Piše: Ejal Vajcman
Prevod: Miloš M. Milojević
Esej o uništenju Gaze
Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine nabraja pet akata koji konstituišu genocid onda kada su počinjena sa namerom da se u celini ili delimično uništi jedna grupa. Prva dva su masovno ubijanje ili nanošenje teških telesnih ili duševnih ozleda. Četvrti i peti odnose sa na prekidanje biološkog kontinuiteta grupe. Treći zabranjeni akt, određen trećom stavkom Drugog člana konvencije, zabranjuje „namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovodu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja“. To upućuje na indirektne oblike ubijanja, one koji nisu usmereni protiv ljudskih tela već okruženja koje ih održava. Dovoljni „uslovi života“ zahtevaju zgrade, bolnice, društvenu infrastrukturu, sanitarne i vodovodne sisteme, električnu mrežu i poljoprivredu. Namerno uništenje ili degradacija ovih struktura potkopava mogućnosti ljudi da prežive, vodeći prema sporijim i mučnijim oblicima uništenja.
Ideja da sagrađeno okruženje određuje uslove života grupe priziva modernističko razumevanje arhitekture, preovlađujuće u vreme kada je poljsko-jevrejski jurista Rafael Lemkin uveo i odredio reč „genocid“ u svojoj knjizi iz 1944. godine Axis Rule in Occupied Europe (Osovinska vlast u okupiranoj Evropi). Moderna arhitektura nudi proračunavanje i unapređivanje uslova života. Osnove gradova položene su u skladu sa principima staranja o javnom zdravlju, i kuće, prema Le Korbizijeovoj znamenitoj definicije, su „mašine življenja“, utanačene da uvećaju dostupnost bioloških neophodnosti – toplote, higijene, protoka vazduha, hrane pa čak i polne reprodukcije.
Architects’ Data (1936), delo nemačkog modernističkog arhitekte Ensta Nojferta (Neufert), još uvek koriste arhitekte tražeći najpogodnije dimenzije za kuhinje, spavaće sobe pa čak i klupe u parkovima. Dvadesetih godina 20. veka Nojfert je bio asistent Valtera Gropijusa, direktora Bauhausa. Kasnije, za račun Nacističke partije, nadgledao je standardizaciju nemačke građevinske industrije, koja se najvećim delom koristila robovskim radom. Nekoliko diplomaca Bauhausa projektovalo je koncentracione logore.
Rojters: Izraelska kampanja da se Južni Liban odseče od ostatka zemlje i pretvori u „tampon zonu“
Namerno degradiranje uslova života obrće ciljeve moderne arhitekture od pospešivanja života do proizvođenja smrti. Lemkin je odredio genocid kao nešto usmereno prema „uništenju ključnih osnova života nacionalne grupe“. Razmišljao je o načinu na koji su nacisti videli jevrejska geta i logore za robovski rad kao o sredstvima sporog, posrednog istrebljenja. Ali takođe je bio svestan kolonijalnog porekla ovih načina uništenja. Iako su se svugde na kolonijalizovanim teritorijama neposredno odigravali masakri, sporo, posredno ubijanje je češće bio način uništenja urođeničkih grupa. Lišeni svojih predačkih staništa, odvojeni od zemlje od koje su zavisili za opstanak i izvođenje ritualnih praksi, prinuđeno da se smesti po rezervatima, urođeničko stanovništvo bilo je uništavano kako bi se oslobodila najbolja zemlja za evropske naseljenike.
Dve i po godine nakon 7. oktobra 2023. godine najveći deo Pojasa Gaze – gradovi, izbeglički logori, škole, univerziteti, džamije, zdravstvena infrastruktura, poljoprivreda, bunari i samo tlo – uništeni su ili su zatrovani bombama, artiljerijskim i tenkovskim granatama i delovanjem inženjerijskih snaga. Najsistematičnije uništenje izvedeno je uz pomoć buldožera De-9 koje proizvodi američka kompanija Katerpilar. Ove džinovske oklopljene mašine zarivale su svoja sečiva u tlo, razgrtale polja, sekle voćnjake, sravnjivale kuće, raznosile puteve i preoravale groblja. Plima razaranja kretala se od ograde postavljene oko Pojasa Gaze, gurajući Palestince unutar enklave ka onome što je izraelska vojska označila kao „bezbedna područja“ i „humanitarne zone“, iako tu nije bilo ni bezbedno a ni humano. Ovi prenatrpani obalski gradovi, kao što je Al-Mavasi, sa svojim golim peščanim dinama, bili su bez smeštaja, zdravstvene zaštite ili drugih neophodnih delatnosti, i bili su neprekidno bombardovani i vazduha i napadani sa kopna. Buldožeri su pretvorili poljoprivredno bogatu zemlju istočne Gaze u jednobojnu pustinju izdrobljenog cementa pomešanog sa žućkastim tlom ove oblasti. Čitavi gradovi kao što je Rafa, varoši poput Beit Hanuna i izbeglički kampovi poput Džabalije bili su zbrisani. Kada su zgrade bombardovane ili uništene buldožerom njihovi ostaci – plastika, žice, rastvarači, izolacioni materijali, azbest – ispuštaju toksične hemikalije u tlo. Neke bombe prodiru u dubinu tla pre nego što eksplodiraju i otpuštaju teške metale ili metaloide – poput uranijuma, olova ili arsenika – duboko ispod površine. Mnoge od ovih supstanci sporo se raspadaju i uticaće na sastav tla decenijama. Živopisni krajolik pretvoren je u ono što je izraelski general Giora Eiland opisao kao mesto „gde nijedno ljudsko biće ne može postojati“ (‘where no human being can exist’).
