Пише: Џек Расмус
Превод: Журнал
Након што је током избора 2024. обећао да ће окончати америчке „вјечне ратове“ у 21. вијеку, Доналд Трамп је, за мање од шест мјесеци на функцији, на корак од покретања још једног таквог „вјечног“ рата – овога пута с Ираном.
Неће бити гласања у Конгресу, иако је то прописано Уставом САД. Неће бити тражења подршке од Уједињених нација, нити формирања коалиције с савезницима. Јавност се неће припремати на било какав начин, осим путем мреже Fox News, која у потпуности подржава ову иницијативу. Чак неће бити ни суспензије Закона о ратним овлашћењима, што је био случај у претходним „вјечним ратовима“.
Трамп планира да у наредним данима, можда чак и сатима, једноставно нареди америчким авионима да бомбардују Иран. То ће се сигурно догодити чим три додатне ударне групе носача авиона, које је наредио да буду размјештене, стигну у Арапско море, недалеко од јужне обале Ирана.
Носачи авиона и ловци налазе се тамо како би неутралисали иранске ракетне снаге ПВО, и на обали и у унутрашњости, те створили коридор за летове америчких стратешких бомбардера B-2, који полећу са базе на острву Дијего Гарсија у Индијском океану. Ти бомбардери ће бацати америчке GBU-43 бомбе, намјењене за пробијање подземних склоништа, на три или више локација за које Израел, а сада и САД, тврде да служе за производњу нуклеарног материјала за иранску бомбу.
Америчко бомбардовање Ирана биће изведено на основу крајње танке и непоуздане „доказне грађе“ да је Иран, како тврде лидери САД и Израела, уз пуну подршку медија обе земље, тек неколико седмица далеко од прављења нуклеарног оружја. Међутим, супротно томе, инспектори УН-ове Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) изјавили су у марту 2025. године да нема никаквих доказа да је Иран близу посједовања таквог оружја. Истог мјесеца, Тулси Габард, директорка Националне обавјештајне службе САД, која координише рад свих 17 америчких обавјештајних агенција, такође је пред Конгресом рекла да нема доказа о таквој пријетњи.
Прије два дана, док је напуштао састанак Г7 у Канади, новинари су Трампа питали шта мисли о изјави Тулси Габард. Његов одговор био је: „Боли ме брига шта је она рекла. Ја кажем да они раде на оружју… Не слушам ја њу.“ Поставља се питање – кога онда Трамп слуша? Нетањахуа? Мосад, израелски еквивалент ЦИА-е, умјесто сопствених обавјештајних служби?
Џефри Сакс: Зауставите Нетањахуа прије него што нас све поубија
Трамп ће послати америчке авионе и бомбардере у Иран – не да би спријечио напад на САД, јер Иран није напао САД, нити има такве намјере; не у одговору на било какав стварни или надолазећи напад на америчке базе или 40.000 војника распоређених широм западне Азије; нити као одговор на напад на америчке ратне бродове или међународни бродски саобраћај. Иран није у рату с Америком нити га планира, али ће Сједињене Државе ускоро бити у рату с Ираном.
Иран је протекле седмице јавно понудио да потпише споразум у којем би се обавезао да нема нуклеарно оружје, нити да ће га развијати — што снажно сугерише да се не боји да би амерички инспектори могли пронаћи било какве доказе о супротном.
Ипак, Трамп се припрема да уведе Сједињене Државе у још један „вјечни“ рат — овај пут с Ираном, и то у интересу стране државе — Израела, једноставно зато што је то од њега затражио њен лидер, Бењамин Нетањаху. Израелски премијер још од 2002. године моли САД да нападну Иран — од кад се обратио америчком Конгресу уочи инвазије на Ирак 2003. године. Сада ће, по свему судећи, добити оно што је годинама тражио: да САД нападну Иран у име Израела.
Од 2002. године, Нетањаху је вјешто продубљивао утицај — и практично контролу — Израела над америчком владом, прије свега преко снажне израелске лобистичке организације AIPAC, као и кроз личне везе унутар америчког бирократског апарата, познатог као „дубока држава“.
