Пише: Боавентура де Соуса Сантос
Превод: Журнал
Написао сам неколико текстова о транзиционом друштву у којем се налазимо. Кад год то учиним, на ум ми пада чувена мисао Грамшија: ни старо још није потпуно умрло, нити се ново потпуно утврдило; транзиција је доба морбидних појава (што су неки превели као „чудовишта“). Оно што се данас догађа у свијету тјера ме да посумњам у то да је појам транзиције и даље користан за опис нашег времена. Све сам убјеђенији да, ако већ морамо да се позивамо на познате и сажете изразе нашег стања, најбољи избор представља Гојина акватинта из 1799. године, Сан разума рађа чудовишта. Умјесто метафоре кретања — метафора стања.
Од почетка рата у Украјини, сагласан сам с анализом Џефрија Сакса (ЏС), а размјењивали смо и поруке о нашим подударностима. У тексту објављеном 11. априла на порталу Other News, под насловом „Рађање новог међународног поретка“, ЏС користи појам транзиције да опише наше доба: од униполарног свијета, којим Запад доминира још од 15. вијека (посљедњих сто година Сједињене Америчке Државе), ка мултиполарном свијету чије је средиште у Азији, Африци и Латинској Америци. Његова кључна идеја како би се осигурала ова транзиција лежи у успону Индије (коју повољно упоређује с Кином) и у геополитичкој претвори тог успона у реформу Савјета безбједности УН, којом би Индија добила стално мјесто.
Не противим се приједлогу ЏС-а, иако је проблематично хвалити Индију у најтежем тренутку њеног демократског живота, захваљујући политичком хиндуизму који више од 20% становништва (муслимане) претвара у грађане другог реда. Међутим, не слажем се с важношћу коју ЏС придаје свом приједлогу. Његов приједлог почива на двије претпоставке које су, нажалост, лажне: да УН и даље постоје са некаквом ефективношћу; и да постоји униполарни свјетски поредак. Можда очајнички, ЏС наставља да вјерује у међународну улогу УН-а. Може ли се вјеровати УН-у након геноцида у Гази који је преношен уживо, сваког дана, и пред очима цијелог свијета више од годину дана? Може ли се вјеровати УН-у након свих лажи које су толерисане у Балкану, Ираку, Сирији, Либији, Јемену, Авганистану, Украјини?
Запазимо двије трагичне чињенице: све те лажи су у тренутку свог објављивања биле вјеродостојно разобличене, а они који су их разобличавали сносили су тешке посљедице — ћутање, протјеривање, медијски и судски прогон; све те лажи су касније потврђене као такве, често од стране истих институција које су их и шириле или њихових гласноговорника — било да је ријеч о Њујорк тајмсу, Вашингтон посту или огромној ехокамери коју посједују и која преноси на хегемонистичке медије широм свијета. Нико се никада није извинио онима који су били у праву онда кад је то било забрањено, нити су народи уништени агресијама заснованим на лажима икад добили било какву надокнаду. Сјећа ли се ико да је Либија имала један од најбољих система јавног здравства на свијету?
Друга претпоставка је да постоји униполарни свјетски поредак. Не могу се овдје упуштати у расправу о томе да ли је свјетски поредак био униполаран чак и у вријеме Совјетског блока. У сваком случају, постојао је неко вријеме. На примјер, постојао је 2005. године када је Нарендри Модију био забрањен улазак у САД због кршења људских права (масакр исламиста у Гуџарату 2002. године). Али постоји ли он данас, када ратном злочинцу Конгрес САД-а одаје почаст аплаузом стојећки? Није ли прије ријеч о свјетском нереду који се може сматрати униполарним једино зато што је земља с највише моћи уједно и она која изазива највише нереда?
Може ли се вјеровати ономе што се данас говори о Кини, ако је оно што се говорило прије само пет година било истинито (чак и ако је оно што сада избија на површину већ дуго припремано иза сцене)? Може ли се вјеровати у чврстину униполарног поретка заснованог на дихотомији демократија/аутократија, ако су „најбољи пријатељи“ предсједника најмоћније демократске државе — сами аутократе?
Већ неколико година (посебно од 11. септембра), америчка политичка класа руководи се идејом империјалне доминације, а не идејом свјетског поретка. Довољно је прочитати Пројекат за нови амерички вијек или Вулфовицову доктрину, гдје постаје јасно да САД мора дјеловати самостално на међународној сцени кад год „се не може организовати колективно дјеловање“. То није принцип поретка. То је принцип нереда.
Социологија одсустава: сан разума
Упркос својој видовитости, анализа и приједлози ЏС-а производе два одсуства, двије стварности које, иако постоје, бивају представљене као неуспјеле, непостојеће — и као такве више не могу допринијети ниједној дијагнози нити рјешењу. Та непостојања нису плод аналитичареве воље. Она проистичу из епистемолошких претпоставки саме анализе. Оне потичу из сна разума.