Lemkin je razumeo da uslovi života ne uključuju samo infrastrukturu koja omogućuje održavanje biološkog postojanja već i onu koja održava društveni i kulturni kontinuitet: verske zgrade, škole, biblioteke, topose nasleđa. U Gazi većina ovih objekata takođe je bila sistematski uništena. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida ratifikovana 1948. godine nije spomenula „kulturni genocid“, iako je Lemkin zagovarao da ga je potrebno uključiti. Čitavi odeljci ostavljeni su izvan sadržaja konvencije. Imperijalne sile kao što su Britanija, Francuska, Belgija i Holandija, koje su pokušavale da potisnu antikolonijalne ustanke, želele su da genocid bude određen na onaj način da ne ograničava njihovo delovanje. Naseljeničke kolonijalne države – Australija, Sjedinjene Američke Države i Kanada – koje su uništavale fizičko nasleđe, kulture i jezik urođeničkih naroda takođe su imale prigovore. Ali kulturni i biološki život nisu odvojeni domeni kada je posredi nacionalni opstanak. U Gazi sistematsko razaranje okruženja – polja, izvora vode i ribarske industrije- uništava sposobnost društva da se prehranjuje. Napadi na škole i džamije umanjuju sposobnost društva da se organizuje i obezbedi uzajamno staranje kojim bi se ublažile najteže posledice nestašice. Ovi napadi, tako, pospešuju izgladnjivanje. Istovremeno uništenje jednog domena pojačava ozlede izazvane uništenjem drugog.
Trinaestog oktobra 2023. godine, šest dana nakon napada Hamasa na izraelske naseobine i baze oko Gaze, Izrael je naredio evakuisanje Gaza sitija, šaljući Palestince sa severa Pojasa Gaze prema južnog granici enklave sa Egiptom. Dokumenti koje je pripremila izraelska Obaveštajna uprava (Ministry of Intelligence) i koji su postali dostupni izveštačima onlajn časopisa +972 objašnjavaju razloge za ovo: preporučuje se potpuno isterivanje Palestinaca iz Pojasa Gaze na egipatski Sinaj, obrazlažući da bi to „donelo pozitivne, dugoročno strateški povoljne ishode po Izrael“. Uništenje uslova za život bilo je sprovedeno sa naumom da ubrza isterivanje stanovnika Gaze. Najveća kampanja u istoriji vazduhoplovnih bombardovanja nadnosila se kao vatreni tepih od severa prema jugu.
Amit Segal: Cena brašna pokazuje krizu na ivici gladi u Gazi
Masovno proterivanje Palestinaca iz Gaze u Egipat bio je cilj izraelske vlade još od decembra 1948. godine kada je vojska po prvi put neuspešno pokušala da očisti poslednje preostale enklave duž palestinske mediteranske obale. Pokušala je iznova pedesetih godina dvadesetog veka a ovaj napor je dodatno pojačava posle rata 1967. godine, kada je Izrael okupirao i Pojas Gaze i sinajsku pustinju. Hamasov napad 7. oktobra 2023. godine pružio je Izraelu još jednu priliku. O planovima za proterivanje neuzdržano su govorili izraelski političari i medijski komentatori. Benjamin Netanjahu potvrdio je da aktivno nastoji na izmesti Palestince iz Gaze. Izraelski i neki američki zvaničnici otpočeli su lobiranje da Egipat prihvati veliki broj izbeglica. Tokom osam meseci izraelska vojska uzdržavala se od okupiranja pogranične oblasti blizu Rafe, ostavljajući otvorenim prolaz prema Egiptu.
