U junu 1945. organizovan je operacija „Pejperklip“ kojom je Fon Braun sa svojim saradnicima prebačen u Ameriku, u veliku armijsku bazu Fort Blis u blizini El Pasa. Za sve vreme boravka u Fort Blisu nemački inženjeri su upućivali američke stručnjake i tehničko osoblje u tajne raketnih goriva i navođenih raketa. Američke V-2 su prvo testirane u Novom Meksiku, a potom su poslužile ka osnova za dalje naučne i vojne porograme.
Hitlerov prepad 22. juna 1941. nije slomio Rusiju, prvu zemlju radnika i seljaka. Neće proći mnogo i ispostaviće se da Crvena armija nije tako lak plen kao što su nemački generali mislili i da se nemačka ratna avantura neće tako brzo završiti, a da će ishod rata biti definitivno odlučen u fabričkim halama, kao što se, uostalom, to dogodilo i u Prvom svetskom ratu. Iako su nemački inženjeri i visokokvalifikovana radna snaga, dopunjena stotinama hiljada zarobljenika, do kapitulacije Nemačke proizveli 61.780 tenkova i samohodne artiljerije, Rusi su uspeli da im za isto vreme suprostave 105.232 novoproizvedenih, sličnih, oruđa. Tako su pored moralne prednosti koju su imali kao branioici zemlje u velikom Otadžbinskom ratu, Rusi vrlo brzo postali i tehnički superiorni.
Međutim, i pored povlačenja nemačke grupe armija Sever i prekida blokade Lenjingrada januara 1944. godine, i opšte ruske ofanzive u junu iste godine na frontu širokom 1.100 kilometara sa 2,5 miliona Crvenoarmejaca željnih osvete, 6.000 tenkova, 45.000 topova i haubica i 8.000 aviona, Hitler nije odustajao od svoje primitivne strategije „sve ili ništa“. On je računao na adut koji je godinama držao u rukavu čekajući trenutak za negovu upotrebu – na tajno oružje kojim je želeo da preokrene već svima, osim njemu, jasan ishod rata.
Nemački naučnici su pod nadzorom Gestapoa i pripadnika SS jedinica, tokom rata razvijali neke programe započete još početkom tridesetih godina, a u nameri proizvodnje oružja koja nisu bila zabranjena aktima proizašlim nakon nemačke kapitulacije u Prvom svetskom ratu, među kojima je bio i program razvoja raketa na tečno gorivo. Kako nemački istoričar Rajner Karlš navodi u svojoj knjizi Hitlerova bomba iz 2005. godine, malo je nedostajalo da Hitler dobije trku sa Amerikancima u proizvodnji upotrebljivog nuklearnog oružja.
Karlš je, između ostalog, pronašao odbačene patente o plutonijumskoj bombi koje je nemačka Uprava za patente odbila 1941. godine. Pronađeni su papiri, ali i tragovi i fizički dokazi na osnovu merenja radioaktivnosti u Tiringiji i na ostrvu Rigen, iz kojih proizilazi da su u tim regionu izvedene dve probne eksplozije atomskih bombi. Bombe su bile neupredivo manje od one američke bačene na Hirošimu.
Hitlerova A-bomba, tvrdi Karlš, više je bila slična „prljavoj bombi“, kakva bi se danas mogla proizvesti u mnogim zemljama, nego bombama koje su posle rata proizvodili Amerikanci i Rusi. Nemačka atomska naprava sadržala je relativno malo fisionog materijala oko koga se nalazila velika količina klasičnog eksploziva. Istovremeno, na baltičkoj obali u mestu Peneminde, tokom celog rata nastavljeni su predratni eskperimenti sa raketnim sistemima i nosačima koji bi bili sposobni da nose eventualno smrtonosno Hitlerovo oružje.
Još 1934. godine, talentovani inženjer Verner fon Braun testirao je rakete tipa A koje su mogle da odlete dva kilometra u visinu, nakon toga su unapređivane i shodno snazi raketnog punjenja bile obeležavane brojevima od 1 do 4.
