Пише: Изабела Хамад
Откад су широм Сједињених Држава почели протести у кампусима, не могу да се начудим вербалним вратоломијама којима многи писци прибегавају да би избегли суочавање с тежином израелског напада на Газу – једне од најбруталнијих казнених војних кампања у модерној историји – и разумевање студентског моралног гнева. Ако живите у овој земљи и успешно занемарујете слике деце, мртве и живе, коју извлаче из рушевина у Гази, људи које оперишу без анестезије, тела с којих су отргнути удови, беба изнесених из инкубатора и остављених да умру, уништених ембриона на клиници за лечење неплодности, лешева који висе са зграда, мајки и очева који носе делове своје деце у пластичним кесама, пријатеља који су убијени прецизним пројектилима док су шетали, могли бисте стећи утисак да гомила „будних“ насумице испаљује око себе речи као што је „колонијалистички“, напада америчке јеврејске студенте и застрашивањем ућуткује оне који мисле друкчије.
Било ми је несхватљиво што се тако много писаца згражава над говором пропалестинских демонстраната у Сједињеним Државама упркос стварном насиљу – које је, по мишљењу многих стручњака, злочин геноцида. У таквим текстовима говор се често описује или као претећи (кад долази с палестинске стране) или као угрожен (на антипалестинској страни).
Двадесет седмог маја, на пример, у тексту за New York Times, Џејмс Керчик је негодовао због „силеџијског“ тона протеста литерарних кругова против офанзиве Израела и „циничног претварања речи ʼгеноцидʼ у оружје“ као једне од тактика у „кампањи застрашивања“. Раније тог месеца, пишући за Atlantic, Џудит Шулевиц нагласила је ратоборну природу пропалестинских парола у кампусу: „Глас који ремети мир неокласичног четвороугаоника дивљачким узвицима ʼИнтифада, Интифадаʼ није весник складног суживота.“ У истом магазину Мајкл Пауел оптужио је студенте за „немилосрдну реторику“ и „бахатост, која онемогућују да се доведу у питање ставови демонстраната“. У магазину Dissent, политиколог Џефри Ајзак, иако је бранио право својих студената да протестују, посветио је највећи део свог есеја изражавању бриге због „одбрамбене агресивности“ њихове реторике, између осталог због крилатице „слободна Палестина“, за коју сматра да је у најбољем случају „тешко остварива у пракси“. У многим од тих есеја студентска реторика је описана речима сличним онима којима је председница Универзитета Колумбија Минуш Шафик, у иницијалном писму универзитетској заједници о својој одлуци да затражи од њујоршке полиције да рашчисти протестни студентски камп дан пошто су постављени шатори, окарактерисала протест у целини: он ствара „узнемирујућу и застрашујућу средину за многе наше студенте“.
Аутори тих текстова ослањали су се на дебату о језику супротстављања израелским акцијама, која је трајала неколико месеци. Овог фебруара у недељнику Time Ноа Фелдман је написао: мада „критика Израела није нужно антисемитизам“, они који о тој земљи говоре као о „досељенику и колонијалном угњетачу, једнаком Сједињеним Државама, Канади и Аустралији, па чак и горем од њих… можда се ипак понашају антисемитски кад осуђују јеврејску државу не узимајући у обзир основне разлике између ње и других глобалних примера“. Они који оптужују Израел за геноцидне чинове посебно су склони да „забасају у антисемитизам“ зато што радећи то „могу функционисати, намерно или не, као носиоци брисања Холокауста и претварања Јевреја из жртава у угњетаче“. Политичари на десници били су мање опрезни у својим оптужбама. На недавним саслушањима председникâ универзитетâ у Представничком дому, републикански чланови Конгреса из све снаге су се ослањали на погрешан превод речи „интифада“ (на арапском „устанак“), тумачећи је као изведеницу од речи „нафада“ („отрести“) и као позив на „геноцид над Јеврејима“.
