Било би сјајно када би неко направио компилацију најуверљивијих „спонтаних“ укључења гледалаца у емисију Хит твит, која се, као што је читаоцима вероватно познато, недељом увече емитује на ТВ Пинк. Верујем да би једна таква компилација била забавна и, надасве, поучна. Наиме, вероватноћа да сваки гледалац баш сваки пут покаже завидан ниво елоквенције, уљудности и познавања материје и, на крају, али не и најмање важно – да искаже апсолутну, неупитну и бескрајну подршку баш сваком потезу власти – равна је оној вероватноћи да ће мајмун, који насумично удара по писаћој машини у неограниченом временском периоду, у неком тренутку искуцати сабрана дела Вилијама Шекспира.
Разумем да сви аутори емисија сличног типа (свака сличност с емисијом Утисак недеље је намерна) настоје да у некој мери контролишу укључења гледалаца у емисију, али су се сви они, макар је то била дојучерашња пракса, колико-толико старали да такве „уредничке“ интервенције ипак не буду сувише очигледне. Жалосно, али разумем. Међутим, лажирање живих укључења, којем Хит твит сваке седмице прибегава, дословно је бурлескнo.
Слушајући те „спонтане“ изливе подршке апсолутно свему што је актуелно на режимској линији те седмице, замишљам локалне Невене Ђурић, које џеџе по напредњачким одборима неке Беле Цркве, Гаџиног Хана или Црвенке, како нестрпљиво очекују 22 сата и недељу увече. Тада ће неки страначки шериф да им сигнализира да је дошао тај свечани и дугоочекивани тренутак, у коме ће ове амбициозне особе добити јединствену прилику да на једној од најгледанијих телевизија Србије издекламују брижљиво припремљен коментар на неку „велеважну“ дневнополитичку тему.
Па ипак, то још и није најгоре у читавој причи. Много је страшније што водитељка „Утиска недеље, али овога пута на Твитеру“, сваки пут када говори о медијима попут Н1 или Нове не каже и њихов назив, него их, све ђутуре, упорно назива „опозиционим медијима“. На тај начин, хтела то она или не, и била она тога свесна или не, госпођа Брадић своју емисију, као и телевизију на којој ради, ставља у табор који стоји насупрот „опозиционом“, а то је, дабоме, онај режимски. Мора се признати да је то сјајан начин да се и најоптимистичнијем гледаоцу сруши било каква нада да ће српско новинарство у неком тренутку ипак бити скинуто с респиратора и успешно продисати сопственим плућима.
Они мало мање оптимистични, гледајући Хит твит, увидеће да у српским медијима главног тока постоји само наратив „ми“ и „они“, односно, за оне с јефтинијим улазницама, наратив Вучић vs. Ђилас, док између та два медијска и политичка вештачки конструисана антипода ваљда лебди бескрајно ништавило медијске и сваке друге црне рупе. Ово наводно ништавило неконтролисано и забрињавајуће успешно попуњавају алтернативни Јутјуб канали, попут Балкан инфо-а, који, уз часне изузетке, свакодневно угошћавају опскурне ликове с разнобојним букетима разноврсних психичких тегоба.
Заправо, горе чак и од свега претходно наведеног, ако је то уопште могуће, јесте то што и једна и друга страна – и она режимска, али и она „опозициона“ – искључиво подилазе најнижим поривима својих највернијих гледалаца и читалаца. Први се обраћају оној Србији која пада на (празне) приче о коначном обрачуну с криминалом и корупцијом, која још увек негује какав-такав патриотски дух и која је спремна да, у неком тренутку, евентуално чак и жртвује сопствени комодитет зарад интереса које доживљава као више. Другим речима, њихова мета је тзв. крезуба Србија, која чини топовско месо свих овдашњих сукоба и ратова. Не зато што ти људи садистички уживају у сукобима и ратовима, него зато што баш сваки пут прогутају мамац који им је намењен, све у духу оне изреке да је пут до пакла поплочан добрим намерама.
Други, ови „Ђиласови“, обраћају се оној Србији која каже да јој је доста сукоба и ратова, и која (више) није спремна, чак ни зарад било каквих виших интереса (осим оних баналнијих, материјалних), да жртвује сопствени комодитет и (поново) буде намагарчена.
Коначно, нема никакве разлике између онога што говоре антирежимске и прорежимске новинарске перјанице, попут Јелене Обућине и Верице Брадић. Оне оличавају две стране исте медаље. Упркос томе што делују супротстављене једна другој, те две стране имају исти заједнички садржалац – свесно и брутално потцењују све оно што Србија заиста јесте, градећи своје куле од песка на ономе што оне верују да Србија јесте, или на ономе што оне желе да Србија јесте. На крају крајева, то ће им се свима, кад-тад, обити о главу. Само, молим вас, немојте да после буде како нису били упозорени на време.
Драгана Миљанић је публициста из Бачке Тополе. Ексклузивно за Нови Стандард.
Драгана Миљанић
Извор: Нови Стандард
