Пише: Џон Полга-Хецимович
Превео: М. М. Милојевић
Нагли раст распоређених америчких војних снага у области Карипског мора од августа 2025. године – заокружен приспећем носача авиона „Џералд Р. Форд“ – распоређивање авиона Ф-35 на Порторику, појачана учесталост поморских патрола и прикупљање неких петнаест хиљада америчких војника, уз обзнану поморске блокаде венецуеланских танкера који преносе санкционисану нафту – упућује да Вашингтон припрема насилно сучељавање са Венецуелом.
Трампова влада је у почетку приказивала ово распоређивање као део анти-наркотрафикерске операције, али је опсег припрема далеко надмашио оно што је уобичајено потребно за пресретање чамаца који превозе наркотике. Поврх тога, недавна заплена „танкера зомбија“, следствена објава блокаде и јавне изјаве америчког председника Доналда Трампа упућују на претњу присилним деловањем против владе венецуеланског председника Николаса Мадура.
Разумевање како би Венецуела могла да одговори на америчко војно деловање захтева прецизно разматрање капацитета, спремности и доктринарног приступа према спољној интервенцији Боливарских националних оружаних снага (Fuerza Armada Nacional Bolivariana). (Национална влада под председником Угом Чавезом, који је био на челу земље између 1999. и 2013. усвојила је ово име у знак одавања поштовања Симону Боливару, деветнаестовековном борцу за независност Јужне Америке, чији идеали чине основу савременог венецуеланског национализма, познатог као боливаријанизам, повезујући војску са његовим револуционарним наслеђем).
Иако је Венецуела себе сагледавала као регионалног војног тешкаша под председником Чавезом, венецуеланске оружане снаге 2025. године су застарела, истрошена сила, чији најмоћнији системи и оруђа пате од слабе спреме и хроничних проблема са одржавањем. Oсим тога, слаб морал међу припадницима оружаних снага упућује на слабу спремност за борбу, што додатно поткопава способност за војни одговор.
Без обзира на све, Мадуро ће по свој прилици моћи да рачуна на неке лојалистичке снаге, као и на читав спектар недржавних наоружаних чинилаца чије постојање зависи од одржавања режима на власти, а који би укупно могли да омогуће држави да организује герилски отпор. Иако се Мадурова влада више не позива на План Замора, по његовом ранијем имену, цивилне и војне, национално-одбрамбене, и унутрашњо-контролне структуре су установљење – посебно, територијално одбрамбене зоне, мобилизација милиција, мрежа за надзор у градским четвртима и ћелије за пружање градског отпора – те оне остају дубоко урезане у венецуеланску безбедносну архитектуру. Стога, иако државне безбедносне снаге не могу да одврате амерички војни напад конвенционалним средствима, задржавају довољно асиметричних капацитета да учине сваку страну интервенцију дуготрајном, скупом и политички опасном.
Боливарске наоружане снаге и други наоружани чиниоци: бројке, способности и ограничења
Између 1999. и половине друге деценије 21. века, Венецуела је истицала да представља регионалну војну силу, различиту од свог латиноамеричког окружења. Чавезове куповине ловачких авиона Су-30МК2, тенкова Т-72Б1, противваздухопловних система С-300 и Бук, оклопних пешадијских борбених возила БМП-3 и низа руских артиљеријских система образовале су арсенал, који је, на папиру, превазилазио капацитете многих регионалних војски. Међутим, колапс венецуеланске економије, хиперинфлација, санкције и исељавање скоро осам милиона људи после 2015. године знатно је нарушило ове снаге.
Према недавним проценама, венецуеланска војска располаже са отприлике 123.000 активних припадника: 63.000 припадника војске, 23.500 припадника морнарице и 11.500 ваздухопловства као и 2.000 припадника националне гарде. Ове снаге су појачане са, отприлике осам хиљада резервиста и барем 200-300 хиљада чланова боливарске милиције (milicia bolivariana), одвојеног војно-цивилног тела које је створио Чавез са циљем да осигура територијалну одбрану и да потисне унутарње супротстављање својој власти. Припадници Боливарске милиције, који су распоређени по градским четвртима, државним институцијама и на радним местима, заклињу се да ће бранити Чавезову „боливарску револуцију“ и да ће осигурати лојалност режиму.