Mnogi Palestinci, sećajući se masovnog raseljavanja iz 1948. godine, odbili su da napuste svoje domove. Ostali su u ruševinama Gaza Sitija uprkos bombardovanju i uprkos uskraćivanju pomoći. Egipat je strogo nadzirao granicu i odbijao je masovan ulazak Palestinaca, dopuštajući prelazak samo onima koji su voljni da plate lihvarske sume. Pošto nije bio kadar da ostvari svoje ciljeve, Izrael je umesto toga nastojao da sabije Palestince na još manji deo Pojasa sve dok ne nastupi naredna prilika za njihovo raseljavanje. Izvan ovih zona, totalno uništenje je bilo usmereno ka sprečavanju njihovog povratka u područja iz kojih su bili isterani.
Uništenje je bilo najpotpunije blizu ograde Gaze. Izraelske odbrambene snage prozvale su pogranično područje „tampon zonom“. To je zona u kojoj je Palestincima zabranjen pristup, šetah hašmada, na hebrejskom „zona uništenja“: bilo koji Palestinac koji stupi u ovo područje, a u nekim slučajevima ukoliko mu se samo približi, biće smesta ustreljen. Među žrtvama su Palestinci, mnogi od njih deca, koji su želeli da vide šta se može spasiti iz ruševina njihovih kuća, da se domognu hrane koja je padobranima spuštana iz aviona ili koji su se jednostavno izgubili u sada novom i neprepoznatljivom okruženju. Sravnjivanje svih objekata u tampon zoni izvedeno je, između ostalog, sa namerom da ukloni bilo koje mesto koje bi moglo da posluži kao sklonište i da tako izloži Palestince snajperskoj vatri. Pre Oktobarskog rata ova zona je bila široka između 300 i 500 metara. Dve nedelje od početka rata proširena je na jedan kilometar. Do proleća 2025. godine bila je široka dva kilometra; ubrzo nakon toga njena širina je povećana na tri kilometra i sve unutar te zone sistematski je sravnjeno buldožerima. Zato što tampon zona sada pokriva toliko široko područje, snajperi se ne mogu svugde angažovati i Palestinci se umesto njima ubijaju dronovima kvadrikopterima opremljenim lanserima granata. Tokom dana ljude je lako uočiti naspram jednobojne okoline; noću termički senzori dronova uočavaju telesnu temperaturu.
Tokom različitih razdoblja vojne istorije tampon zone – Rajnska oblast nakon Versajskog ugovora 1919. godine, pojas između Kuvajta i Iraka nakon Zalivskog rata 1991. godine, demilitarizaciona zona (DMZ) između Severne i Južne Koreje ili područje između turskog i grčkog Kpra – bile su način za održavanje primirja razdvajanjem vojski. Tokom osam decenija od uspostavljanja Izraela, tampon zone su umesto toga korišćene kao sredstvo okupacije, raseljavanja i brisanja. Prema odredbama sporazuma o primirju između Egipta i Izraela kojim je zaustavljen rat 1948. godine, izraelske isturene pozicije razmeštene su ugrubo tri kilometra istočno od mesta gde se sada nalaze granice Gaze, kako je pokazao palestinski istoričar i kartograf Salman Abu Sita. Linija prolazi kroz al-Main, selo gde je rođen i odakle je proteran sa ostalim članovima porodice 14. maja 1948. godine. Al-Main i druga palestinska sela brzo su očišćena i zamenjena poljoprivrednim naseobinama kibuca koji su bili napadnuti 7. oktobra 2023. godine. Naseljenici su proširili izraelsku teritoriju kultivacijom zemljišta, uklanjajući ostatke palestinskih kuća, puteva i polja. Preorali su groblja zato što su ona bila mesta na koja su se Palestinci često vraćali. Vojnici i naseljenici bili su instruisani da pucaju na svakog, naoružanog ili nenaoružanog, ko stupi u ovu zonu.
Pre 1967. godine jordanski kralj Husein tajno je ponudio da se Zapadna Obala zadrži kao tampon zona ukoliko Izrael obeća da je neće napasti. Izrael je, uprkos tome, okupirao ovu teritoriju. Nakon rata, bezbednosni opšti plan koji je izradio nekadašnji vojni zapovednik Jigal Alon pozivao je da se pojas u dolini reke Jordan širok deset do petnaest kilometara (obuhvatajući tako otprilike jednu trećinu Zapadne Obale) anektira i naseli kako bi postao izraelska istočna tampon zona. Etničko čišćenje palestinskih poljoprivrednih zajednica i oblasti otpočelo je ubrzo nakon toga, i neprekidno se posle toga odvija. Proterivanje je radikalno ubrzano posle oktobra 2023. godine i pojačano je još više nakon američkog i izraelskog napada na Iran, uz izraelsku vojsku koja zagovara i učestvuje u useljeničkim pogromima nad preostalim palestinskim zajednicama. Bezalel Smotrič, zapadnoobalski useljenik i izraelski ministar finansija, već je obećao početkom 2025. godine da će palestinska sela i gradovi na Zapadnoj Obali „podsećati na Rafu i Kan Junis“. Ona će takođe biti pretvorena u nenastanjive ruševine i njihovi stanovnici će biti prinuđeni da se isele i potraže nove živote u drugim zemljama.
