у томе што, прихватајући правила „игре са нултом сумом“ постојећег олигархијског система, проглашавају мање потлачене групе „привилегованима“ и сврставају их уз елитне угњетаче. Није изненађујуће што ово пријети и отуђује групе које су само релативно привилеговане, али које су заправо потенцијални савезници у борби против олигархије и њених политичких присталица.
Будимо јасни. Историјско угњетавање одређених група, које траје до данас, је чињеница. Такође је чињеница да системско угњетавање у одређеној мјери користи свима који нису припадници најугњетеније групе. На примјер, јефтин памук произведен радом робова обезбјеђивао је послове за бијеле раднике у текстилној индустрији, као и потрошачке производе доступне свима који су могли да их приуште. Али бити бијелац умјесто црнац, мушкарац умјесто жена, хетеросексуалац умјесто хомосексуалац, даје бијелим хетеросексуалним мушкарцима само релативне предности у односу на припаднике угњетенијих група. Очигледно, то их не ослобађа угњетавања од стране много моћнијих елита. У ствари, њихова релативна супериорност над другим групама дио је прљаве игре „завади па владај“, коју користе они са олигархијском моћи да би их држали под контролом.
Алфред де Зајас: Самит БРИКС-а у Казану: Манифест за рационалан свјетски поредак
Људи не живе „само од хљеба“; чак и ако им је релативно удобно, бориће се да бране постојање и интересе група с којима се снажно идентификују. Ипак, чини се неупитним да социоекономске борбе и несигурност нагињу томе да многи који пате или изазивају моћније групе, или траже жртвене јарце међу групама које сматрају друштвено инфериорним или маргинализованим. Тврдње MAGA покрета да су имигранти силоватељи и криминалци класичан су примјер таквог тражења жртвених јараца.
Cui bono? Ко има користи од оваквог спајања економских и моралних пријетњи? Наравно, они на врху социоекономске љествице много би радије да узнемирени радници и несигурна средња класа ударају на ниже, него на више! MAGA покрет цвјета на овој динамици, а Демократе, чини се, још увијек не схватају да начин да се ово изазове није само у одбрани интереса најпотлаченијих група, већ у ублажавању њихове патње – и патње нешто мање потлачених – ударајући на више!
Непријатељ је олигархија
Како ударити на више? Узмите у обзир да наш политички систем бирачима нуди избор између двије странке – једне „либералније“ и друге „конзервативније“ – од којих обје тврде да представљају све класе Американаца, од радника и малих предузетника до великих капиталиста који контролишу наше кључне финансијске, производне, комуникационе и услужне компаније. Радник на нафтној платформи и Илон Маск у свом комплексу у Остину, Тексас, обојица су Републиканци. Студент стипендиста на протесту против геноцида и генерални директор Lockheed Martin-а обојица су Демократе.
Дозвољено је одређено преговарање између елемената унутар сваке странке, али господари економије одржавају и прилагођавају основна правила игре. Тако, за коју год странку да грађани гласају, најбогатије и најмоћније групе у нашем друштву остају за воланом. Коју год странку да изаберу, рјешења за одређене проблеме која би могла промијенити систем на штету елита аутоматски се стављају ван домашаја, а озбиљно размишљање о њима постаје табу.
Размотрите индустрију оружја. Производња оружја и система за његову испоруку представља најздравији и најпрофитабилнији сектор америчке производне економије. Војно-индустријски комплекс је олигархијска индустрија са профитима које гарантује држава, а која убија милионе људи и разара имовину широм свијета.
Замислите да вам се ова ситуација не допада и да желите да смањите војне буџете и преусмјерите ту производњу на мирнодопске сврхе. Заборавите на то! Бићете названи неодговорним, про-руским, про-кинеским и антирадничким, јер ћете угрозити и радна мјеста и инвестиције. Демократе ће се вашим приједлозима противити исто као и Републиканци – ако не и више. То је зато што исти олигарси који посједују исте или повезане компаније и финансирају каријере истих или повезаних политичара постављају правила и дефинишу границе дозвољене расправе у обје политичке странке.
Оно што је овдје нарочито сурово није само то што елитна моћ прави фарсу од демократије, већ и то што непрестано ствара проблеме без рјешења.
Тако, извозимо оружје за уништавање као да не постоји могућност да војна производња буде преусмјерена у програме за производњу добара и услуга који би задовољили основне људске потребе. Боримо се око имиграције као да не постоји ништа попут планиране економије која би могла ријешити недостатак радне снаге без смањења плата и банкротирања социјалних служби. А бирамо стране у сукобима између релативно угњетених и мање угњетених идентитетских група, као да не постоји начин да се смањи конкуренција међу њима за непотребно оскудне ресурсе и економске могућности.
Шта би Џејмс Карвил рекао, када би боље разумио ситуацију? Вјероватно: „У питању је систем, глупане!“ Ако не препознамо да је управо систем капиталистичке олигархије и њених политичких слугу тај који ограничава могућности рјешавања конфликата и ствара већину овог незадовољства, наставићемо да водимо непотребне битке које Демократе тешко могу добити против покрета који (ма како лажно) тврди да је анти-системски.
Укратко: Републиканска побједа од 5. новембра није била одбацивање љевице – она је била резултат празнине на љевици. MAGA Републиканци су себи дозволили да размотре облике промјена који се многима чине табу, на примјер, радикално смањење федералних регулаторних агенција. Те промјене ће учинити положај радника горим, а не бољим, али се такођер ради о пријеко потребној лекцији. Они на љевици такође морају себи дозволити да размотре облике промјена система који су тренутно табу.
Критичари могу назвати приједлоге за реконструкцију деструктивног неолибералног система „социјалистичким“, „комунистичким“, „анархистичким“ или чиме год желе, али ако они показују пут ка преношењу моћи са олигарха на народ, радници ће на њих одговорити позитивно. Они већ јесу анти-системски. Изазов сада јесте да се свима јасно покаже да је трампизам ништа више него маска за олигархијску тиранију, те да економију можемо контролисати само ако је заједнички посједујемо и њоме управљамо.
Ричард Рубенштајн (Richard Rubenstein) је амерички академик и аутор који се бави истраживањем конфликата, религије и политике. Његов рад обухвата широк спектар тема, укључујући анализу системских проблема који доводе до друштвених сукоба, улогу религије у политичким и културним процесима, као и критику капиталистичког система и неолиберализма. Рубенштајн је професор на Универзитету Џорџ Мејсон (George Mason University) у Вирџинији, гдје је био један од водећих личности у развоју програма за проучавање рјешавања конфликата. Његови радови често укључују интердисциплинарни приступ, повезујући историју, филозофију, економију и социологију.
Извоз: counterpunch.org