Друге наоружане групе, од којих многе деле владину идеологију, могу да пруже додатну потпору режиму. Паравојне заједнице (colectivos), градске групе идеолошки одане Чавезовом социјализму са почетка 21. века и непосредно повезане са државом, често су деловале по Мадуровом наређењу, биле су укључене у репресију и смртоносно насиље против политичких противника. Ове провладине наоружане групе уживају државну финансијску потпору као и готово потпуну некажњивост да делују на маргинама – или потпуно изван – законитог поретка. Исто тако левичарске колумбијске герилске групе које су нашле уточиште у руралним деловима земље би по свој прилици наставиле да се боре управо зато што је њихово постојање чврсто повезано са опстанком чавизма на власти.
Међутим, без обзира на расположиву количину и величину оружаних снага, венецуеланско наоружање је озбиљно деградирано. Одржавање флоте борбених авиона Су-30 је мањкаво. Барем три од двадесет четири венецуеланска авиона су пала, и резервни делови за њихове руске моторе и авионику су оскудни. Армијски тенкови Т-72, возила БМП-3, хаубице Мста-Ес и систем ракетне артиљерије Смерч трпе сличну штету због ниског нивоа оперативне спремности коју ограничава недостатак горива, слаба обука и године коришћења делова са једних возила за ремонт других возила. Морнарица, у међувремену, располаже само са једном функционалног фрегатом и једном подморницом Типа 209, и иако на папиру постоји неколико корвета оне су врло слабо наоружане и недостају им модерни противваздухоловни системи.
Упркос свему овоме, венецуеланске оружане снаге и даље располажу великим бројем система у својој мрежи противваздухопловне одбране, укључујући око десет С-300 батерија, више система Бук и Печора, и нашироко распоређеним преносивим системима Игла-Ес. Заједно са тешким венецуеланским тереном и густо насељеним градским центрима, ови системи пружају Каракасу неке могућности да отежа америчке ваздухопловне операције, посебно у првих неколико часова сукоба.
Политички, венецуеланске оружане снаге остају чврсто повезане са Мадуровом владом, делимично и због тога што режим две деценије предузима мере којима би их учинио отпорним на покушаје пуча. Међу тим мерама су унапређења политички подобних, чистке наводно нелојалних официра и допуштање учешћа у активностима илегалног богаћења, почев од рударења злата до трговине наркотицима. Венецуелански министар одбране Владимир Падрино Лопез је на овом положају (и на још неколико њих) више од једанаест година, што одражава колико је његова будућност одређена Мадуровом политичком будућношћу. Иронија је у томе што је ова структура која је чврсто хијерархијски устројена, претерано политизована, те са много намерних преклапања надлежности и сувишним функцијама, успела да произведе елитну управљачку структуру која је успешно пребродила различите кризе али је истовремено умањила њену оперативну способност, тактичку иницијативу и капацитет за одрживо вођење конвенционалних војних операција. Насупрот компетентности нагласак је стављен на лојалност и на преклапање ланаца командовања.
Како би Венецуела могла да одговори на америчке ваздухопловне нападе
Америчка кампања ваздухопловних удара вероватно би отпочела нападима на венецуеланску противваздухопловну одбрану, ваздухопловне базе, објекте за командовање и контролу и кључна логистичка чворишта. Венецуеланске оружане снаге су по свој прилици свесне овог следа догађаја и следствено су се припремиле.
Противваздухопловна одбрамбена стратегија Венецуеле зависи превасходно од разуђености, прикривања, мобилности и употребе мамаца. С-300 и системи Бук, иако су знатних могућности на папиру, неједнако се добро одржавају и недостаје им густа интеграција и робусна радарска покривеност типична за упоредиве одбрамбене системе. Без обзира на то, венецуеланска противваздухопловна одбрана може да представља незанемарљиви ризик током првих неколико сати или чак дана, посебно око великих градских и стратешких центара као што су Каракас, Маракај или Пуерто Ла Круз. Преносиви системи Игла-Ес разуђени преко градског подручја могу да отежају циљање мета, посебно за нисколетеће авионе или хеликоптере. Међутим, спремност и технички квалитет венецуеланске мреже противвазхдухоловне одбране је на исувише ниском нивоу да би издржао постојану кампању бомбардовања. Једном када стајаћи радари и командне тачке буду уништене, корисност преосталих система била би знатно умањена.