Већина чланова Конгреса већ је практично одобрила бланко чек за финансирање израелских ратова у Гази, Либану и Сирији. Нема сумње да ће Конгрес без одлагања подржати и америчке ваздушне нападе на Иран, како би се том чину агресије дао привид легитимитета — иако је то по свим критеријумима међународног права чин рата и агресије. Као и Конгрес, амерички бирократски апарат и „дубока држава“ дубоко су усаглашени с израелским интересима — исто као и Трампова администрација и сам предсједник.
Политички системи САД и Израела већ су извјесно вријеме политички срасли. Никада у историји Сједињених Држава, дугој 250 година, није постојао тако дубок и специфичан ниво политичке интеграције као што је садашњи однос између Америке и Израела.
Израел је попут „усидреног носача авиона“ Америчког царства усред Блиског истока — испоставa америчке империјалне моћи која надгледа и спроводи њене интересе у региону. С друге стране, Америка је Израелова војна фабрика и финансијски извор без дна. Процјењује се да је од 1970-их година америчка влада Израелу испоручила више од 340 милијарди долара помоћи — од чега се добар дио враћа у џепове америчких компанија које снабдијевају Израел најсавременијим оружјем.
Америчка „Књига правила за улазак у рат“
Од 2001. године, Америка је дубоко увучена у оно што се с правом може назвати ратовима империје — ратовима за ширење царства. То су били ратови за кажњавање оних који покушају да изађу из америчке сфере утицаја или да крену независним путем. Ратови за превентивне нападе на оне који би једног дана могли постати пријетња.
У 21. вијеку издвајају се три кључна рата империје: рат у Ираку од 2003. до 2010. (у којем је рат у Авганистану био друга линија фронта), прокси рат у Украјини од 2021. до 2025, и прокси рат Израела и Ирана од 2023. до 2025.
Уназад гледано, јасно се назире образац у начину на који САД припремају и покрећу ратове.
Када америчке империјалне елите — у влади, „дубокој држави“ и војно-индустријском комплексу — убаце ратну машинерију у прву брзину, и кад тај ратни воз крене, нема повратка. Механизам за рат у Ираку био је покренут још 2002, у Украјини 2021, а у актуелном случају Ирана негдје током 2024. године. Планови за рат развијају се и финансирање се осигурава мјесецима, па и годинама унапријед, прије него што се испали и први метак.
Када се једном донесе одлука о рату, преостаје углавном питање времена — када је најповољнији тренутак да се повуче окидач. Тајминг зависи од тога да ли су неопходне војне снаге на положају, да ли је обезбијеђен договор са кључним актерима у Конгресу и међу америчким савезницима, да ли је домаћа јавност „припремљена“ путем наметања слике о непосредној пријетњи, и — ако услови дозвољавају — да ли се може инсценирати „лажна операција“ (false flag) како би се та пријетња учинила увјерљивом.
Ево како изгледа та „књига правила“ у пракси, након почетних припрема, када амерички ратни воз прелази у вишу брзину — што се јасно видјело у посљедња три велика рата 21. вијека: у Ираку, Украјини и Ирану.
Џефри Сакс: Зауставите Нетањахуа прије него што нас све поубија
Примјер Ирака 2003.
Прво, САД постављају сет захтјева којима држава-мета мора удовољити, и улазе у преговоре.
У случају ирачког рата 2003, САД су оптужиле Ирак да посједује оружје за масовно уништење (WMD), које наводно планира да употријеби. Ко може заборавити наступ државног секретара Колина Пауела у Савјету безбједности УН-а, када је показивао графиконе афричких земаља из којих је, наводно, Ирак куповао „жути колач“ — уранијум за производњу нуклеарног материјала. Иако се под WMD обично подразумијевају хемијско и биолошко оружје, Пауелова презентација је сугерисала да Ирак такође посједује нуклеарне капацитете.