Sličan proces odigrao se i na severu zemlje. Tokom rata 1967. godine Izrael je okupirao Golansku visoravan sa otvorenim naumom da stvori tampon zonu između sirijske vojske i izraelskih agrarnih doseljenika u gornjem delu Jordanske doline. Još naselja sagrađeno je širom okupiranih područja i 1981. Izrael je formalno anektirao ovu teritoriju. U decembru 2024. godine, nakon pada Bašara al-Asada, Izraelske Odbrambene Snage proširile su „sterilnu odbrambenu zonu“ dalje unutar sirijske teritorije, proterujući sirijske stanovnike, uništavajući vojne i civilne zgrade među kojima je bila i bolnica Al-Golan i bioskop Al-Andaluz u Kuneitri, i buldožerima sravnjujući voćnjake, šume i polja, skupljajući potom tlo da bi sagradili vojne ispostave, rovove i zemljane nasipe.
Izraelska poslednja invazija na Liban obuhvatila je proterivanje 600.000 Libanaca iz nove tampon zone. Izrael je bombardovao sve mostove koji se pružaju preko reke Litani, trideset kilometara severno od granice, kako bi presekao područje od ostatka Libana i da bi otpočeo sistematsko uništavanje sela smeštenih najbliže od granice. Povratak libanskih stanovnika u ova sela biće zabranjen. Izrael Kac, izraelski ministar odbrane rekao je „dok sigurnost i bezbednost stanovnika severa [Izraela] ne bude osigurana“ – što je nemoguć uslov. Izraelske naseljeničke organizacije objavile su planove za „naselja u južnom Libanu“, iscrtavajući mape na kojima su libanskim selima nadenuta hebrejska imena i provocirajući oglašavaju prodaju zemljišnih parcela.
Ovo prikazuje cirkularnu logiku cionističkog naseljeničkog kolonijalizma: naselja su izgrađena da obeleže i zaštite državne granice, ali ih to čini ranjivim na napade i stoga se uspostavljaju tampon zone kako bi ih zaštitile. Nakon toga, ove tampon zone se i same naseljavaju kako bi obeležile i proširile novoproširene granice, i tada još jedna tampon zona postaje nužnost. Na ovaj način stvara se ranjivost i potom aktivira povratna sprega koju je istraživač genocida A. Dirk Moses nazvao „permanentnom sigurnošću“.
Tokom prethodne dve i po godine, Gaza nije samo bila zona uništenja već i gradilište, preoblikovana u skladu sa izraelskim naumom. Buldožerima satrveni ostaci zgrada oblikovani su u krajolik zemaljskih nasipa, koji su potom oblikovani u barijere, postrojenja za smeštaj pritvorenika i vojne postaje iz kojih izraelski tenkovi i snajperisti upravljaju područjem u kojem su razmešteni preživeli. Obim zemljanih radova je bio toliko veliki da izraelskih dve stotine buldožera nije bilo ni izbliza dovoljno – mnoge su oštetili pripadnici palestinskog otpora – i Izraelu je hitno bilo potrebno da pribavi još dve stotine. Krajem 2024. godine, Bajdenova administracija odgodila je njihov izvoz i oni nisu poslati sve dok Tramp nije preuzeo obavljanje predsedničke dužnosti. U međuvremenu Izraelske Odbrambene Snage unajmile su privatne rukovaoce buldožera, mnoge od njih sa Zapadne Obale.
Ukoliko Palestinci ikada budu pokušali da se vrate u razorene zone, kaže izraelski rukovalac buldožerom Abraham Zarbiv, „vraćaće se nikuda. Desetine hiljada porodica ostavljeno je bez dokumenata, bez fotografija iz detinjstva, bez isprava, ostavljeni su bez ičega. Ukoliko se budu vratili, neće znati gde su njihove kuće. Zateći će samo pesak“. Brisanje građevinskog okruženja poklapa se sa uništenjem beležaka o njemu. Opštinski planovi, istorijske mape i zapisane zemljišne radnje uništeni su kada je Izrael bombardovao Centralni arhiv Gaza Sitija u novembru 2023. godine.
Vojska je „izmenila topografiju Pojasa do neprepoznatljivosti“, napisao je tog meseca palestinski pesnik Omar Musa. „Ukoliko preživimo ovaj rat“, naveo je pitanje koje je postavio njegov prijatelj, „koja tačka će biti naše polazište?“ Nakon Prvog svetskog rata facijalne povrede bez presedana izazvane visokoeksplozivnim granatama uništile su spoznaju identiteta vojnika. Teritorijalni ekvivalent ovoga jeste dezorijentacija koju Palestinci osećaju kada se suoče sa mestima koja su ranije bila njihovi domovi. Odigrava se novi oblik psihološke torture. Palestinski zarobljenici sa povezima preko očiju odvode se natrag do svojih starih četvrti, koje su sada nepregledna mora šuta. „Kada bismo uklonili povez sa njihovih očiju“, izveštavao je Zarbin, „bili su potpuno dezorijentisani, nisu razumeli gde se nalaze“. Zarbiv, koji je takođe rabinski sudija, izabran je da upali baklju na proslavi Dana nezavisnosti Izraela.
