Пише: Борис Постников
Катарина Кантакузина Цељска, грофица и кнегиња из лозе Немањића, рођена је 1418. или 1420. године. Борис Бућан, графички дизајнер и сликар свјетске репутације, преминуо је 27. маја 2023. Кроз скоро шест вијекова омеђених рођењем једне племкиње и смрћу једног умјетника нижу се, абецедно поредане, судбине 88 мушкараца и 12 жена изабраних у лексикон “100 знаменитих Срба у Хрватској”.
Страницама тако промичу животи аустро-угарских фелдмаршала и Титових партизана, комуниста и владика, сиромашних сељака и привредника из грађанске креме међуратног Загреба, вођа Илирског покрета и разочараних југоунитариста, писаца, глумица, математичара, филолога… А сваки од тих избора настао је под теретом под каквим не настаје ни један домаћи лексикон.
Тко је унутра, а не би требао бити? Тко није ушао, а морао је? Тако некако гласе питања која традиционално прате сличне селекције. У овом случају, међутим, знатижеља брзо поприма пријетећи призвук. Јесу ли Срби – знамо их – опет украли неког од наших? Да нису прошверцали два-три великосрбина? Има ли ту којег ратног злочинца?
Лоша вијест за хрватске националисте, послијератне профитере и уреднике кликбејт портала: избор сто знаменитих Срба у Хрватској ни по којем критерију не би смио бити проблематичан. Штовише, критерији оних који су бирали, а ријеч је о седмерочланом уредништву предвођеном повјесничаром Ивом Голдстином, почивају на помирљивости, инклузивности, толеранцији.
Било је то очито када је Голдстин на недавној Привредниковој трибини испричао да су одлучили изоставити једног од познатијих Срба из Хрватске, Дражена Петровића, чисто да не би испало како посежу за хрватском националном иконом.
Очито је и када у уводу “Лексикона” Милорад Пуповац објашњава зашто су, након дугог разматрања, одустали од Јована Рашковића. Очито је и из заобилажења понеког имена које се у “Лексикону” могло, али и није морало наћи, попут, рецимо, фудбалера Синише Михајловића, чије би уврштавање у Хрватској вјеројатно било схваћено као провокација.
Уосталом, већ је и укључивање Арсена Дедића подигло понеку обрву. Шта да се ради: избор знаменитих Срба у Хрватској, баш као и живот незнаменитих Срба у Хрватској, одвија се под претпоставком да Хрвати много боље знају како и шта би Срби требали изабрати.
Већ и овај летимични попис рубно контроверзних имена – Петровић, Рашковић, Михајловић – показује, додуше, да су потенцијални проблеми везани искључиво за недавну прошлост. Толико, укратко, о митској “вјековној мржњи” Хрвата и Срба.
У “Лексикон” ће, уосталом, елегантно клизнути и један обични разбојник и убојица, под увјетом да се разбојник и убојица зове Чаруга, да је између његове смрти и нашег читања прошло довољно година и да су те године произвеле романтични лик хајдука и одметника.
Инсистирати на једнаким критеријима за давну и непосредну прошлост било би ионако депласирано: на крају крајева, сваки избор овог типа настаје у неком презенту и говори о онима који бирају барем толико колико говори о прошлости.
А како су тачно бирали уредници “Лексикона”? “Критерији за утврђивање што јест а што није један народ или нација, тко му припада а тко му не припада не би могли и не би смјели бити једноструки и ахисторијски, а њихове границе замишљене и деклариране као кристално јасне и непропусне”, пише Пуповац у “Уводу”.
“Критерији су у правилу вишеструки и полихисторични, а границе нејасне, засјенчане и пропусне – неутврдиве, динамичне. Колико год се то у неким хисторијским околностима чинило и колико год се то често наративно тако пројицирало, народи или нације нису једноумни и моноидентитетски друштвени организми нити су чврсто и јасно утврђене и омеђене утврде.”