Fon Braun je rođen 1912. u poljskom gradu Vižisku, u porodici nemačkog barona i od detinjstva je bio opsednut idejom leta u svemir. Sa 22 je stekao doktorat iz kosmičkog inženjerstva na Berlinskom univerzitetu i nakon toga počeo da se bavi razvojem mlaznih aviona i balističkih raketa, da bi se od 1936. uključio u rad novoizgrađenog raketnog centra u Penemindeu. Šef raketnog programa bio je general Valter Dornberger, a tehničkim aspektima rukovodio je Fon Braun. Godine 1937. postao je član nacističke partije, a od 1940. pripadnik Vafen SS-a gde je stekao čin majora. Kasnije će reći da je to bio uslov da bi zadržao svoje mesto u „raketnom timu“.
Nastanak Fau-2
Godine 1943. Hitler je doneo odluku o ubrzavanju realizacije programa A-4 koji bi omogućio i razvijanje tzv. „fau“ raketa, „oružja osvete“ (Vergeltungswaffe), kako ga je nazvao Gebels, namenjenog, za početak, razaranju Londona. Na dan 7. septembra 1944. godine, petnaest meseci posle Hitlerove naredbe o ubrzanoj proizvodnji oružja osvete, na London je pala prva raketa Fau-2 (V-2). Nadalje, rakete su eksplozivom, kao kišom, svakodnevno zasipale London. Nemci su do kraja rata lansirali više od 1.000 raketnih bombi na Veliku Britaniju od kojih je 660 palo na London.
Fau-2 je u suštini bila jednostepena raketa punjena alkoholom i tečnim kiseonikom i dostizala je brzinu od preko 5.000 kilometara na čas, imala domet od 300 kilometara, nosila bojevu glavu od 1.000 kilograma. Bila je to prva balistička raketa na svetu. U svom prvom uspešnom testiranju, oktobra 1942. godine, postigla je visinu od 100 kilometara, postavši tako prvi objekat napravljen ljudskom rukom koji je dosegao svemir. Raketi V-2 nedostajala je samo atomska bomba na njenom vrhu čime bi Hitlerov san o tajnom oružju bio ostvaren.
U Hitlerovom štabu vladalo je neopisivo oduševljenje lansiranjem V-2, i pored poraza na Istoku gde je upravo bilo izgubljeno 28 nemačkih divizija i 400.000 pripadnika Vermahta. Ali Verner fon Braun, rukovodilac projekta, nije delio oduševljenje, primetivši pred svojim kolegama: „Raketa funkcioniše perfektno, osim što je usmerena prema pogrešnom cilju.“ Gestapo i Esesovci nisu ni trenutka čekali. Fon Braun je uhapšen zbog toga što mu to nije bila prva izjava o raketi „koju bi trebalo razvijati da bi bila poslana u Zemljinu orbitu, a možda i na Mesec“, što se nikako nije uklapalo u nacistički san o tajnom oružju koja će razoriti Englesku i Ameriku. Fon Braun je ipak nakon dve nedelje pušten na intervenciju Alberta Špera i vraćen u Peneminde, a stvari su počele da se kreću za Hitlera nepredviđenim pravcem. Iz istočnih i zapadnih delova Pruske, Pomeranije i Šlezije milioni Nemaca su u paničnom strahu bežali pred Crvenom armijom koja je nezadrživo nadirala prema Berlinu. Bilo je svima jasno da je kraj blizu. U Hitlerovoj „Vučjoj jami“, međutim, svi su još fantazirali o tajnom oružju i osvetničkoj raketi koju će baciti direktno na Čerčilovu glavu.
Raketa „Amerika“
U Tiringiji, u dolini zvanoj Jonastal, između Arnštata i Ordurfa, u aprilu 1945. godine dogodile su se dve velike detonacije posle kojih nedeljama nikome nije bio dozvoljen pristup mestu eksplozije. Ljudi iz okolnih mesta govorili su o nekoj raketi zvanoj „Amerika“, koja će poneti tajno oružje i baciti ga na centar Njujorka. Verner fon Braun je najbolje znao šta osvetnička raketa V-2 može, a šta ne može. Dok su Rusi oko Berlina zatvarali obruč u kome je na svakih 1.000 metara bilo 650 topova, da bi u narednim danima na Berlin bacili 1,8 miliona granata, Fon Braun je pozvao stotinak najbližih i najvažnijih saradnika i predložio im beg iz pakla. Znali su da se neće predati Risuma plašeći se osvete, dok o Francuzima nisu ni razmišljali jer bi ih oni tretirali kao „najgore bednike i robove“. Englezi, pak, mislio je Fon Braun, nisu imali para za finansiranje njegovih ideja. Odlučili su se za predaju Amerikancima.
