Пише: Вук Бачановић
Темељни проблем српских друштава (у Србији, Црној Гори и БиХ / Републици Српској) с хрватским национализмом јесте то што се о њему (упркос опсежним и квалитетним студијама о његовој предмодерној генези и модерном развоју, његовим политичким, културолошким и правним аспектима, из пера Радивоја Радића, Милорада Екмечића, Мирјане Стефановски), осим шешељевских булажњења типа „Вировитица – Карловац – Карлобаг“ или стандардног „ђе су гробови хрватских краљева“, зна врло мало или ништа. Заправо, може се рећи да је знање о оквирима историјских процеса у којима се градило и на које се све начине ширило хрватско национално осјећање, врло слабо артикулисано у јавном простору српских поднебља.
Тако је тиватски парох Мијајло Бацковић, можда и оправдано фрустриран арогантним односом званичног Загреба према Црној Гори, изјавио да „до Другог свјетског рата у Боки римокатолици увијек говоре да су Бокељи, или Срби“, да о томе свједоче „Иво Андрић и Меша Селимовић“, и да је „у овом (није навео којем — оп. а.) пројекту наступила кроатизација бокељских римокатолика“ те да су се они „насилно гурали да постану Хрвати“. Међутим, од тога готово ништа није тачно. Истина је да су се бројни римокатолици у Боки изјашњавали регионално, а неки и као Срби католици, као што се данас изјашњавају и као Црногорци римокатоличке вјере. Ипак, почеци њиховог постепеног опредјељивања за хрватску националну идеју датирају знатно прије Другог свјетског рата.
И не, не у 7, 10. или 12. вијек, како ће Бацковићу узвраћати незналачки агитатори с хрватске (и црногорско-националистичке) стране, дилетантски цитирајући митолошку средњовјековну гесту из 13. вијека, познату као Љетопис попа Дукљанина или Барски родослов, успостављајући недоказиви хиљадугодишњи континуитет данашњих бокељских и митских дукљанских Црвених Хрвата — већ у крај 17. вијека, када руски путописац, гроф Петар Андрејевич Толстој, биљежи да „мјесто Пераст припада Албанском кнежевству (Боки которској — оп. а.), и у њему живи много Срба који су грчке вјере“, али и да „у том мјесту живе Хрвати: поморски капетани, астрономи и морнари“. Заиста, откуда Хрвати у Перасту крајем XVII вијека, кад по шешељевским пројекцијама они ту ни теоријски не могу постојати? Ако узмемо у обзир да је тадашњи Медитеран — укључујући и Млетачку Републику која је владала цијелом Боком которском — представљао изразито динамичан свијет у којем су циркулисале роба, новац, људи разноликог етничког поријекла, али и идеје о томе шта уопште значи припадати неком народу, и ако занемаримо могућност да су пераштански Хрвати, које је упознао гроф Толстој, заправо били поморци и интелектуалци из Далмације или њихови потомци који живе у једном од градова своје млетачке државе — онда се поставља питање: шта би заправо могло бити у основи овог феномена?
Како се ово пераштанско хрватство с краја 17. вијека поклапа с двије деценије млађим записом римокатоличког надбискупа барског и примаса српског, Андрије Змајевића, који је имао сједиште у Перасту, а који наводи да је, због заједничког црногорског поријекла, са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем „по старини земљак, пријатељ и у владању реченога краљевства Србије (кога се сада и ми [се] недостојни начелник по обичају Свете Римске цркве находимо), [како ја] дружбеник“? Да ли су у питању рани облици националне самоидентификације које тек треба разумјети у оквирима вишенационалног млетачког свијета? Да ли је ријеч о прелазној, слојевитој етничкој припадности која се није поклапала с каснијом романтичарском и етнички уском дефиницијом нације? Или је, можда, у питању случај ране културне асимилације унутар трговачко-поморског миљеа? Све су ово легитимне историјске хипотезе које захтијевају да се превазиђу и политичка митологизација и поједностављени етнонационални наративи — и са српске (црногорске), и са хрватске стране.
Вук Бачановић: Калајић као нови Калај – кратка историја бокановског неопаганизма
Међутим, српска страна у Црној Гори и даље се суочава с конструкцијом „дукљанства“ — псеудоисторијским наративом који проистиче из политичких идеја Анте Старчевића и његових идеолошких насљедника, као што су Иво Пилар, Милан Шуфлај, Доминик Мандић и Савић Марковић Штедимлија. Тај наратив данас, пречишћен од хрватства, настављају идеолози попут Драгутина Паповића. Овај концепт, који се сада промовише као основа црногорског „домовинског“ идентитета, представља тек адаптацију старе црвенохрватске идеологије — идеологије која је у Другом свјетском рату послужила као предложак за геноцид и присилну асимилацију српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Зато је важно разумјети одакле уопште потиче идеја о „изворном хрватству“ српских земаља, попут Диоклеје и Рашке, и зашто она у почетку није имала изразито малигни карактер. Већ смо поменули средњовјековну гесту, такозвани Љетопис попа Дукљанина, у којем се описује митски владар Јужних Словена — Светопелек. Он је, у неодређеном историјском периоду, наводно подијелио своју велику државу на Загорје (Србију и Босну) и Приобаље (Бијелу и Црвену Хрватску).