U noći 23. marta 2025. izraelski vojnici ubili su petnaest pružalaca hitne medicinske pomoći i spalili su njihova tela ispod visokog nasipa blizu Rafe. Asad al-Nasra, bolničar iz Palestinskog crvenog polumeseca, jedan od dvojice preživelih ovog napada, ispitivan je i zlostavljan u rupi koju je u blizini iskopao buldožer. Opisivao je svoj usud istraživačima iz Forenzične arhitekture (Forensic Architecture) koji su koristili njegove opise da pokušaju da modeluju krajolik. Kada je njegov povez preko očiju bio uklonjen, shvatio je da su „oni u potpunosti promenili mesto. Kada sam video to mesto osetio sam se izbezumljeno. Ništa nisam mogao da razumem“. Kako bi rekonstruisali incident, istraživači su sarađivali sa Iršotom (Earshot), grupom za istraživanje javno dostupnog zvučnog materijala. Oni su analizirali zvuk puščane vatre snimljen telefonom jednog od ubijenih bolničara. Lorens Abu Hamdan, koji je osnovao Iršot, rekao mi je da je razaranje takođe radikalno preobrazilo akustična svojstva prostora. Obično, rekao je, zvučni snimci na kojima je zabeležena puščana vatra u gradskim područjima beleže zvuk kako odzvanja iz mnogih različitih pravaca. Ovde je sve što je ostalo bilo tri zida koji su nekako pretrajali rušenje. Novi krajolik omogućio je čisto odzvanjanje, što je mogućim učinilo rekonstruisanje incidenta na osnovu zvučnog otiska (sound signature).
U nedeljama nakon masakra, zemlja i šut u području su gomilani u niz struktura naslaganih jedna do druge u nisku objekata oko mesta. Oni su okruživali otvoreni prostor koji je ubrzo postao jedan od objekata koji je vodila novoosmišljena Humanitarna fondacija za Gazu (Gaza Humanitarian Foundation), organizacija koju finansiraju američki i izraelski preduzetnici koji su navodno preuzeli ulogu distribucije hrane, zaobilazeći ulogu Ujedinjenih nacija. Njihove postaje za prehranu grupisale su izgladnele Palestince na četiri određene lokacije, od kojih je svaka bila blizu izraelskih vojnih objekata, a tri od njih blizu granice sa Egiptom. Stotine su ubili izraelski vojnici i američki plaćenici kada su bili prinuđeni da se međusobno utrkuju kako bi došli do obroka.
„Lavender“: mašinska inteligencija koja usmerava izraelsku bombardersku kampanju u Gazi (1. dio)
Sadašnje „primirje“ stupilo je na snagu 10. oktobra 2025. godine. Prema njegovim uslovima Gaza je podeljena u dve zone Žutom linijom koja se ugrubo pruža duž ivica tampon zone, prepuštajući izraelskoj vojsci kontrolu nad 54 odsto Pojasa Gaze. Do decembra, Izrael je unilateralno pomakao ovu granicu prema zapadu, proširijući područje pod svojom kontrolom na 58 odsto površine Pojasa. Ejal Zamir, načelnik izraelskog generalštaba, opisao je Žutu liniju kao izraelsku „novu granicu“ sa Gazom.
Linija je povučena duž peščanog grebena koji se proteže paralelno sa obalom, oko tri kilometara unutar kopna. Oko sedamdeset metara iznad nivoa mora, nudi izraelskim snagama mogućnost kontrole Palestinaca koji su sabijeni u područje blizu mora. Ovaj greben oblikovao je život u ovoj oblasti još od antičkih vremena. Svake godine milioni kubnih metara granita sa Etiopske visoravni erodiraju u pesak koji plovi duž Nila do Mediterana. Talasi talože velike količine ovog peska duž palestinske obale. Pre više hiljada godina jedna od ovih antičkih dina očvrsnula je u peščani sprud – zahtevnu prepreku koja sprečava pomicanje drugih peščanih dina istočno duž obale. Zapadno od spruda teren je uglavnom peščan; istočno, zemljište je plodno. Tokom mnogo generacija većinu palestinskih žitnih i ječmenih polja obrađivala su beduinska plemena na plodnoj uzvisini oblasti Beršeba. Ovi farmeri bili su među dvesta hiljada Palestinaca proteranih sa svoje zemlje i zatočenih u enklavi duž plaže između gradova Rafa i Gaza, poslednjih meseci 1948. godine. Jedan pojas ovog zemljišta širok između tri i četiri kilometra ostao je unutar granica Pojasa Gaze. Poslednjih decenija ovo plodno zemljište bila je žitnica Gaze. Sada se ono u potpunosti nalazi sa one strane Žute linije koju kontroliše Izrael.