Најуверљивије средство којим располаже Венецуела за дејство у ваздушном простору јесу ловачки авиони Су-30МК2, од којих неколико може да дејствује противбродским ракетама Кх-31, према недавно објављеном видео материјалу венецуеланске војске. Иако је ова флота мала и ограничених могућности због проблема са одржавањем, ови авиони теоретски могу да покушају да врше опортунистичка дејства против америчких пловила, посебно уколико САД распрше своје снаге. У исто време, овакви напади би ефективно представљали самоубилачке мисије: амерички системи упозоравања и контроле, авиони Ф-35 и разарачи опремљени системима Аегис пружају Сједињеним Државама огромну предност у лоцирању, циљању и пресретању.
Иако венецуеланске оружане снаге не могу задуго да бране ваздушни простор, оне и даље могу да наметну невољан утрошак времена, економску штету и ризик по противничке снаге на почетку сукоба, што повећава политичку и оперативну цену америчким нападачким наумима. Након вероватне неутрализације највећег дела противваздухопловне одбране, венецуеланска војска би прешла на асиметричну тактику преживљавања измештањем вођства у утврђена подземна скровишта, мобилизацијом милиција и паравојних група као и распоређивањем јединица Националне гарде за унутарњу контролу и на крају припремом за окупацију и потоњу побуњеничку борбу.
Како би Венецуела могла да се супротстави америчким операцијама из потаје
Венецуеланска способност да се супротстави америчким операцијама из потаје не зависи толико од техничке софистицираности колико од раног уочавања противничког деловања. Режим је изградио густу мрежу контраобавештајних активности усредсређену око Генералне управе војне контраобавештајне службе (Dirección General de Contrainteligencia Militar), Боливарске националне обавештајне службе (Servicio Bolivariano de Inteligencia Nacional), обавештајних елемената унутар Националне гарде уз дугорочну подршку кубанских обавештајних саветника. Док Венецуели мањкају напредна средства за обавештајну анализу електронских сигнала и комуникације, она то надомешћује кроз опсежну мрежу људских извора података дубоко распоређену унутар државних институција, безбедносног апарата и широм друштва.
Уколико Сједињене Државе, на пример, покушају извођење саботажа или препада специјалним снагама, режимски одговор ће пре инсистирати на њиховом јавном разоткривању него што ће се посветити тихом ометању. Јавна хапшења, принудна признања, и брзо ширење информација кроз државне медије били би алатке којима би се делатнику из потаје ускратила тајновитост. Циљ оваквог деловања било би одвраћање могућношћу разоткривања, чиме би прикривене операције постале политички догађаји који увећавају ризик по колаборанте и нарушавају границу између страног уплива и домаћег опозиционог деловања. Стратегија заснована на противничком излагању оснажена је агресивним информативним операцијама које приказују наводно прикривено деловање као доказ америчке агресије.
Тајмс: Како британски конзументи кокаина финансирају албански мини Дубаи
На крају, венецуеланско законско и институционално окружење пружа низак праг што допушта властима широко поље деловања за ометање противничких тајних операција. Ванредна овлашћења, антитерористички закони, и рутинско извођење цивила пред војне судове допуштају режиму да се брзо делује против сумњивих мрежа за наводно прикривено деловање уз минимални надзор контролних или независних тела. Иако су милиције (milicia) и заједнице (colectivos) неподобне за борбено деловање оне су ефикасне као доушници, надзорници и спроводитељи владиних налога на локалном нивоу, што проширује домет државног надзора. Прилагођавања и компромиси који су водили оваквом систему подразумевају изобличење деловања обавештајних служби и нарушавање репутације, али из режимске перспективе ова стратегија је успешна уколико повећа оперативну, политичку и моралну цену тајних акција које изводе Сједињене Америчке Државе.