УН и амерички инспектори, међутим, нису пронашли никакве доказе о постојању WMD-а уочи рата. Након рата је дефинитивно потврђено да их није ни било. Али то више није било битно. Амерички ратни воз је већ одавно кренуо. Војне снаге су биле распоређене, савезници укључени, Конгрес и јавност припремљени.
У посљедњим преговорима пред сам рат, Ирак је пристао на почетне захтјеве САД. Али онда су Американци помјерили стативе. Умјесто УН-ових инспектора, тражили су да се ирачка војска преда, односно да прихвати окупацију од стране америчких и НАТО трупа — како би се „провјерило“ да оружја нема. Другим ријечима, захтијевали су де факто безусловну капитулацију.
Питање оружја за масовно уништење било је само параван. Прави захтјев САД био је смјена режима у Ираку — уклањање Садама Хусеина са власти и демонтажа његове политичке структуре. Када Америка иде у рат, стварни циљ је увијек промјена режима. Измишљена пријетња служи само као изговор. Преговори нису никада вођени с намјером да се постигне компромис — они су дио тактике.
Према америчком приручнику за припрему рата, никада се не пристаје на договор путем преговора — циљ је само створити привид да је договор могућ. САД убрзо подижу љествицу, постављају нове, још неприхватљивије услове, и игноришу уступке које нуди циљна држава као основу за компромис. Преговори се тако користе да се противник успава у нади да је компромис на видику, док у стварности до договора никада неће доћи. Истовремено, САД у јавности шаљу поруке да разговори добро напредују и да су преговарачи близу договора којим би се рат избјегао.
У седмицама које су претходиле избијању рата у Ираку, Садам је понудио УН-овим и америчким инспекторима неограничен приступ свим локацијама у Ираку, укључујући и војне објекте, како би доказали да WMD не постоји. САД су игнорисале његову понуду. Оружје за масовно уништење било је само изговор. Ствар је од самог почетка била у смјени режима. И увијек је тако.
А онда, када је све спремно, када су снаге распоређене, новац одобрен, јавност довољно припремљена, а циљна држава умирена лажном надом — пада ратни чекић. Напад се изводи изненада, без икаквог упозорења.
Паралеле са актуелним, предстојећим америчким ратом с Ираном су више него упадљиве.
Случај Ирана, 2025.
Још од слома Сирије крајем 2024. и Трамповог повратка у Бијелу кућу, САД користе тактику преговора да уљуљкају Иран у увјерењу да је договор могућ и да би тако могао бити избјегнут директан амерички улазак у рат који Израел води с Ираном. Када је Иран прошле седмице пристао да потпише споразум у којем потврђује да нема нуклеарну бомбу нити ће је развијати, САД су одмах помјериле циљеве преговора: затражиле су да Иран отвори своје војне објекте за инспекцију америчких и израелских тимова, како би се утврдило да ли се тамо производи фисиони материјал.
САД су потом затражиле и да Иран преда комплетне залихе фисионог уранијума. Иран је пристао да преда сав вишак, с изузетком количине потребне за функционисање цивилних нуклеарних електрана. Тај вишак је понуђено да преузме трећа страна — у овом случају Русија — како би се обезбиједила транспарентност.
Амерички одговор био је да Иран мора предати све залихе уранијума, укључујући и онe потребнe за рад цивилних нуклеарних постројења. Другим ријечима, САД су тражиле да Иран угаси своју цивилну нуклеарну енергију.
Док су преговори трајали, Трамп је у јавности изјавио да се САД и Иран налазе надомак договора. Додао је да ситуација изгледа охрабрујуће и да би договор могао бити постигнут у недјељу, 15. јуна, када су тимови САД и Ирана поново требали сјести за сто.
Међутим, у року од 48 сати од те Трампове изјаве — у петак, 13. јуна — Израел је извео изненадни напад на Иран. Вјеровати да Трамп није знао за ту акцију било би крајње наивно. Све је указивало на то да је знао. Знао је и да ће тај напад довести до отказивања преговора заказаних за 15. јун. Знао је и да никакав договор није био на видику. Преговори су послужили само једној сврси — да успавају Иран и створе илузију да је договор могућ, чак и на дохват руке.