U Forenzičkoj arhitekture identifikovali smo novi zemljani nasip koji je podignut duž većeg dela Žute linije kao i još sedam novih vojnih postaja. Jedna od njih je izgrađena na mestu groblja. Zbirno postoji četrdeset osam postaja istočno od Žute linije. Zamir je rekao da su to baze odakle bi se kasnije mogli izvoditi upadi ukoliko budu neophodni. Na prvi pogled nove postaje nisu ništa više do gomila zemlje i šuta, oblikovanih u različite zatvorene oblike. Ali poslednjih meseci omeđene površine i putevi koji do njih vode su asfaltirani. Gusto raspoređene prefabrikovane zgrade su podignute unutar baza sa visokim kulama po obodima koje su opremljene komunikacionom i nadzornom opremom. Baze više ne deluju kao privremeni objekti što se za njih tvrdilo u Trampovom planu primirja, već stalni instrumenti okupacije. Novopopločani putevi povezuju baze u mrežu kontrole koja je povezana sa izraelskom putnom mrežom i komunikacionim sistemom.
Zapadno od Žute linije, Hamas je upravljačko telo. Preživeli žive u i između ruševina ili u velikim šatorskim naseljima. Zimska hladnoća – temperatura može da padne i do pet stepeni – vodi do smrti od hipotermije, posebno novorođančadi. Leta, kada žega dostiže temperaturu i od preko četrdeset stepeni, brzo se primiče. Prošlih lepa deca su se gušila u zatvorenim prostorima napravljenim od plastičnih ploča ili sa improvizovanim limenim krovovima: nije dopušteno podizanje stalnih objekata. Po barama se množe komarci; hrpe đubreta se gomilaju u visinu; otpadna voda teče slobodno naokolo i svugde su glodari. Izrael ne dopušta unošenje hemikalija i pesticida kojim bi se omogućilo rešavanje ovih problema u Gazi. Dok su neke medicinske usluge delimično iznova postale dostupne uglavnom zahvaljujući naporima palestinskih zdravstvenih radnika i međunarodnih nevladinih organizacija, zdravstveni sistem jedva da funkcioniše. Oskudnost medikamenata i degradirani higijenski uslovi čine da čak i male povrede završavaju infekcijama. Više od četrdeset odsto pacijenata kojima je neophodna dijaliza umrlo je u Gazi zbog nedostupnosti ovog tretmana. Preživelo stanovništvo Gaze svedeno je na jedva snošljive uslove postojanja, podvrgnuti stalnoj gladi i žeđi pod sveprisutnom zukom ubilačkih dronova i bombardera.
Kontrolisanjem koliko pomoći može da uđe – ona je nakratko bila obustavljena u martu nakon početka američko-izraelskog napada na Iran – Izrael nastavlja da podešava uslove života. On želi da Palestinci odu ili da polagano umiru. Ipak, video snimci života Gazanaca tokom genocida pokazuju ljude koji kuvaju oko zajedničke vatre, vode škole pod vedrim nebom i predaju teze univerzitetima čije zgrade više ne postoje.
Fajnenšel tajms: Ekstremisti predvode Netanjahuov pristup ratu sa Hamasom
Naseljenički pokret žestoko lobira da izraelska vlada otpočne izgradnju naselja unutar znatno proširene tampon zone. U decembru, Kac je rekao da Izrael „nikada neće napustiti Gazu“ i da će pretvoriti vojne ispostave u ono što je poznato kao „Nahal ispostave“, koje su osmišljene da prerastu u civilna naselja. Neka od naselja oko Gaze otpočela su kao Nahal ispostave početkom pedesetih godina 20. veka kao što su tako začeta mnoga naselja na Zapadnoj Obali. Pošto se i Donald Tramp zvanično usprotivio izgradnji jevrejskih naseobina u Gazi, Netanjahu je prinudio Kaca da povuče svoju izjavu. Izraelska vlada odlučila je da usvoji poziciju dvosmislenosti i kupi vreme kako bi odgodila povlačenje vojske i kako bi izgradila njene položaje i infrastrukturu istočno od Žute linije. Preobražaj ovih vojnih postaja u civilna naselja moraće da sačeka izmeštanje svetske pažnje.