Рекли смо већ: помирљивост, инклузија. Зато је могуће да се у “Лексикону” нађу и они којима је властити српски идентитет био стожеран и они који су, попут Омер-паше Латаса, прелазили на непријатељску страну, и они који су се, попут Владана Деснице, декларирали као Југославени, и оне које су, попут Дубравке Угрешић, резолутно одбацивале било какву националну припадност…
Критерији су рахли до тачке на којој је легитимно поставити питање гдје уопће нека нација почиње, а гдје завршава, и није ли свака нација сама унутар себе расцјепкана и размрвљена до непрепознавања. Али то су шира, принципијелна питања која у епохи национално уоквирене стварности ионако рјеђе долазе на дневни ред, па ћемо их и овдје оставити по страни. И без њих, знамо, довољно је питања која ће дочекати пројект “Лексикона” у хрватској јавности.
Из Пуповчевог предговора дознајемо и основне информације о повијести тог пројекта. Идеја је настала још почетком седамдесетих у кругу водећих људи Српског културног друштва Просвјета, посебно ју је гурао саборски заступник, преводилац и писац Миле Јока, е да би се наново појавила крајем деведесетих, па онда напокон, посљедњих година, на иницијативу Чедомира Вишњића и након пола вијека чекања дочекала доба у којем може бити реализирана.
Оно што из Пуповчевог предговора не дознајемо, међутим, јест зашто га уопће пише Пуповац. Он је у импресуму наведен само као један од чланова уредништва: много би логичније било да уводни текст којим се образлаже и брани концепција пројекта напише главни уредник. Или, барем, Вишњић као аутор иницијалног концепта.
Чињеница да никоме од оних који су о “Лексикону” до сада писали ово није упало у очи можда је и занимљивија. Она ваљда потврђује јавни статус Пуповца као дежурног Србина и сиве еминенције сваког српског пројекта у Хрватској: ионако знамо да иза свега стоји он, ишао би тај резон, па је онда очекивано и да заузме простор главног уредника…
Проблем који аутор овог текста има с тиме што главни уредник не потписује увод у књигу коју уређује, ипак, знатно је мањи од проблема који имам с тиме коме је повјерена главноуредничка улога. Иво Голдстин, познато је, академски је повјесничар, декларирани антифашист и истакнути припадник жидовске заједнице у Хрватској, који спремно прихваћа терет што га са собом носи та мањинска припадност.
Али је, познато је и то, нетко тко суставно брани политику Израела и миноризира њене данашње злочине у Палестини. Некима су Израел и Палестина довољно далеко па се тиме не би оптерећивали, али не мислим да је најсретнија околност то што лексиконску повијест једног народа – обиљежену, уза све остало, геноцидом – потписује негатор геноцида који се управо сада одвија.
Други проблем који имам с овим избором тиче се заступљености и приказа жена. Сам Пуповац у уводу напомиње да је уредништво о томе водило рачуна, али “због хисторијских разлога” није успјело укључити више од 12 Српкиња.
Могуће да је већи број доиста немогућ, али је штета што уредништво инклузивније критерије није примијенило само на себе, па да се ондје, поред седморице мушкараца, нађе мјеста за барем понеки женски глас, када су се хисторијске околности већ промијениле.
Ако и не би успјело доћи до тринаесте Српкиње, можда би такво, родно уравнотеженије уредништво – тко зна – избјегло да међу уврштеним знаменитим Српкињама буде толико оних које су првенствено супруге много знаменитијих мужева (Катарина Кантакузина, Јованка Броз, Бела Крлежа) или су, попут Александре Зец, пуки симбол једног трагичног времена.
Толико о примједбама: бит ће их, сасвим сигурно, више него довољно и без ових мојих. Хрватским националистима сметат ће сама чињеница што нешто попут лексикона “100 знаменитих Срба у Хрватској” уопће постоји, али такви се већином задрже на уводном абецедарију па ондје, умјесто имена, траже проблеме.