Важно је знати да су средњовјековне гесте биле, прије свега, политички програми. Њихова сврха била је да прославе, легитимишу или митологизују поријекло неке власти, народа или државе. При томе су чињенице често утапане у мјешавину усмених предања, легенди, личних интерпретација и потпуно измишљених епизода. Све то је служило политичким интересима наручиоца.
Историчар Тибор Живковић идентификовао је хрватског бана Павла Шубића као могућег наручиоца Љетописа. Он је, у доба свог успона у 13. вијеку, имао амбиције према српској круни, па му је било потребно „историјско“ дјело којим би те тежње представио као легитимне и историјски утемељене. Управо због тога, упркос бројним натезањима политизованог дијела хрватске историографије у 19. и 20. вијеку, Црвеној Хрватској и њеном наводном главном граду Диоклеји не налазимо ни трага у било којем историјском извору или споменику из раздобља у које се та творевина смјешта. Ипак, то не значи да некритички прихваћени подаци из Љетописа неће инспирисати идеје хрватског предмодерног сталешког национализма и његово илирско панславистичко идеолошко усмјерење, које вијековима претходи деветнаестовијековном шовинизму и расизму Анте Старчевића.
Најважнија интелектуална фигура у том смислу свакако је био хрватски историчар, књижевник и лексикограф њемачког поријекла Павао Ритер Витезовић (1652–1713), којег се с правом може назвати оцем панхрватизма, по којем су не само сви јужни Словени, већ и сви Словени по поријеклу — Хрвати. У споменици Responsio ad postulata Витезовић представља проширену визију територије Хрватске, која, поред саме Хрватске у ужем смислу, Далмације и острва, укључује и Истру, Крањску, Босну и Србију. Такав појам Хрватске у основи одговара хабзбуршким тежњама за проширењем током Бечког рата. С друге стране, у дјелу Croatia, Витезовић поставља границе Хрватске знатно уже, дефинишући их линијом од Раше до Саве и Цетине, при чему обухвата и Ливањску жупанију, као и сва далматинска острва. У спису Dissertatio Regni Croatiae доноси још прецизније разграничење, сводећи Хрватску на простор који се налази између ријеке Саве, Боровог горја и ушћа Цетине. У књизи која је имала највише одјека, Оживљена Хрватска (Croatia rediviva), Витезовић приписује Хрватској огромну територију што се простире од Балтичког до Црног мора и Јадрана, обухватајући чак и Угарску. Ипак, у споменици Regia Illyriorum Croatia, враћа се првобитној замисли из Responsio ad postulata, али овога пута изоставља словеначке земље.
Витезовић своју имагинарну (а не на историјским фактима утемељену) Хрватску у основи гради на обнови хрватског средњовјековног феудалног права, настојећи да га, што је могуће више, утемељи на митској прошлости — концепцију коју ће у 19. вијеку преузети Анте Старчевић. Међутим, за разлику од Старчевића, код Витезовића србофобију — за разлику од другог хрватског предмодерног сталешког националисте, Јураја Раткаја — не налазимо ни у траговима. Напротив.
У сарадњи са савременим српским интелектуалцима и духовницима, потоњим карловачким митрополитима Софронијем Подгоричанином и Христифором Димитријевићем, он пише прву свеобухватну историју српског народа и уједно политички програм обнове српске државности по протјеривању Османлија — Откривена Србија (Serbia Ilustrata). При томе ће велики утицај на Витезовића, као и на контроверзног аспиратора на пријесто српске државе, грофа Ђорђа Бранковића, и његову славено-српску илирску државотворну идеологију према којој Срби потичу од римског краља Сервија Тулија, имати јенопољски епископ Исаије Ђаковић.
