Piše: Stanko Crnobrnja
Fenomen Mejerhold je istinski paradoks. Želi da ukine profesionalne glumce, a stvara jednu od najprofesionalnijih pozorišnih trupa u istoriji. Želi da pozorište bude oružje revolucije, a revolucija ga proždire.
Prvog maja 1918. u Petrogradu vlada glad. Pite sa konjskim mesom peku se od tamnog brašna. Kuva se stara, kamena vobla. Kuvaju se krlje od krompira. Kupus se smatra srećom! Najstarija ćerka, Marija, koja se preselila u Novorosijsk još 1914. poziva roditelje i sestre da se ugoje pavlakom, sirom i medom. Vsevoloda Emiljeviča Mejerhold ne odlazi – nema vremena! Ali šalje Olgu Mihajlovnu i dve mlađe ćerke. Uskoro, Denjikinova vojska ulazi u Novorosijsk. Preseca liniju između porodice i Vsevoloda Emiljeviča. Međutim, i sam Mejerhold ubrzo zapada na drugu stranu fronta. U pozorišnim borbama, podriva svoje zdravlje i doktori ga šalju na Jaltu, na lečenje – baš pre nego što ’belci’ zauzimaju Krim. Tako boljševik Mejerhold ’pada u ruke belima’. „Kakva je razlika gde čekam hapšenje?”, kaže sebi i uzima tursku feluku do svoje porodice u Novorosijsk. Tamo ga, zaista, hapse, ali se prema njemu ophode blago. Ipak, bio je istaknuti režiser, u carskim pozorištima, pre revolucije. Daju mu knjige iz biblioteke i dozvoljavaju mu da režira predstavu u samom zatvoru. Da bi uključio sve zatvorenike – a ima ih pedeset u ćeliji – Mejerhold bira izgužvanog „Borisa Godunova”.
Godinu dana ranije, 1917. u Mihajlovskom pozorištu – sastanak gradske inteligencije. Gorki predsedava. Mejerhold uzima reč. Ali umesto da govori o revoluciji, iznenada počinje da grdi svoje neprijatelje, opovrgava nepravednu kritiku… Iz publike viču: „Prestanite da perete veš! Konačno, definišite svoju političku poziciju!” Ali to je njegova politička pozicija – da se bori protiv neprijatelja avangardnog pozorišta – svim sredstvima. A za to je, u tom trenutku, apsolutno neophodno biti boljševik. Naravno, Mejerhold se, gotovo prvi, od svih pozorišnih stvaralaca, priključio boljševicima. Glumci odlučuju da bojkotuju probe i predstavu „crvenog reditelja” – on pronalazi prvog Crvenoarmejca na ulici i zahteva da uhapsi „neprijatelje revolucije” – mladi Crvenoarmejac jedva uspeva da objasni Mejerholdu da za tu svrhu treba pozvati Čeku.
Komesar sovjetskih pozorišta
U martu 1920. Crvena armija ulazi u Novorosijsk i porodica može da ode. Na poziv Lunačarskog, Vsevolod Emiljevič odlazi u Moskvu. Olga Mihajlovna sa devojkama odlazi kući, u Petrograd. Pretpostavlja se da će se uskoro ponovo sjediniti. Ko može da zamisliti da će, za nekoliko meseci, Mejerhold sresti fatalnu Zinaidu Zoju Rajh? Naglo, nakon razvoda od Olge, gotovo prekida odnose sa ćerkama. Govori: „Ne želim da mi se rađaju unuci – ne treba mi starost!”
Njegov učenik Sergej Ajzenštajn piše ovako: „Sreća onima koji su došli u kontakt sa Mejerholdom kao magijom i čarobnjakom pozorišta. Teško onima koji su zavisili od njega kao čoveka.” A, u Moskvi, ovu „teškoću” i „sreću” vrlo brzo u potpunosti shvataju. Sve počinje time što Lunačarski imenuje Vsevoloda Emiljeviča za šefa Pozorišnog odeljenja Narodnog komesarijata prosvete – nešto kao komesar svih sovjetskih pozorišta. Mejerhold počinje da nosi šinjel, bluzu, čakšire, vojničku kapu sa zakačenom fotografijom Lenjina. Njegova redovna fraza glasi: „Govorim vam u ime revolucije!” Usvaja grubi, neceremonijalni proleterski stil. Prijatelji klimaju glavom: „Samo rođeni glumac može tako dobro da se uživi u ulogu!” Ne postoji drugi način da se objasni kako obrazovan čovek, iz ugledne porodice, može jednostavno da izbaci baletskog majstora Golejzovskog na ulicu, mirno da mu zauzme vilu, spava u njegovom krevetu, jede za njegovim stolom, jedino na osnovu toga što šef Pozorišnog odeljenja Narodnog komesarijata prosvete mora negde da živi, spava i jede.
