Пише: Џефри Д. Сакс
Превод: Журнал
Пишући у затворској ћелији као политички затвореник у фашистичкој Италији након Првог свјетског рата, филозоф Антонио Грамши оставио је запамћене ријечи: „Криза се управо састоји у томе што старо умире, а ново не може да се роди; у том међупериоду јављају се разноврсни болесни симптоми.”
Стотину година касније, поново живимо у једном таквом међупериоду, а болесни симптоми су свеприсутни. Поредак под вођством Сједињених Америчких Држава се урушио, али вишеполарни свијет још није угледао свјетлост дана. Наш најхитнији задатак јесте стварање новог мултилатералног поретка који ће моћи да одржи мир и обезбиједи пут ка одрживом развоју.
Налазимо се на крају једног дугог историјског таласа који је започео пловидбама Кристофера Колумба и Вашка да Гаме прије више од пет вијекова. Те пловидбе отвориле су еру више од четири стотине година европског империјализма, који је свој врхунац достигао у глобалној доминацији Британске империје — од завршетка Наполеонових ратова 1815. до почетка Првог свјетског рата 1914. године.
Након Другог свјетског рата, Сједињене Америчке Државе преузеле су улогу новог свјетског хегемона. Азија је током тог дугог раздобља гурнута у страну. Према широко прихваћеним макроекономским процјенама, Азија је 1500. године производила око 65 одсто свјетске економске продукције, али је до 1950. тај удио пао на свега 19 одсто — упркос томе што је на том простору живјело 55 одсто свјетске популације.
У посљедњих осамдесет година, од краја Другог свјетског рата, Азија је повратила своје мјесто у глобалној економији. Јапан је предводио тај успон брзим економским растом 1950-их и 1960-их година, затим су слиједили такозвани „азијски тигрови” — Хонгконг, Сингапур, Тајван и Кореја — током 1960-их и 1970-их, потом Кина од око 1980. године, а Индија од 1990-их.
Према процјенама ММФ-а, данас Азија чини приближно 50 одсто свјетске економије.
Вишеполарни свијет ће се заиста родити тек када геополитичка тежина Азије, Африке и Латинске Америке достигне ниво њихове растуће економске снаге. Та неопходна геополитичка промјена успорена је због тога што САД и Европа и даље инсистирају на застарјелим привилегијама уграђеним у међународне институције и остају везани за превазиђене начине размишљања.
И данас, САД малтретирају Канаду, Гренланд, Панаму и друге земље западне хемисфере, а остатак свијета прете царинама и санкцијама које су очигледно у супротности с међународним правилима.
Азија, Африка и Латинска Америка морају наступати јединствено како би ојачале свој заједнички глас и искористиле своје гласове у Уједињеним нацијама за успостављање новог и правичнијег међународног поретка. Кључна институција која вапи за реформом јесте Савјет безбједности УН, с обзиром на његову јединствену одговорност, по Повељи УН, за очување свјетског мира.
Пет сталних чланица Савјета безбједности (П5) — Велика Британија, Кина, Француска, Русија и Сједињене Државе — одражавају свијет из 1945. године, а не онај из 2025. У њему нема сталне представљености Латинске Америке ни Африке, док Азија, упркос томе што је дом скоро 60 одсто свјетске популације, има само једно стално мјесто.
Током година, предлагано је више нових кандидата за стално чланство у Савјету безбједности, али постојећих пет чланица тврдоглаво се држи својих повлашћених позиција.
Правилно реструктурирање Савјета безбједности биће вјероватно ометано још дуго. Ипак, једна кључна промјена је достижна већ сада — и она би била од користи цијелом свијету.
По свим релевантним мјерилима, Индија неоспорно заслужује стално мјесто у Савјету безбједности Уједињених нација. С обзиром на изузетне резултате које је постигла у глобалној дипломатији, улазак Индије у Савјет безбједности представљао би уједно и уздизање једног кључног гласа за свјетски мир и правду.
Индија је, по свим основама, велика сила. То је најмногољуднија држава на свијету, која је 2024. године престигла Кину по броју становника. Она је трећа највећа економија на свијету мјерено по паритету куповне моћи, са БДП-ом од 3,5 билиона долара — иза Кине (40 билиона) и Сједињених Држава (30 билиона), а испред свих осталих земаља.
Индија је и најбрже растућа велика економија у свијету, са годишњим растом од око 6 одсто. По свему судећи, њен БДП (по ППП методу) могао би престигнути амерички до средине овог вијека. Индија је нуклеарна сила, пионир у дигиталним технологијама и држава са једним од водећих свемирских програма на планети.
Ниједна друга земља која се помиње као потенцијални стални члан Савјета безбједности не може се мјерити са Индијом по обиму аргумената који је сврставају у први ред кандидата.
Исто се може рећи и за дипломатску тежину Индије. Њена вјешта дипломатија посебно је дошла до изражаја током изузетног предсједавања Г20 самитом 2023. године. Упркос оштром сукобу између Русије и земаља НАТО-а који се продубио 2024. године, Индија је успјела да вјешто управља процесом и постигне велики успјех на том форуму.
Не само што је Индија обезбиједила консензус међу чланицама Г20, већ је ушла у историју тиме што је омогућила Афричкој унији да добије стално чланство у Г20.
Кина је, међутим, одуговлачила са подршком Индији за стално мјесто у Савјету безбједности, чувајући своју јединствену позицију као једина азијска сила међу П5. Ипак, витални национални интереси Кине били би снажно потпомогнути и ојачани уласком Индије у стално чланство Савјета безбједности.
То је нарочито значајно у тренутку када Сједињене Државе воде последњи и озлојеђен покушај да, кроз царине и санкције, зауставе с правом заслужени успон Кине у области економског напретка и технолошке супериорности.
Подршка Индији за мјесто у Савјету безбједности омогућила би Кини да недвосмислено покаже да је геополитика у процесу преобликовања у складу са реалношћу вишеполарног свијета. Кина би тиме стекла равноправног азијског партнера у УН, али и добила важног савезника у превазилажењу отпора САД и Европе према нужним геополитичким промјенама.
Ако би Кина јавно подржала стално чланство Индије у Савјету безбједности УН, Русија би се готово сигурно одмах сагласила, док би Сједињене Државе, Велика Британија и Француска такође гласале у корист Индије.
Недавни геополитички испади САД — напуштање борбе против климатских промјена, напад на Циљеве одрживог развоја и увођење једностраних тарифа у супротности с основним правилима СТО — представљају праве „морбидне симптоме” умирања старог поретка. Вријеме је да се отвори простор за истински вишеполарни и праведан међународни поредак.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је од 2002. до 2016. године водио Институт за Земљу. Предсједник је Мреже рјешења за одрживи развој УН-а, као и комесар УН Комисије за широкопојасни интернет за развој. Савјетовао је три генерална секретара Уједињених нација, а тренутно дјелује као заступник Циљева одрживог развоја под генералним секретаром Антониом Гутерешом. Његова најновија књига је Нова спољна политика: Иза америчке изузетности (2020). Остала дјела укључују Изградња нове америчке економије: паметно, праведно и одрживо (2017) и Доба одрживог развоја (2015), коауторство са Бан Ки-Муном.
Извор: Other News