Разочаран у Хабзбурговце због давања предности европским династичким ратовима, Витезовић наду за ослобођење „оживљене Хрватске“ од Османлија почиње полагати у Русију Петра Великог. Због тога стихови које исписује о Србима добијају обиљежја панславистичког панегирика:
Уосталом, првобитно „Сирб“, од којег проистиче „Сирбал“, „Сирбланин“, „Сирбско“ итд. на латинскоме значило би „свраб“ пак се може причинити да, не разликујући се од осталих сународника, Сирбли баш од те речи надимак добише; они, каогод и остали заједничким се именом називају „Слави“, што јесте „одабрани“ илити „славни“; ипак, једни Хирвати, или Ервати, по хрвању, што би значило „борбени“, други Хирли или Хрли или Врли („ваљани“), а неки Вандали („Последњи пристигли“), неки Пазинасе („чувај себе“), а неки опет другачије, хтедоше себе звати; а (по мојему чврстоме уверењу) по “сврабу“ за јуначком славом, стицањем плена и нових станишта, Сирбли се назваше.
Иако је Serbia Ilustrata остала слабо позната због смрти свог аутора Павла Витезовића 1713. године и његовог покровитеља, митрополита Димитријевића, годину дана раније, њене идеје нису могле нестати. Посебно не концепт да су Срби „Хрвати по рвању“ (тј. по оружју, борби), који је врло вјероватно и прије самог писања Откривене Србије, а на Витезовићеву иницијативу, кружио међу римокатоличким славофоним интелектуалцима и црквеним круговима у Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици.
Вук Бачановић: Влашчад, буле и други ликови из балканске епике
С временом, тај наратив је, дјеловањем интелектуалне елите приближио хрватско име римокатоличком становништву које је водило поријекло из некадашњих српских земаља, нарочито у приморју, што је потпуно природно за све европске процесе нациоизградње. Разлог томе је што се хрватско име све више стапало са средњовјековним појмом латинин, док се српско име све чвршће везивало за православље као доминантну вјерску традицију, упркос Андрији Змајевићу или Ивану Томку Мрнавићу који нису видјели противрјечности између српског народног идентитета и римокатоличке вјере. Па ипак, вјерска припадност је (п)остала кључни фактор у будућем доминантном националном самоидентификовању већинског дијела католичког и православног становништва.
Међутим, 19. вијек доноси сасвим нове реалности. За „оца домовине“ није проглашен панслависта и србофил Павле Ритер Витезовић, који је, мијењајући своје ставове, више пута тврдио да су Срби и Хрвати мање-више једно те исто, већ доктор права Анте Старчевић. Он ће, у духу протофашистичког социјалног католицизма, у свом мање познатом дјелу Име Сeрб, Витезовићеве Србе прожете „сврабом за јуначком славом“ представити као народ који је своје име добио по зарази (сврабу) и који и сам по себи представља — заразу.
Не треба посебно тумачити шта су интерпретације оваквих расистичких концепција значиле у Другом свјетском рату.
Данас, када главни популаризатор панхрватизма у духу Старчевића, Марко Перковић Томпсон, у центру Загреба може окупити и до пола милиона људи, врло је битно за интелектуалну елиту српског народа — нарочито ону у Црној Гори — да се с оваквим појавама носи зрело. Дакле, не шешељевским измишљотинама и реминисценцијама на „копање очију зарђалим кашикама“ из деведесетих, већ подсјећањем да народи нису готови производи које је неко националистичко божанство, као из мађионичарског шешира, истресло у готовом облику, већ живе заједнице у сталној динамици изградње и ревалоризације.
Вук Бачановић: Нова балканска дистопија, литијумски рудокопи и конц-логори?
Заиста, српска критика савременог хрватског национализма суштински се треба вратити на оштру, а истовремено аналитички трезвену критику Старчевићевог праваштва из пера Јована Скерлића, која је запрепашћујуће савремена:
„У другој половини XIX века, када су се политички и социјални идеали израдили, када су свуда политички и национални покрети добили социјалан или бар економски карактер, он (Анте Старчевић) је анахронистички остајао средњовековни јурист, сасвим старински са својим мртвим идеалом, ‘историјског права.’ И ништа није било бесплодније но његови покушаји да сву народну борбу стави на јуристичку основу, и ништа није било парадоксалније но његово позивање на уговоре и повеље из Средњег века, данас, у ово жалосно доба ‘права јачега’ и обнове ‘песничког права’, када је међународно право само једна свирепа иронија за потлачене народе и за угњетене земље, и када се без икаквих обзира пред ноге бацају међународни уговори још колико јуче донети.“
Међутим, за такав зрео приступ потребно је поново досећи скерлићевску зрелост — свјетлосним годинама удаљену од садашње синергије бокановске љотићевштине и калајићевског неопаганизма, који је сам концепт српске нације опасно приближио старчевићијанском стерилном сталешком моделу. Пола милиона Томпсонових фанова у центру Загреба представља застрашујућу поруку не само остацима остатака Срба у Хрватској, већ и цјелокупном српском народу. Али, још већу опасност за тај народ представљају они који очигледно не могу прежалити што ни сами немају свога Старчевића, свога Туђмана и свога Томпсона — да их построји и опјева у окриљу „Нове Еуропе“.