Да ли је тактика обмањивања заиста довела до тога да Иран 13. јуна спусти гард, не може се са сигурношћу знати. Али оно што јесте извјесно јесте да је израелски напад тога дана уништио велики дио иранског противваздушног система, отворивши израелским авионима готово слободан улаз у ирански ваздушни простор — како би нападали не само војне циљеве, већ и електране широм земље, укључујући и нуклеарна постројења.
То је била израелска верзија „шока и страхопоштовања“, као што је Колин Пауел најавио уочи америчког ваздушног напада на Ирак.
Израелски изненадни напад није само неутралисао већи дио иранске ПВО — паралелно су извршене и циљане ликвидације високих војних и владинх званичника Ирана, као и цивилних научника. Израел је, дакле, примијенио такозвану стратегију „обезглављивања“ — која се већ показала дјелотворном против Хамаса у Гази и Хезболаха у Либану. Намјерно циљање цивила с циљем елиминације сматра се ратним злочином.
Исто важи и за нападе на цивилне нуклеарне објекте. У иницијалном налету Израел је бомбардовао више таквих циљева, при чему је дошло до радијационог изливања на више локација у земљи.
Укратко: америчка стратегија у рату против Ирана прати шаблон већ виђен у Ираку — покренути преговоре како би се противник уљуљкао у вјеровање да је договор могућ. Са сваким уступком Ирана, САД су само подизале љествицу и уносиле нове, све нереалније захтјеве. Као и у Ираку, користи се наратив о оружју — било да је ријеч о WMD (Ирак) или бомби у року од неколико седмица (Иран) — како би се домаћа јавност припремила и окренула у корист рата.
Прави циљ остаје исти: смјена режима. Војна акција није крајња сврха — она је средство за постизање политичких циљева. Изненадна и масивна ваздушна кампања има за циљ наношење што већег удара на економију, парализу државе и изазивање унутрашњих немира који би довели до рушења режима и његових лидера.
Ни оружје за масовно уништење, ни нуклеарна бомба никада нису били стварни разлози ни циљеви. Они су изговор — параван за покретање масовног војног ваздушног удара с циљем уништења економије, изазивања политичке нестабилности и у крајњој линији — инжењеринга смјене режима. Преговори уочи рата нису пут ка компромису и избјегавању сукоба — они су свјесно изабрана тактика. Њихова сврха је да се противник уљуљка у лажну наду да је договор могућ — иако није.
Када процјене да изговори попут WMD-а или нуклеарног оружја нису довољни за легитимисање инвазије, амерички „приручник за рат“ убацује и лажну операцију (false flag) као дио сценарија. Историја биљежи више таквих случајева:
Измишљени напад бродова Сјеверног Вијетнама на америчке разараче у Тонкиншком заливу, којим је оправдано проширење Вијетнамског рата;
Лажна тврдња да је кубанска војска извршила инвазију на Гренаду и држала као таоце америчке студенте медицине;
Оптужба да је предсједник Панаме Норијега водио нарко-картел који је преко Панаме шверцовао колумбијски кокаин у САД — што је искориштено као разлог за инвазију Панаме 1989;
Тврдње да је сиријски предсједник Асад користио хемијско оружје;
И измишљена прича из 1990. да су ирачке снаге у Кувајту извадиле бебе из инкубатора и оставиле их да умру — што је имало огроман медијски ефекат.
Сваки амерички ратни сценарио ослања се на један од два модела: изговор (WMD, „бомба која ће бити готова за неколико седмица“) или лажна операција — а често и на оба — да би се оправдало покретање војне акције.
Случај Украјине
Случај Украјине представља варијацију на исту тему. Након што је 2014. године изведен амерички финансиран и од стране ЦИА-е координисан државни удар у Украјини, Русија је заузела Крим како би спријечила НАТО да преузме њену кључну поморску базу — што би у суштини довело до тога да НАТО контролише цијело Црно море. Услиједили су краткотрајни војни сукоби у источним дијеловима Украјине, који су окончани преговорима и примирјем у оквиру Минског споразума, потписаног између Русије, Украјине и европских посредника. Њемачка канцеларка Ангела Меркел и француски предсједник Франсоа Оланд тада су дјеловали као гаранти споразума.