Ту је и крилатица „од реке до мора, Палестина ће бити слободна“, такође осуђена као геноцидна, без обзира на контекст који је кључан за њено значење. Чини се да би било прилично тешко наћи студенте демонстранте у америчким кампусима који сматрају да треба уклонити Јевреје од реке до мора; кад им се постави то питање, они често кажу да би слобода и једнакост требало да буду закон земље која се налази између те две воде, закон целог географског подручја у ком су Палестинцима ускраћена права. Постоји једна дуготрајна палестинска интелектуална традиција разумевања Палестине као територијалне јединице од реке до мора, прецизирана у документу Палестинске ослободилачке организације из 1970. под насловом „Ка демократској држави у Палестини за муслимане, хришћане и Јевреје“; на том документу је заснован позив Палестинског националног већа из 1971. да се решење нађе у заједничкој држави. Та идеја се супротставља политичкој идеологији која се залаже за ексклузивистичку, супрематистичку јеврејску државу, и укључује Јевреје као интегрални део будуће политичке заједнице. С друге стране, у првобитној платформи странке Ликуд из 1977. каже се да ће „између мора и Јордана постојати само израелски суверенитет“, а Закон о националној држави из 2018. изричито истиче јеврејску надмоћ на целом том географском простору: „Право на национално самоодређење у држави Израел припада само јеврејском народу.“ Израелски званичници сада отворено говоре о масовном расељавању Палестинаца из Газе.
Рамзи Баруд: Ко профитира на покољу у Гази?
У недавном есеју о студентским протестима, објављеном у New Yorkeru, Зејди Смит такође истиче језичка питања у први план. Смит изражава дивљење побуњеним студентима: „Они стављају сопствена тела у зупчанике машине. Заслужују нашу подршку и похвалу.“ Али њена кључна тврдња је да се они, као и њихови противници, ослањају на „низ шиболета“, на пример користе „реч ʼционистаʼ као непромењен и непроменљив монолит, као да та реч 2024. значи исто оно што је значила 1948, 1890, 1901. и 1920.“ Све политичке идеологије, укључујући и ционизам, с временом се мењају, али студенти углавном не реагују на појединости тих варијација, већ на некадашње и садашње дејство те идеологије на Палестинце.
Као да је за Зејди Смит и друге „употреба речи“ постала својеврстан насилан чин. „Али кад је реч о Израелу/Палестини“, пише она, „језик и реторика су увек били оружје масовног уништења“. Она се задржава на могућности да се због протеста неки јеврејски студенти не осећају безбедно: „Могуће је да је најслабија припадница те зоне јеврејска студенткиња која пролази поред шатора и коју називају ционисткињом и опомињу да се држи подаље.“
Истина је да су неки јеврејски студенти рекли да осећају нелагоду. Ипак, тешко је наћи сведочење о томе да су студенти који протестују прибегавали физичком застрашивању контрадемонстраната. Насиљем, вербалним и физичким, углавном су се служили полицајци и ционистички активисти против учесника студентског протеста, међу којима има и много Јевреја. Свака част изузецима као што су Браун, Ратгерс и Нортвестерн, али универзитетске администрације су углавном позивале полицијске снаге да нападају и хапсе њихове студенте – да их спрече да говоре – уместо да их саслушају и с њима преговарају. Кад се писци (и експерти и политичари) изјашњавају о праву на слободу говора и његовом кршењу око Палестине, они се ретко баве материјалним условима таквог говора, па и чињеницом да се на неки говор одговара насиљем, а на неки не, у складу с неравноправном расподелом моћи.
