Пише: Нада Ковачевић
У времену буке, подјела и површности, доброта све чешће остаје у сјенци. Не зато што је немоћна, већ зато што не тражи пажњу, признања ни аплауз. Отац Гојко Перовић каже да доброта подразумијева труд и личну одговорност – да мислимо више на друге него на себе, да бирамо оно што траје над оним што је пролазно. И док свакодневица људе усмјерава ка себичности и личном комфору, вјера – како хришћанска, тако и исламска – подсјећа нас на оно узвишено и трајно: на суживот, разумијевање и спремност да будемо бољи.
– Ислам је вјера мјере, али у доброти нема граница – добро оставља трајне трагове, док зло на крају нестаје само од себе – поручује имам Џемал Дацић, наглашавајући да истинска вјера позива на повезивање људи, а не њихово раздвајање.
Доброта је темељ вјеровања
У разговору са Перовићем и Дацићем откривамо како различите вјерске заједнице, упркос разликама, дијеле исту поруку: да је доброта темељ сваког истинског вјеровања и да нас управо та нит може повезати у времену подјела и неповјерења.
– Доброта је одувијек имала проблем да добије пажњу људи. А то је због тога што она позива на угледање, на подражавање, она ствара обавезу да јој ми који је видимо или чујемо за њу наликујемо – истиче Перовић.
Он додаје да то опет подразумијева да мислимо више на друге, него на себе, да мислимо више о непролазном него о пролазном.
– И зато, у први мах, све много лакше и спонтаније увијек иде у правцу неке наше себичности и задовољења наших примарних себичних потреба, а доброта остаје у тамо неком фајлу „о том ћу мислити сјутра“ – каже Перовић.
Духовно вече у Требињу: Отац Гојко Перовић о потреби човјека за Богом
Са друге стране, још од античких времена, по његовим ријечима човјек је позиван или од своје савјести или од неког призива са више да искаче из своје зоне удобности, не сјутра, и не негдје друго, него ,,сад и овдје“.
Перовић наглашава да нико не воли сукобе ,,у својој кући“, као што рече чувени лик из „Позоришта у кући“, али, попут неког борилачког спорта или акционих филмова, волимо да сукобе и свађе гледамо у туђем дворишту и на екрану телевизора или телефона.
– Мислим да је, највећим дијелом, такав порив уједно и примарни мотив зашто ми у Црној Гори гледамо преносе Скупштине. Мали број људи их гледа како би тамо видио изгласавање неког закона или постизање неког договора, а много већи број воли да гледа такве ствари због такмичарског навијања ,,шта су ови моји рекли овим њиховима“ и обрнуто. У том смислу, то је све некако природно и очекивано…. Али мислим да се одавно прешла граница и да смо дужни, једнако ми који емитујемо јавне поруке и ви који их преносите, да појачамо присуство ријечи које свједоче разговор, разумијевање и могућност споразума… – поручује Перовић.
Он истиче да су вјерске заједнице кључне за изградњу мира и повјерења међу људима. Иако се често вјерама приписује одговорност за подјеле и сукобе, он наглашава да проблем није у вјери, већ у невјери – у губитку повјерења у Бога и људе. Вјере, каже, имају заједнички циљ: љубав и мир.
Додаје да различите вјере не би требало да нас узнемиравају, као што не би требало да нас узнемиравају ни различити грађани. Кључ су поштовање закона и добра воља, која се гради промоцијом оних вјерских учења која нас повезују – а то су поруке љубави.
Вјерске заједнице, према њему, треба да дјелују заједно – нарочито у помоћи младима и рањивим групама – и да се боре за право на присуство у јавном простору, које је често оспоравано због наслијеђеног идеолошког једноумља. Такође, треба да заједнички наступају у борби против насиља и у хуманитарним акцијама.
Перовић закључује да вјерници треба да дају примјер и умију да ћуте када је потребно, јер и тишина може бити снажна порука, посебно у вријеме поста и духовне интроспекције. Говорећи о добру, наглашава да је то на првом и посљедњем мјесту, развијање – свакодневно, непрестано – свијести да све што имамо није наше него смо га добили на дар.
О. Гојко Перовић: Мартовско сјећање – у сусрет Васкрсењу 2025.г
Сви смо „у транзиту“
– Ако смо тога свјесни, онда ћемо лакше то што свакако у суштини „није наше“ дијелити са другима. Ето то је средиште вјере која повезује наш однос према Творцу и наш однос према другима, који, гле чуда, имају истог Творца и истог Дародавца, као и ми… – поручује Перовић.
Читаоци у времену брзине, конфликта и збуњености можда више не вјерују да се „добро исплати“, а Перовић наглашава да ћемо категорију користи и исплате схватати другачије ако вјерујемо да смо овдје само ,,у транзиту“.
– Онда ћемо знати да ће нам се неки улог који дајемо овдје и чија се ни исплата ни кусур овдје не могу избројати како треба – стоструко вратити тамо, у вјечности, гдје ће нам највише ваљати. А опет, парадоксално а истинито, посљедице тога „вјечног посла“ показаће своје плодове и овдје, у добру других, иако можда ми од тога нећемо имати неке плате, неки одред или неку захвалницу… – поручује Перовић.