Проблем Запада није толико у стању у које је довео свијет, колико у епистемициду који је починио током своје историје — другим ријечима, у знањима и искуствима свијета која је активно уништавао ради наметања своје доминације и неутралисања било каквог отпора. То уништавање није било усмјерено само на тијела и начине живота. Оно је обухватало и уништавање знања, мудрости и етике, начина заједничког живота народа и нација, култура односа према природи, према живима и мртвима, према времену и простору.
Ова вишеслојна деструкција произвела је посебан облик слијепила: гледати а не видјети, објашњавати а не разумијевати, посматрати а не знати да се не може посматрати а да и сам не будеш посматран. Разликујем, између осталих, два одсуства: различито/бескорисно изван логике пријатељ/непријатељ; живјети и пустити да се живи изван поретка и нереда.
Боавентура де Соуза Сантос: Да ли се Европа наоружава или разоружава?
Различито и бескорисно
Колонијализам и капитализам представљају двојну форму модерне доминације. Обје се темеље на хијерархијским логикама: супериоран/инфериоран, власник/невласник. У оба случаја, прва категорија дефинише другу. Инфериоран је инфериоран само у свјетлу интереса супериорног; он може бити супериоран по многим другим критеријумима, али то је супериорном ирелевантно. Власник дефинише шта има вриједност (материјалну или нематеријалну) и ко је њен носилац; невласник може посједовати много тога што за власника нема вриједност, па је стога ирелевантно или чак непостојеће.
Ове двије логике су испреплетене, иако показују различита лица доминације. Бити супериоран а не посједовати вриједну имовину — противрјечност је у терминима, оксиморон. Те двије логике створиле су два дихотомна типа доминантних друштвених односа: корисно и штетно; пријатељ и непријатељ. Први тип је добро теоретисао Џереми Бентам, други Карл Шмит.
Западна колонијално-капиталистичка мисао систематски је одвикавала људе од препознавања важности различитог и бескорисног, јер се они не уклапају ни у једну од двије хијерархијске логике. Због тога су или игнорисани, или гурнути у вишак, у неопасну сферу: умјетност. Додјељена им је аура непотребног.
Живјети и пустити да се живи
Двије хијерархијске логике колонијализма и капитализма, о којима је раније било ријечи, условљавају живот и смрт још од 15. вијека. Пошто је вриједан био само живот супериорних и власника, а огромна већина свјетске популације није спадала ни у једну од тих категорија, модерну еру обиљежила је доминација искуства смрти — па чак и спектакла смрти. Смрт није била резервисана само за инфериорна, невласничка људска бића, већ и за сва жива бића, за природу у цјелини. Смрт ријека, планина и џунгли, мјеста на којима је супериорни могао да акумулира своје власништво над драгоцјеним природним ресурсима, била је теолошки, етички, научно, а прије свега економски оправдана.
Тако смо и стигли до времена еколошког колапса у којем се данас налазимо. Етничко чишћење Газе представља само најновију гнусну епизоду у дугој историји етно-социо-природног чишћења људских, подљудских и нељудских бића.
Свјетски поредак — био он униполаран или мултиполаран — ако се темељи на истим епистемолошким и етичким претпоставкама које доминирају од 15. вијека, неће допринијети томе да принцип живјети и пустити да се живи икада заиста побједи.
Сотирис Митралексис: Да ли су европски лидери потпуно изгубили разум?
Закључак
Прелазак из униполарног у мултиполарни свијет сам по себи није ни добар ни лош. Права алтернатива лежи у ширењу простора различитости и одсуства користољубља као цивилизацијских вриједности: различитости као разноликости, одсуства користољубља као другачије врсте корисности. Права алтернатива лежи у цијењењу вриједности живота — вриједности која се може поштовати само ако живимо и допустимо другима да живе.
Након пет вијекова културне, епистемичке и етичке индоктринације, озбиљно сумњам да западна мисао може замислити, а камоли предводити стварање мултиполарног свијета. Запад никада неће знати како да буде један међу равнима. Штавише, вриједности онога што је различито и онога што одбија логике користи, као и идеал живљења без доминације над другим, много су присутније у мишљењу које потиче из региона свијета у које ЏС полаже своју наду — Азије, Африке и Латинске Америке — него у доминантним концептима западне мисли.
Та чињеница сама по себи није никаква гаранција, јер након пет вијекова глобалне доминације, западна мисао подмукло обитава прије свега у елитама земаља тих региона — елитама које ће, највјероватније, бити те које ће формулисати нови (стари) мултиполарни свијет. Зато вјерујем да су управо експлоатисане и потлачене класе тих региона те које највише могу допринијети борби против вишевјековног епистемицида. То ће моћи онолико колико се ослоне на сопствено дуготрајно искуство. То искуство је увијек осцилирало између рата и револуције.
Данас, када као мјесечари корачамо према Трећем свјетском рату (ако већ и нисмо у њему), можда би требало поново промислити појмове револуције и ослобођења — у новим терминима. Само тако ће се разум пробудити из сна на који су га осудили капитализам и колонијализам.
Социолог. Пензионисани професор Економског факултета Универзитета у Коибри (Португал). Почасни професор Универзитета Висконсин-Медисон (САД).
Извор: Other News