Ту поенту смо имали на уму ја и неколико писаца кад смо се повукли с фестивала PEN World Voices зато што амерички PEN пет месеци није позвао на прекид ватре у Гази – као што је то урадио међународни PEN већ у октобру – и што је на крају то учинио тек под притиском више стотина писаца. Неколико чланова одбора одговорило је истицањем своје посвећености слободном говору и отворености, тврдећи да се ми томе супротстављамо. Није тако: повукли смо се јавно, писмом у ком смо рекли да се амерички PEN одрекао своје званичне сврхе – да штити писце и културу. Пропустио је, напоменули смо, да пружи подршку палестинским писцима и новинарима којима прети опасност да буду убијени у Гази и на Западној обали, што одудара од његових одлучних иницијатива у Украјини и другим поприштима рата, сукоба и угњетавања; поред тога, PEN је осудио покрет БДС (Бојкот, дезинвестирање и санкције) и тиме јасно погазио своју обавезу да штити слободу говора. Слобода говора обухвата и слободу да се не говори, не објављује и не организују јавни догађаји – као, на пример, кад је списатељица Сали Руни одлучила да не потпише уговор с израелским издавачем ког финансира израелска држава. У ствари, најугроженија је слобода говора присталица бојкота јер законодавци у Сједињеним Државама, Немачкој и другим земљама доносе законе који државне и општинске уговараче доводе у опасност да остану без средстава ако буду бојкотовали компаније повезане с израелским апартхејдом.
***
Усредсређивање на говор у корист палестинских права замагљује контекст у ком говоре демонстранти, као и стварност о којој они говоре. Верујем у моћ и значај језика. Али оно што се догађа није пре свега језичко питање. Речи нису оружје масовног уништења: кад подстичемо друге да брижљиво користе језик, морамо бити сигурни да то сами радимо. Неке метафоре су неумесне у неким контекстима. А овде је контекст количина муниције сручене на Газу, чија је убојна моћ трипут већа од моћи атомске бомбе бачене на Хирошиму. Произвођач и испоручилац великог дела тих бомби су Сједињене Државе. Те бомбе нису направљене од језика и извесно нису метафоре.
На крају свог есеја Смит каже да је језик можда сасвим изван поенте: „Једино што у овом конкретном есеју има тежину су мртви.“ Али преостали део есеја не бави се мртвима, већ пре свега језиком. Последица скретања људске пажње на питања дискурса и репрезентације заправо је избегавање оног о чему се ту ради, то јест материјалних чињеница. Материјалне чињенице у овом случају су новац, земља, оружје и више од 37.000 мртвих Палестинаца.
Студентски протести су заправо усмерени против тога. Не морамо да нагађамо или претпостављамо да је тако зато што су то сами студенти рекли, нагласили, много пута поновили изложивши се тиме ризику, а понекад и трошку. Њихов први захтев је да њихови универзитети обелодане своје финансијске инвестиције. Други је да прекину везе с компанијама које су повезане с израелском државом и с ратним профитерством уопште. Свако ко погледа снимке или посети кампусе чуће ове речи: „Обелоданите; Повуците инвестиције; Ми нећемо мировати.“ На неким универзитетима захтеви обухватају и поновно улагање у палестинске студије и центре, као и у стипендије за палестинске студенте. На Нортвестерну, на пример, студенти су преговарали с администрацијом и о иницијативи да се запосле два палестинска члана факултета и да се упише пет Палестинских студената.
Захтева се и трајни прекид ватре и ослобађање свих талаца, како осамдесетак израелских талаца за које се верује да су још живи у Гази, тако и више од девет хиљада палестинских политичких затвореника који се налазе у израелским затворима (њихов број се безмало удвостручио током последњих осам месеци). Прекид ватре, међутим није главни захтев ових студената. Њихови универзитети нису у стању да обезбеде прекид ватре, те би везивање испуњења тог услова за окончање протеста било нереалистично. Као и у свему осталом, студентски говор је и овде задивљујуће прецизан и усмерен на непосредне економске везе између њихових универзитета и оног што се догађа у Гази, и на то шта би универзитети могли учинити да би подржали Палестинце уместо да им наносе штету.