Имам Џемал Дацић, шеф кабинета реиса Исламске заједнице у Црној Гори, истиче да је доброта дјело које се може показивати на различите начине.
– Ислам је вјера мјере, али у доброти нема граница – добро оставља трајне трагове, док зло на крају нестаје само од себе – поручује Дацић. Подсјећа да и данас уживамо плодове добрих дјела оних који више нијесу међу нама, јер добро преживљава, а зло је пролазно.
Наводи и причу о два вука у човјеку – један води ка добру, други ка злу. Онај којег хранимо, тај ће побиједити. Зато треба хранити оно добро у себи.
Вјера, каже Дацић, има задатак да пробуди човјека, а доброта може промијенити и нас и друге. Без обзира на стање свијета, треба да будемо добри – као мјесец који освјетљава пут другима.
Сматра да је улога вјерских заједница битна у промовисању универзалних вриједности попут поштовања, мира и солидарности – нарочито у времену подјела и неповјерења.
– Полуписменост и неписменост су бичеви данашњег времена. Ми треба да знамо да ствари треба користити, а људе вољети. А ми некако наопако поступамо, ствари волимо, а људе искоришћавамо. Признајмо да је данас и љубав појефтинила, а да нам похлепа поједе људскост. У забораву на Бога, душа нам постаје пуста, а срце остаје да зјапи празно – напомиње Дацић, додајући да се религиозан човјек везује за божју ријеч, за божју књигу, са чијих страница се рефлектују универзалне вриједности човјечанства: љубав, љепота, правда, правичност, доброта, солидарност, потпомагање…
Дацић поручује да сви вјерници у Црној Гори дијеле заједнички – абрахамски идентитет, који треба бити темељ суживота. Вјерујемо у једног Бога и коначан суд, па не треба да судимо једни другима овдје на земљи, већ да тај суд препустимо Богу.
Подсјећа да смо браћа по Адаму и по отаџбини, те да треба да волимо Црну Гору и градимо друштво у којем ће се сви осјећати добро. Мало жара и добре воље довољно је да створимо амбијент мира и љепоте – јер, како каже, све је до нас и све долази од нас.
Дацић истиче потребу за „људима спајалицама“ – онима који траже компромисе и граде дијалог, како с хуманистичког, тако и с религијског становишта. Живимо једни поред других вјековима, дијелимо улице, школе, заједнички простор – зато је важно унапређивати међурелигијски дијалог и промовисати истински суживот.
Наглашава да смо једни другима најближи и најпотребнији, а институција комшилука то потврђује. Вјерује да смо добри људи и да свако добро дјело, без обзира на величину, има вриједност – посебно ако је учињено искрено. Добро дјело добија душу кроз искреност, а поштовање и љубав прво морамо пружити ако желимо да их добијемо.
– Лијепа ријеч и осмијех не би требало да имају границе – као ни сунце које сија за све. Доброта нема цијену, а треба да је промовишемо због ње саме, као што ружа даје мирис свима или стабло хлади и онога ко га жели посјећи. Толеранција је и када толеришемо оне до којих нам није стало. Суживот је минимум, а нама треба заједнички живот. Често разговарамо само са сличнима – тек кад их „учинимо“ дијелом нас. Такво размишљање произлази из ограничене свијести. Морамо преиспитивати своје поступке свакодневно: да ли су нам добра дјела већа од лоших. Запитајмо се – живимо ли једни поред других, са другима или за друге. Права духовност почиње када живимо једни за друге. Истински вјерник не може бити острашћени националиста – то је супротно вјери. Вјера подразумијева мир, разумијевање и поштовање, а не мржњу – поручује Дацић.
Свештеник Гојко Перовић: Драматичне промјене или извртање истине?
Напомиње да у Црној Гори можемо бити различити, али заједно градити хармонично друштво.
– Дијалог је кључ повезивања различитости и откривања заједничких вриједности. Он не значи разговор само са истомишљеницима, већ и са онима који мисле другачије. Од вјерских вођа се очекује да предњаче у томе, јер политичари данас често само продубљују подјеле. Ипак, остаје нада да ће доћи боље вријеме – наглашава Дацић.
Не постоји друштвени систем, не постоји држава која ће у потпуности ријешити социјална и материјална питања невољника, сиромашних. Али постоји свијест људи која се у одређеном тренутку мобилише.
Он је поручио читаоцима:
– Ако чинимо добро очекујући нешто заузврат, то није право доброчинство, већ трговина. Ислам учи да добро треба чинити искрено, без приговора и самохвале, јер тако не умањујемо његову вриједност пред Богом. Добра дјела имају моћ да нас очисте од прошлих грешака – како каже Кур’ан: „Заиста добра дјела бришу лоша“. Она смирују савјест и помажу у изградњи унутрашњег баланса.
Када чинимо добро јавно, важно је да то не радимо ради похвале, већ да подстакнемо и друге. Идеалан милодар је онај који остаје скривен – познат само Богу. Вјера нас учи да помажемо свакоме, без обзира на вјеру или поријекло, и да не мрзимо никога, већ само лоша дјела. Наша дужност је да зло исправљамо – не осудом човјека, већ помагањем да се промијени.
Извор: Побједа