Међутим, обје стране су касније — 2022. године — јавно признале да је права сврха Минског процеса била да се Русија доведе у заблуду да је војни сукоб завршен, док је у стварности Украјина користила вријеме да се војно припреми. Било је потребно још осам година за изградњу масивних утврђења, развој оружја и обуку трупа.
Одлуку о рату у Украјини, тврди се, донио је амерички предсједник Џо Бајден око јуна 2021, приликом првог и јединог сусрета са Путином. Планови за рат у Украјини датирају још од 2015, али су стављени на чекање након што је Трамп побиједио на изборима 2016. Бајден их је поново активирао убрзо по ступању на дужност у јануару 2021. У августу те године повукао је америчке снаге из Авганистана како би „ослободио простор“. Недуго затим, амерички савјетници и оружје почели су пристизати у Украјину.
Путин је током остатка 2021. безуспјешно покушавао да „преговара“ са САД. Према америчко-украјинском плану, у фебруару 2022. требало је да буде изведена велика украјинска офанзива како би се елиминисали преостали проруски отпори у областима Луганска и Доњецка. Међутим, Русија је убрзала своју реакцију и покренула инвазију крајем фебруара, преузимајући иницијативу.
Руски напредак био је брз, иако је инвазија изведена са свега 90.000 војника дуж фронта дугог 1500 километара — од Кијева до југа Доњецка. Тај контингент није био ни приближно довољан за освајање Кијева или потпуну окупацију Украјине. Циљ је био политичко застрашивање, како би се Украјина натјерала на компромис, што је довело до почетка преговора у Истанбулу.
У оквиру тих разговора, Русија је замољена да укаже „добру вољу“ и повуче се из Кијева — што је и учинила. У априлу 2022. постигнут је привремени договор који је био прилично повољан за Украјину. Међутим, НАТО је увјерио украјинског предсједника Зеленског да одбије тај договор и настави рат. Истанбулски преговори су пропали.
Русија је два пута била уведена у преговоре који су заправо служили као тактика одуговлачења, што су јавно признали и Ангела Меркел и Франсоа Оланд у контексту Минског споразума 2015. године. Исто се поновило у априлу 2022, када је Украјина поново искористила преговоре — овај пут у Истанбулу — како би добила на времену. Након краха истанбулских разговора, САД и НАТО хитно су испоручили наоружање и војне савјетнике, након чега је Украјина покренула масовну офанзиву која је потиснула руске снаге из Кијева и других области назад у ограничене положаје у Луганску и Доњецку.
Русија је, дакле, два пута надмудрена и доведена у заблуду кроз „преговоре“ који никада нису били искрено вођени с намјером да доведу до компромисног рјешења и окончања рата.
Као и у Ираку, те сада у Ирану, амерички „приручник за рат“ у украјинском прокси сценарију од самог почетка тежи једном циљу: смјени режима у Русији. Призната стратегија била је покретање војног конфликта на тлу Украјине, уз финансијску и логистичку подршку НАТО-а, с намјером да се економија Русије сруши, да се изазове унутрашња нестабилност, и да Путинову власт свргну домаћи олигарси или војни врх.
Амерички неоконзервативци и ЦИА анализе полазиле су од претпоставке да је руска економија крхка, а Путинов режим још слабији. Стратези у Вашингтону вјеровали су да ће сукоб у комбинацији с широким економским санкцијама довести до колапса Русије и побједе НАТО-а и Украјине. Циљ је, поново, био смјена режима.
Преговори у Минску 2015. и у Истанбулу 2022. никада нису били осмишљени да резултирају договором. У 2025. години, САД и ЕУ су покушале трећи пут да увуку Русију у преговоре, овај пут условљавајући сам почетак дијалога претходним примирјем. Такви предуслови омогућили би Украјини да се реорганизује, наоружа и обучи нове снаге током периода „преговора“.