Pošto su se uz pomoć lažnih dokumenata dokopali jedne železničke kompozicije iz koje je u Peneminde tek isporučen materijal, natovarili su u vagone sve što su mogli poneti i kroz već opustošenu Nemačku prodrli su do američkih prethodnica. Predali su se prvom američkom redovu i prepustili sudbini.
Shvativši koliko su zarobljenici važni i šta sve nose sa sobom, Amerikanci su ubrzanim tempom krenuli prema podzemnoj fabrici „Mitelverk“ u Nordhauzenu gde su se rakete V-2 proizvodile (i u kojoj su prinudno radili zatvorenici iz koncentracionih logora „Mitelbau-Dora), i ka Penemindeu, želeći da tamo po svaku cenu stignu pre Rusa koji su imali podatke da se na tom mestu već godinama događalo nešto važno. Amerikanci su stigli prvi. Sve rakete V-2, kao i delovi za njih, natovareni su u 300 vagona i upućeni ka američkim brodovima. Sve hale i biroi dignuti su u vazduh. Rusi su stigli sa nekoliko dana zakašnjenja. Pokupili su i u Rusiju odveli sve koje su zatekli u Penemindeu. Znali su zbog čega.
Operacija „Spajalica“
U junu 1945. organizovan je operacija „Pejperklip“ kojom je Fon Braun sa svojim saradnicima prebačen u Ameriku, u veliku armijsku bazu Fort Blis u blizini El Pasa. Za sve vreme boravka u Fort Blisu nemački inženjeri su upućivali američke stručnjake i tehničko osoblje u tajne raketnih goriva i navođenih raketa. Američke V-2 su prvo testirane u Novom Meksiku, a potom su poslužile ka osnova za dalje naučne i vojne porograme. Dalji put Vernera Magnusa Maksimilijana frajher fon Brauna, šarmantnog, talentovanog i perfektno obrazovanog grofovskog sina rođenog i južnoj Poljskoj, bio je obeležen uspesima. Pošto je 1950. godine imenovan za direktora Armijske agencije za balističke rakete, razvio je raketu „Jupiter-C“, kojom je 31. januara 1958. lansiran prvi američki satelit „Eksplorer-1″. Ovim događajem označeno je rađanje američkog vasionskog programa.
Impresioniran onim što radi Fon Braun, američki predsednik Dvajt Ajzenhauer osnovao je 28. jula 1958. godine Nacionalnu agenciju za aeronautiku i svemir – NASA. Fon Braun je odmah potom krenuo na razvijanje jače rakete zvane „Saturn“, koja je, kao što je svima poznato, 16. jula 1969. lansirala „Apolo 11″, koji se spustio na Mesec pet dana kasnije, 21. jula 1969. Posada „Apola 11″, koju su činili Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, ispitala je površinu Meseca i sa sobom na Zemlju donela dvadesetak kilograma uzoraka Mesečevog tla, a Fon Braun je dočekao da ga Amerikanci zbog ovog istorijskog podviga nose na rukama.
Fon Braun je potom konstruisao i razvio raketu „Saturn 1B“, kojom je u orbitu podigao prvu svemirsku stanicu – „Skajlab“. Krajnji domet i zadatak „Saturna“ bila je istorijska misija spajanja američkog „Apola“ i sovjetskog „Sojuza“, koji su se 1975. godine i spojili u vasioni. Posle programa „Apolo“, Verner fon Braun je shvatio da se njegovo gledanje na vasionski program razlikuje od programa NASA-e, tako da se povukao i penzionisao 1972. godine. Na vrhuncu svoje aktivnosti, kada je želeo da se posveti promociji Nacionalnog instituta za vasionu, saznao je da boluje od raka. Iako je operisan 1976, bolest je i dalje napredovala. Verner fon Braun je umro 1977. godine ostavivši iza sebe viziju daljeg osvajanja vasione.
Momčilo Đorđević
Izvor: RTS OKO