U međuvremenu, počeli su da naokolo kolaju planovi luksuznog razvoja kako bi se prikrila realnost tekućeg uništenja palestinskog života u Gazi. Ovo je poput krvi u vodi privuklo ajkule među građevinskim preduzetnicima koji su se premetnuli u političare. Četvrtog februara 2025. godine, tokom dvomesečnog primirja koje je usledilo nakon druge Trampove inauguracije, predsednik je neočekivano objavio da će SAD „preuzeti Pojas Gaze“. Gaza, rekao je Tramp, raspolaže „fantastičnim mestom… na moru, sa najboljim vremenom“ i mogla bi biti „Rivijera Bliskog istoka“. Dok su SAD ranije umanjivale opseg uništenja, Trampova administracija je počela da o njemu govori. Ova otvorenost nije proistekla iz humanitarnih razloga. Označavajući Gazu „područjem ruševina“, administracija je rekla da će obnova zahtevati potpunu evakuaciju. Palestinci grupisani u zoni duž plaže biće ohrabreni da se presele drugde, na „neko lepo mesto“. Razvojna obnova dovela bi do premeštanja stanovništva što Izrael nije uspeo da postigne tokom rata. Kako bi predupredili Trampov plan za podizanje Rivijere, Egipat, Saudijska Arabija, Jordan u UAE predložili su sopstveni opšti plan. Ni ovo nije bilo podstaknuto humanitarnim razlozima, već je osmišljeno da osigura da Palestinci ostanu u Pojasu umesto da se premeste na njihove teritorije. „Zeleni i pametan grad napajan obnovljivim izvorima energije“, stoji u predlogu. Očigledno je bio osmišljen da zadovolji Izraelce. Prema planu bila bi obrazovana i tampon zona, koja bi predstavljala „otvoreno zeleno područje“ na kojem ne bi bila podignuta nikakva struktura.
U leto 2025, grupa izraelskih preduzetnika predstavila je još jednu inicijativu, Trast za rekonstituciju, pospešivanje ekonomije i transformaciju Gaze (Gaza Reconstitution, Economic Acceleration and Transformation Trust, engleska skraćenica GREAT). Ljudi koji stoje iza ove zamisli – kapitalista koji ulaže u poslove povišenog rizika (venure capitalist) Majkl Ajzenberg, tehnološki preduzetnik Liran Tankman i drugi – takođe su predložili i nadzirali Humanitarnu fondaciju za Gazu koja je ustanovila militarizovane postaje za prehranu u južnoj Gazi. Inicijativa GREAT, nastavlja tako gde je stala vizija Trampove Rivijere. Predlaže „odmaralište na plaži najviše svetske klase, sa nizom gradova dalje od obale opremljenih mogućnostima koje pruža veštačka inteligencija“. „MBZ centralni put“, imenovan po predsedniku Ujedinjenih Arapskih Emirata, „MBS-ov prsten“, nazvan po saudijskom prestolonasledniku „Pametna industrijska proizvodna zona Ilon Mask“ osmišljeni su da privuku ove pojedince da pokriju neki deo troškova. Neki Palestinci mogli bi da ostanu; drugi bi dobili tanku finansijsku pomoć za iseljavanje negde drugde.
Primirje iz oktobra 2025. stvorilo je priliku za osvežavanje ovog plana. Odbor za mir kao da je ustrojavan prema odrednicama leksikona „Ko je ko“ u svetu populističkog autoritarizma: Tramp kao doživotni predsedavajući kome se priključuju Benjamin Netanjahu, argentinski predsednik Havijer Milej, mađarski premijer Viktor Orban, jordanski kralj Abdulah II i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Marko Rubio, Džered Kušner, Toni Bler i drugi zaduženi su da formiraju komitet koji bi nadgledao palestinske tehnokrate zadužene za vođenje svakodnevnih poslova u Gazi. Novo vojno telo nazvano Međunarodnim stabilizacione snage (International Stabilisation Force, skraćeno ISF) preuzelo bi staranje o bezbednosti. Kako mi je saopštio Šavan Džabarin, direktor palestinske organizacije za ljudska prava Al-Hak, predlog podrazumeva samo semantičku promenu u okupacionoj logici: ISF bi samo zamenio IDF kao okupacionu silu.
Kušner je predstavio arhitektonsku vizuju Odboru za mir na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Projekat Svitanje (Project Sunrise) dodaje još detalja utvarnoj viziji rivijere nacrtima 180 luksuznih višespratnica, iza kojih je sedam klastera gradskih i industrijskih građevinskih projekata odvojenih širokim putevima koji prate trase vojnih puteva koje je postavila izraelska vojska od oktobra 2023. kako bi se Gaza podelila na područja koja se daju lako kontrolisati. Istočno od njih je tampon zona prikrivena kao poljoprivredno područje. Predložena arhitektura upravljanja proteže se u sajber prostor. Tramp je angažovao Tankmana, diplomca elitne za obaveštajni rad u sajber prostoru zadužene Jedinice 8200, da izradi Plan digitalnog preoblikovanja (Digital Overhaul Plan). Ovo obuhvata obznanu iz jula ove godine da će besplatan brzi Internet podstaći da se sve društvene interakcije i finansijske transakcije obavljaju onlajn. Cilj nije da se pomogne palestinskoj ekonomiji već pre da se sve finansijske i birokratske razmene učine podložne izraelskom nadzoru.