Како би Венецуела могла да одговори на копнену инвазију
Америчка копнена инвазија је најмање вероватан али најдалекосежнији сценарио. Војно, венецуеланске оружане снаге биле би потучене у отвореној бици: њихове поморске снаге не могу да доведу у питању контролу над морем, њихове ваздухопловне снаге не могу да оспоре америчку надмоћ у ваздуху, док њиховим копненим снагама понестаје спремност да се суоче са модерним механизованим снагама. Међутим, окончање конвенционалног отпора не би нужно значило и окончање рата.
Држећи се доктрине „општенародног рата“ (Guerra de Todo el Pueblo) која је уведена Планом Замора, влада би могла да покуша да претвори густе градове у исцрпљујућа бојна поља и прибегне герилској борби како би извела оно што је министар унутрашњих послова Диосдадо Кабељо (Diosdado Cabello) назвао „активним продуженим отпором“. Влада би такође настојала да спроведе план „анархизације“, користећи обавештајне службе и присталице владајуће партије за изазивање немира на улицама и за, у што је могуће већој мери, отежавање управљања Венецуелом за стране снаге.
Густо насељени градски крајолик Каракаса, на пример, ограничио би могућност за дејства тенковима, створио би проблематично окружење за употребу дронова, и пружио би предности за дејства снајпериста и малих група које делују из заседа. Разноврсна топографија земље и њена величина – она је неких дванаест пута већа од Панаме – представљале би додатан изазов америчким снагама. Припадници милиција лако би се могли скрити међу цивилним становништвом којем припадају, док би венецуеланске оружане снаге покушале да избегну велике окршаје оклопних снага и уместо тога поделиле би се у мање јединице подржане од гериле и заједница (colectivos). Национална гарда и обавештајне јединице би одржавале политичку дисциплину и потискивале колаборанте. Иако милиције нису борбено ефикасне у конвенционалном смислу, оне могу да изводе градске заседе, да узнемиравају цивиле, обезбеђују обавештајне податке о покретима америчких снага и врше саботаже дуж праваца снабдевања.
Војно, Сједињене Државе могу брзо да запоседну венецуеланску територију. Међутим, политички, оне се могу наћи заробљене у дугогодишњој операцији стабилизације која у понечему подсећа на њихову хибридну улогу у Ираку после инвазије или у Колумбији за време спровођења Плана Колумбија, где су побуњеничке снаге отежавале поступак изградње нових политичких структура (state building). Сами услови који су ослабили капацитете венецуеланске војске за извођење конвенционалних операција, би појачали тешкоће управљања после извођења инвазије.
Слаби, али опасни
Оно што се може рећи за могуће америчко-венецуеланско сукобљавање јесте да иако Венецуела не може да победи у конвенционалном рату, она може да учини америчко деловање скупом, несигурном и политички експлозивном коцком. Венецуеланске конвенционалне војне јединице су старе, оптерећене строгом структуром командовања одозго надоле, слабо увежбане и лоше одржаване. Морнарица је готово нефункционална, ваздухопловне снаге су слабе, војска може да упосли модерне оклопне снаге на бојном пољу али не може да дуготрајније одржи овакве операције а домет мреже противваздухопловних система је ограничен.
Међутим, венецуеланска влада је изградила густи, изнутра контролисани систем мреже различитих милиција, који се ослања на урбану географију која појачава могућности асиметричног отпора. Венецуеланска војно-оперативна доктрина одражава ову стварност: преживети прве ударе, онда се распршити и наносити ударе тако да нападач политички искрвави увучен у герилско ратовање.
Чак и и ограниченим нападима ризикује се да се покрене каскада догађаја којима америчке снаге могу да овладају на тактичком нивоу, али којима би амерички политички лидери тек са великим тешкоћама могли да се носе једном када сукоб превазиђе првобитну употребу снага.
Џон Полга-Хецимович је предавач политичких наука на америчком Поморској академији, где је раније био управник Форума за латиниамеричке сутидје; он је коуредник књиге Authoritarian Consolidation in Times of Crisis: Venezuela Under Nicolás Maduro (Учвршћивање ауторитарне власти у кризним временима: Венецуела под влашћу Николаса Мадура), Routledge Press, 2025.
Извор: War on the Rocks