***
Затекла сам се у Њујорку кад је почео протест на Колумбији. Отишла сам у кампус у 116. улици и успела да разговарам с неким студентима. Неки од њих су били Палестинци, а неки Јевреји. Разговор с њима ме је испунио радошћу какву нисам осетила месецима. На ивици травњака се налазио пулт за пријављивање који је обухватао читање правила кампа и упутства за понашање; били су ту и ћошак намењен представницима штампе, дугачак сто с храном и активности као што су плесни перформанси, филмске пројекције, хришћанске, муслиманске и јеврејске молитве. Био је то колаборативни експеримент из самоорганизовања.
Опсценост Газе
Једна студенткиња која је исписала знак „Јевреји за Палестину“ и окачила га на свој шатор рекла је да су она и њени другови демонстранти управо приредили седер у кампу. Кад сам је упитала шта ће урадити ако Шај Дејвидај, професор у израелској јеврејској школи бизниса, који је неке студенте назвао увредљивим именима за антисемите као што је „капо“, уђе у камп као што је претио, рекла је да јеврејски студенти имају план да окруже и заштите угрожене. У свим тим причама о јеврејској безбедности, где је брига за те јеврејске студенте који су спремни да угрозе свој живот и будућност племенитим гестовима солидарности с Палестинцима?
Уместо тога, многе осуде студената који протестују почивају на бркању јеврејства и ционизма – што је опасан језички чин. Назвати студенте који протестују против рата у Гази антисемитима, то значи занемарити антиционистичке јеврејске демонстранте; окарактерисати тражење слободне Палестине као геноцидан захтев значи тражити од нас да поверујемо да јеврејски студенти из организације Јеврејски гласови за мир или верске вође из организације Рабини за прекид ватре, који су се прикључили протесту, мисле да седам милиона јеврејских људских бића која живе између реке Јордан и Средоземног мора треба просто да нестане. Ако реторика може да буде опасна, софистерија је још опаснија.
Језик није само начин на који етикетирамо сами себе или то одбијамо; он није само родно место неких индивидуалних права. Нити се он на неки начин уздиже изнад политичке стварности: правних дефиниција, историјских записа и доказа да се врше злочини звани „геноцид“, „етничко чишћење“ и „апартхејд“. По Конвенцији о геноциду, сви појединци и државе имају моралну и правну дужност да покушају да спрече геноцид ако постоји макар наговештај да се он догађа. Те чињенице могу се научити читањем књига и разговором са стручњацима; оне нису флексибилни језички чинови. Дуге полемике у превеликом делу америчке штампе о језику протеста замагљују те правне говорне чинове. У овом тренутку језик се криминализује: Сенат управо разматра нацрт закона којим би се захтевало да ФБИ дода учеснике студентског протеста на свој списак особа којима је забрањено да путују авионом ако се процени да су вербално подржавали палестинске милитантне групе или да су их њихови универзитети казнили због „таквог понашања“. Не постоји језик без политике. Тврдити да тако нешто може постојати значи подстицати политичко насиље које се непрестано наставља иза паравана тобожње неутралности.
У међувремену, после једног периода интензивног бомбардовања, Израел је запечатио границу између Газе и Египта, те нико не може да побегне из Газе, а хуманитарци не могу у њу да уђу. Сад је израелска војска извршила инвазију на Рафу, тобожњу сигурну зону у коју се склонило милион и по Палестинаца. Више од милион их је побегло иако нису имали безбедно место на које би могли отићи. Преко пута болница у Гази откривено је седам масовних гробница с најмање петсто осакаћених тела, а очекује се да ће тај број расти. Двадесет шестог маја, дан пре него што је Керчиков есеј објављен у Timesu, у израелском бомбардовању погинуле су десетине људи који су се склонили у шаторе у Рафи. На фотографијама и видео снимцима виде се спржена тела, шатори у пламену, једно дечје тело без главе.
Тежина мртвих удахњује живот у поступке живих. Усред тог ужаса, подстиче ме храброст писаца, уметника и посебно студената – свих људи који протестују заједно, стоје заједно, раде заједно, одбијају заједно. Професори Њујоршког универзитета држе се за руке и својим телима штите студенте од полиције. Штите њихов говор.
Извор: Пешчаник