Било је очигледно да је америчко/НАТО-овско рјешење из 2024. представљало још један примјер употребе преговора као тактике одуговлачења — само увод у нову војну офанзиву, након чега би преговори били нагло прекинути. Овога пута, међутим, Русија није пристала на примирје као предуслов за преговоре. И неће поново насјести на преговоре као тактику за куповину времена — након што је два пута већ била изманипулисана и надмудрена 2015. и 2022. године.
За разлику од случајева Ирака 2003. и садашњег Ирана, у случају Русије амерички приручник — и у тактичком смислу преговора, и у стратешком циљу смјене режима — доживио је коначан неуспјех.
Шта слиједи у америчко-израелском прокси рату против Ирана?
Званичан став САД је да нису директно укључене у израелски рат против Ирана. Мало ко у то вјерује — с обзиром на испоруке оружја Израелу, чињеницу да је операција вјероватно мјесецима планирана у координацији с Вашингтоном, као и очигледну америчку помоћ у сателитском надгледању и навођењу мета.
Док амерички званичници поричу умјешаност, сам Трамп јавно говори о нападу Израела у првом лицу множине — као „нашем“. Позива Иран да се „безусловно преда“ и прети да САД знају гдје се налази врховни вођа Хамнеи и да могу да га „елиминишу“ у сваком тренутку. Све то тешко да указује на неутралност.
Поставља се питање: хоће ли САД отворено ескалирати своје учешће и директно бомбардовати сумњиве иранске локације за развој нуклеарног оружја, смјештене дубоко у планинама? Иако се не може тврдити са сигурношћу, веома је вјероватно да ће Трамп то учинити.
Али, шта ако америчке GBU-43 „bunker buster“ бомбе не постигну циљ и не униште те дубоко укопане иранске објекте? Једино оружје које би могло то учинити јесте тактичка нуклеарна бомба. Хоће ли се Америка усудити на тај корак?
Ако Трамп дозволи да B-2 бомбардери изврше тај напад, Иран би могао одговорити нападајући америчке војне базе у Персијском заливу, попут оне у Бахреину. Исто тако, одговор се може очекивати ако амерички носачи авиона нападну иранске луке и војне инсталације. Велики број америчких поморских снага већ је стациониран у Бахреину.
Шта се дешава ако цео Залив експлодира у војни сукоб? Једна ствар је извјесна: глобалне цијене нафте и гаса нагло ће порасти — а с њима и трошкови енергије у САД, што ће додатно подгријати инфлацију.
Постоји и кључно питање: шта ће Русија, која је од јануара званично потписница споразума о узајамној одбрани са Ираном, учинити у случају директног америчког војног уплитања у Иран? Тешко је замислити да Русија остане по страни — то би озбиљно подријело њену кредибилност у свјетским оквирима. Ни Кина вјероватно неће остати неутрална. Према извјештајима, она већ ваздушним путем шаље оружје Ирану. Врло је мало изгледно да ће Русија или Кина дозволити да њихов савезник буде војно поражен или да му се сруши влада.
А ту је и Пакистан, који је јавно обећао да ће Ирану обезбиједити нуклеарно оружје у случају да Израел или САД употребе атомску бомбу против Техерана.
Може ли ваздушни напад Израела, са или без директне подршке САД, заиста довести до смјене режима у Ирану? И то је крајње невјероватно. Иран није Либија, а ни ситуација није као у Сирији — иранско руководство није изоловано од јавне подршке, већ ужива снажну унутрашњу легитимност.
Упркос почетним војним успјесима, тешко је замислити како би израелски ваздушни напад могао дугорочно довести до смјене режима у Ирану. А шта ако то не успије? Може ли Нетањаху пристати на компромис након што ирански хиперсонични пројектили пробију израелску ПВО и изазову велике губитке на базама и у урбаним срединама? Иран има 92 милиона становника и већ је показао током рата с Ираком 1980-их да је спреман да поднесе огромне жртве ако треба.