Za izraelsku vladu, rekonstrukcija predstavlja polugu uticaja. Za opsežne graditeljske radove potrebne su godine pre nego što budu završeni. Sa potpunom kontrolom punktova i ulaznih tačaka i svakog kamiona cementa i građevinskog materijala koji ulaze u Gazu, Izrael može da osigura kako rekonstrukcija ostaje stalni bezobalni „projekat“. Slike luksuznih kula podignutih iznad masovnih grobnica, sa, kako se pretpostavlja, desetinama hiljada sahranjenih ispod zemljanih radova, otelotvoruje logiku dvadesetprvovekovnog genocida. Izraelska vlada sada se nada, prema rečima nekadašnjeg ministra Rona Dermera, da će ono „što nije postignuto dvama ratnim godimana biti ostvareno tržišnim silama“. Brisanje palestinskog života u Gazi moglo bi, kontraintuitivno, biti postignuto arhitektonskim sredstvima.
U januaru, istraživači iz organizacije Forenzička arhitektura identifikovali su mesto izvođenja građevinskih radova na površini od oko jednog kilometra kvadratnog okruženog vojnim ispostavama na strani od Žute linije koju kontroliše Izrael, tik istočno od ruševina Rafe. Procureli američki vojni dokumenti otkrivaju da je ovo bilo probno mesto programa koji je nazvan Alternativne bezbedne zajednice (Alternative Safe Communities) koji će ponuditi smeštaj desetinama hiljada Palestinaca odabranim po svojoj spremnosti da odbace Hamas. Zajednice će činiti modularni domovi snabdeveni vodom, sanitetskom mrežom i električnom energijom; džamije i škole promovisaće normalizaciju odnosa sa Izraelom u skladu sa školskim kurikulumom po kojem se nastava izvodi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Indikativna ilustracija onoga što se označava kao Emiratski kompleks prikazuje nacrt za novi tip izbegličkog kampa. Po planu, dvospratne prefabrikovane stambene jedinice – nedovoljno visoke da predstavljaju „pretnju“ po izraelske snage – položene su duž širokih ulica koje omogućavaju patroliranje izraelskih oklopnih snaga. U centru je veliki park koji okružuju jednospratnu džamiju. Ovo, pre nego luksuzno stanovanje i rivijera, jeste ono čemu se može nadati većina Palestinaca od planova za obnovu. Stanovnici će ulaziti i izlaziti iz ograđenog logora kroz kontrolne tačke opremljene biometrijskim senzorima. Plan takođe nudi pomoć „stanovnicima koji žele da otputuju u inostranstvo“.
Sve ove inicijative zanemaruju palestinske planere i arhitekte, iako je predloženo nekoliko palestinskih planova za rekonstrukciju. Jedan od njih, „Inicijativa Feniks Gaze“, pripremila je Zajednica opština Pojasa Gaze, u saradnji sa palestinskim arhitektama u Palestini i dijaspori, i utemeljen je u „društvenim i prostornim odnosima koji opstaju u Gazi. Izbrisane četvrti i izbeglički logori – od kojih su neki, kao što je Rafa i Džabalija, istorijski centri palestinskog nacionalnog identiteta – trebalo bi da budu zamenjene, kuću po kuću, nakon što se pažljivo iznova uspostave narušeni vlasnički odnosi nad zbrisanom površinom. Tokom procesa obnove, svaka porodica bi bila smeštena blizu mesta njihovog uništenog doma i zajednice bi bile uključene u proces obnove.
Planovi za obnovu nametnuti Palestincima sa implicitnim ciljem da unište palestinski život u Gazi pokazuju zbog čega je Lemkin odredio mesto za arhitekturu u svom razumevanju zločina genocida. Znao je da način na koji ljudi organizuju svoj prostor predstavlja manifestaciju njihove istorije i društvene strukture. „Genocid ima dve faze“, napisao je Lemkin u knjizi Axix Rule in Occupied Europe. Prva obuhvata „uništenje nacionalnih obrazaca potlačene grupe“ – što je ostvareno u Gazi izraelskim uništavajućim bombardovanjem. Druga uključuje nametanje strukture tlačitelja, kao što su ovi planovi za obnovu Gaze. „Ono nametanje, zauzvrat“, pisao je, „može biti sprovedeno nad potlačenim stanovništvom kojem je dopušteno da ostane ili nad samom zemljom, nakon uklanjanja stanovništva i kolonizacije područja narodom samih tlačitelja“.
Izvor: LRB