Vekovni zaborav jednog „Čvora”
Mejerhold se iskazuje kao hrabar, ali ’veoma loš’ administrator. Njegove ideje postaju sve smelije. Na primer, ukinuti profesionalne glumce i dati radnicima i seljacima mogućnost da sami glume na sceni – u slobodno vreme, posle osnovnog posla. On kaže: ’Kakvo će dobro biti ako umetnik ceo dan luta po pozorištu?’ A da bi se brzo naučio proletarijat glumačkom zanatu, Mejerhold planira da koristi biomehaniku – njegov sistem gimnastičkih vežbi koje sam razvija, a koje omogućuju izvođaču da mehanički izvrši zadatak koji je postavio reditelj. Zameniti pozorišne karte žetonima i deliti ih radnicima i Crvenoarmejcima besplatno prema nekom neverovatno složenom i zbunjujućem sistemu. Ujediniti nazive pozorišta: „RSFSR 1”, „RSFSR 2”, „RSFSR 3” i tako dalje. Lunačarski samo stiže da sve to otkaže! Ali ni Lunačarski nema moć nad pozorištem „RSFSR 1”, gde sam Mejerhold komanduje. Tamo zapadaju u očajničko „levičarstvo”: skidaju ograde sa loža, gips sa plafona, deru zidove do opeke i svuda lepe plakate i parole. Mejerhold postaje ’čovek orkestar’. Radi sve u okviru svojih produkcija – scenografiju, svetlo, kostim, dramatizaciju i, naravno, režiju. On kleše istoriju avangarde, a sebi i svojoj ženi Zoji Rajh put ka Staljinovom naređenju da oboje budu pogubljeni.
Danas, čitav vek kasnije, mnogima se čini da je Mejerhold najdosledniji i najradikalniji revolucionarni umetnik 20. veka – ne samo u Rusiji već i u svetu. Jer. dok su mnogi avangardni umetnici (poput nekih futurista ili dadaista) revolucionarni u estetici, ali ne nužno i u politici, Mejerhold estetsku revoluciju potpuno stapa sa političkom. Tri su razloga zbog kojih je njegovo mesto jedinstveno. Prvo, on se već 1918. priključuje Komunističkoj partiji. Znači, među pozorišnim umetnicima, on je prvi među jednakima. To nije puki oportunizam – on veruje da samo totalni društveni preobražaj može da oslobodi umetnost od buržoaskih konvencija. Drugo, on shvata pozorište kao oružje. Za njega pozorište nije ogledalo društva, već čekić koji ga oblikuje. Njegova čuvena rečenica glasi: „Pozorište je dinamit! Opasnije od bombi!”. I to nije puka retorika – on zaista veruje da se pravilno organizovanom scenom može menjati svest masa. Treće, on je žrtvovani genije. Njegova tragična sudbina (pogubljen 1940, rehabilitovan tek 1955) pokazuje granice revolucionarnog pozorišta – kada umetnost postane previše autentično revolucionarna, čak i revolucija počinje da je se plaši. Staljin nije streljao Mejerholda zato što je bio špijun, revizionista ili loš umetnik – streljao ga je zato što je bio previše dobar u onome što je radio.
Staljin nije mogao da obuzda Mejerholda
Mejerhold je utopista u najboljem smislu te reči – on veruje da se svet može iz temelja promeniti i da umetnost u tome ima ključnu ulogu. Njegova ideja o radnicima kao glumcima je nerazumna u svojoj doslednosti, ali upravo ta nerazumnost je ono što ga čini velikim. Da je bio „razuman”, ostao bi da režira u carskim pozorištima i danas bi bio samo fusnota u istorijskim knjigama. Zato što je nerazumno hrabar, postaje uzor za Brehta, Bruka, Grotovskog i sve koji veruju da pozorište može biti više od puke zabave. Fenomen Mejerhold je istinski paradoks. Želi da ukine profesionalne glumce, a stvara jednu od najprofesionalnijih pozorišnih trupa u istoriji. Želi da pozorište bude oružje revolucije, a revolucija ga proždire. Želi da govori u ime radnika, a radnici ga ne razumeju. Na kraju, naravoučenije iz tog paradoksa glasi – nije pitanje kako napraviti pozorište – već je pitanje kako samouništiti državu. Jer, optužili su ga da je radio protiv države, mučili ga, držali u samici i dan posle presude streljali. Dakle, pozorište (država) koje ubija svoje najbolje umetnike nije revolucionarno – ono je samoubilačko.
Veliki Piter Bruk ovako je govorio o Mejerholdu. „Mejerhold je bio optimista. Iznad svega, on je voleo ljude i slavio to što je živ. Zato je ukinuo proscenijum, okvir koji razdvaja glumca od gledaoca. Publici je bilo dozvoljeno da jede i puši, a nakon predstave bili su pozvani da dođu na scenu. Staljin nije mogao da obuzda Mejerholda. Osudio ga je na samicu pre nego što je naredio da ga ubiju. Ipak, život je jači – i Mejerhold živi dalje u evociranju i počastima koje želimo da odamo velikom mučeniku.”
Izvor: Politika