Они међу њима који се ипак одваже читати даље морат ће по тко зна који пут гутати кнедле када се присјете да им је државну химну написао Јосиф Руњанин или да је свјетски далеко најзначајније име с онога што зовемо овим просторима без дилеме Никола Тесла.
Колико ће се тек изненадити када сазнају да Дејан Медаковић, због којег су се прошле године испред простора Српског културног центра окупљали маскирани хулигани, ипак није био члан Радне групе за израду Меморандума САНУ-а?
А колико зачудити док буду читали натукницу о Војину Милићу, ријетко принципијелном партизану и социологу, који на свом свеучилишном предавању 1954. јавно подржава чланке Милована Ђиласа па га сљедећег дана на рапорт зове један послушнији партијски функционар: секретар комитета СКЈ политичко-персоналних органа пуковник Фрањо Туђман?
С друге стране хрватских националиста и њихових невоља, либерални дио јавности прихватит ће “Лексикон” с много више наклоности. Што је и логично, јер тај је дио јавности, уз саму српску мањину, главни адресат овог издања. Али је логично и зато што се хрватска нација мање разликује од српске него што се разликује сама од себе, подијељена на оне којима Срби само сметају и оне којима сметају само они којима Срби сметају.
А Срби, кад смо већ код њих? Хоће ли и њима нешто засметати? Наравно: некоме ће се, рецимо, натукница о патријарху Павлу учинити баш по мјери, неком другоме као исполирана и романтизирана верзија једне далеко комплексније биографије.
И тако даље: многи којима је, попут аутора овог текста, средиште интереса књижевност, тешко ће, јако тешко прећи преко изостављања Симе Мраовића, аутора који је деведесетих итекако проживио своју националну мањинску судбину на загребачком асфалту па је затим уписао у хрватску књижевност.
С друге стране, они који су – попут, опет, аутора овог текста – властиту авантуру с природним знаностима окрунили поправним из математике у четвртом средње научит ће много о животима врхунских инжењера као што су Никола Хајдин и Бранко Жежељ или Милутин Миланковић, свјетски утјецајни геофизичар, астроном и климатолог.
Најсретнији су – ако таквих уопће има – они који ће “Лексикон” читати неоптерећени неуралгијама српско-хрватских односа, напросто уживајући у живописним биографијама мање познатих особа.
Попут Милке Жицине, књижевнице и синдикалисткиње, чије романе међуратна критика презире, а публика гута на француском, њемачком и другим европским језицима, док јој “Све, све, све”, написан у тајности почетком седамдесетих, говори о искуствима послијератних логора за ИБ-овце.
Или Милојка Вуцелића, директора НАСА-ина свемирског програма, учесника славних мисија Аполо 8 и Аполо 11, човјека који је одговорио на ону чувену поруку “Ok, Houston, we’ve had a problem here”…
Како год га читали, овај ће лексикон остати као свједочанство намјере да се “велика повијест” једне мањине, преломљена кроз стотину људских живота, исприча из визуре отворено, помирљиво и укључиво конципиране нације. То се не чини само као уреднички избор приповиједања о прошлости, него и као екстензија данашње службене политике Срба у Хрватској.
Таквом избору и таквој политици може се свашта приговорити – да мири непомирљиво, да је сувише подложан очекивањима националне већине и захтјевима њене владајуће политике, да је удаљен од своје базе или било шта четврто – али му се не може порећи да је неуспоредиво сретнији, паметнији и прогресивнији од властите алтернативе.
Управо у оваквом, инклузивном и концилијантном српству Срба у Хрватској огледа се данас бијесно хрватство хрватских националиста као изобличена гримаса: лишена било каквог мотива и разлога осим мржње спрам другога. Логика таквог национализма своди се напосљетку ионако на сиромашење и сакаћење властите нације. Лексикон “100 знаменитих Срба у Хрватској” замишљен је, уређен и написан из супротних побуда.
Извор: Портал Новости