САД и Израел немају довољно копнених снага да изврше инвазију на Иран. Израел, с популацијом од 10 милиона, већ има снаге дубоко ангажоване у Гази, Либану и недавно у Сирији. За САД би копнена инвазија Ирана била потпуна катастрофа. Чак и ваздушни напад на дубоко укопане иранске мете носи ризик од значајних губитака авиона.
Трамп би требало да се присјети катастрофалне мисије из доба администрације Џимија Картера, када је покушан ваздушни упад у Иран ради спасавања америчких талаца у Техерану — операција је завршена потпуним неуспјехом, уз губитак више авиона чак и при самом покушају уласка у земљу.
Упркос свим овим ризицима, амерички неоконзервативци попут Линдсија Грејама сада отворено позивају на слање америчких трупа у Иран. То само додатно потврђује познату истину: неоконзервативци никада не одустају, не признају неуспјех, већ у сваком поразу виде повод за нову ескалацију.
Трамп би такође морао да размотри какав ће ефекат његова евентуална одлука о бомбардовању Ирана имати на његову домаћу политичку базу. Почетна фаза политичког заокрета MAGA покрета у унутрашњој политици САД могла би се суровo прекинути управо на иранском фронту. Већ сада неке значајне фигуре MAGA покрета — попут Такера Карлсона, Стива Бенона и све већег броја чланова Конгреса повезаних с покретом — јавно изражавају неслагање с најављеном ескалацијом.
Милиони бирача сигурно су у новембру 2024. дали глас Трампу и због његовог обећања да ће окончати „вјечне ратове“. Бомбардовање Ирана након мање од шест мјесеци на функцији показало би да је и то било само још једно лажно изборно обећање, смишљено да се придобију гласови, да би након побједе предсједник наставио да извршава вољу неоконзервативаца који од 2001. воде спољну политику САД, у дослуху с војно-индустријским комплексом и дубоком државом.
Ако Трамп ускоро нареди напад на Иран, тај потез ће врло вјероватно покренути глобалне и унутрашње реакције које његова администрација неће моћи лако обуздати. Његови савјетници би требало да га подсјете не само на Картера и фијаско покушаја спасавања талаца у Ирану 1979, већ и на Никсонову ескалацију бомбардовања Сјеверног Вијетнама — која је убрзала крај америчке ере у Вијетнаму.
Ваздушни ратови имају ефекта само против слабих и војно технолошки заосталих држава. То је било случај с Србијом, Либијом, Суданом. Али чак и у Ираку и Авганистану, САД су морале да пошаљу копнене трупе — а на крају су ипак морале да се повуку. Садашња америчка армија нема довољно копнених снага за инвазију Ирана, осим ако се не уведе поновно регрутовање. Европа располаже још мањим капацитетима.
Одлука о бомбардовању Ирана довешће до неконтролисаног политичког и геополитичког хаоса и унутар САД и широм свијета. Али као и неоконзервативна елита којој се Трамп, чини се, сада прикључио, ни он не показује способност да размишља ван тренутне ситуације и предвиди шире посљедице својих поступака. Размишљање о „шта ако“ није дио њиховог менталног арсенала, нити дио њихових ратних стратегија.
Када се једном осврнемо уназад, амерички прокси рат у Украјини могао би се сматрати генералном пробом за Трећи свјетски рат. Али рат САД и Израела против Ирана биће упамћен као његов стварни почетак.
Др Џек Расмус, доктор политичке економије, предаје економију на колеџу Св. Марије у Калифорнији. Аутор је и уредник више стручних и фикционалних дјела, укључујући књигу The Scourge of Neoliberalism: US Economic Policy From Reagan to Bush (Куга неолиберализма: економска политика САД од Реагана до Буша), коју је објавила издавачка кућа Clarity Press у октобру 2019. Џек је такође водитељ недјељне радио емисије Alternative Visions на мрежи Progressive Radio Network, као и новинар који пише о економским, политичким и радничким темама за разне часописе, укључујући European Financial Review, World Financial Review, World Review of Political Economy, Z magazine и друге.
Извор: Z-Network
