Говори предсједница српске Владе. Њене су речи уплетене, закићене, увезене и замршене у мислима које јој измичу без контроле и одлазе у недоглед. Њен наступ на Пинку је увид у непознату материју: од чега се састоји српска челична леди, куда иде, ко јој се нада? Од чега су направљени њени снови ако сања, да ли је то бљештава ружичаста идила у којој се полаже тест псеће оданости? Има вјерности која надилази кучећу покорност, али то је већ безусловна предаја. Нико не воли толико снажно као Ана, нико не умије да покаже љубав на тако одвратан начин.
Зато се показује и појављује, слика се и говори слаткасте будалаштине о натчовјеку који је годинама на нишану својих непоузданих пријатеља.
Било је планирано још једно убиство предсједника Србије, каже она, а наводи о прислушкивању и афери „Јовањица“, то су покушаји државног удара. Формиране су паралелне структуре у МУП-у и вођене кампање у тајкунским медијима, како би Вучић био дехуманизован, каже она, а од његове породице направљен криминални клан.
Када би стријељали Вучића, тако каже, онда би направили наратив да је то природно рјешење, очекивани ток ствари. Сам је тражио, ко му је крив!
Посебно је осјетљив на дијете Данила, каже, доведеног у везу са џаком пара које је, уз стан и ауто добио Вучићев српски витез, борац за спас хероја Звездана. Испало је да дијете Данило није дало велике паре, него је у врећу за јунака бацило 30-50 еура, и то је био чин родољубља, насупрот онима који су издајници знаменитих убица а тако и свога рода.
Позвала је на убедљиву побједу у Београду, јер не жели и неће дати да њен град освоје битанге барабе и олош, тако је рекла, и тражи највеће изборно славље у граду своје женске среће, ватромет у Јованкиној вили коју је заузела својом лидерском изузетношћу, фантастичном појавом, блиставом ерудуцијом и умом са којим се ништа не може равнати.
У подруму те кућерине, која је мала за димензије једне Ане, крију се фантастичне тајне, од којих ће знаменита станарка правити нову историју Србије.
Тако је она постала пушка кремењача власти, и опаљује насумце и погађа шта стигне, ратница коју су обучили на разбојничком полигону и створили од ње ударну јавну силу задужену за необуздане грдње и кривоклетства. Пустили су је у српски свијет да се бакће са свим стварима које не разумије, а све су такве.
Тако су медији подстицали серију неуспјешних атентата на кукавног власника понижене Србије, па су га циљали некадашњи пријатељи и фукара коју је уздигао за собом.
Који од њих? Беливук, Дијана или Небојша задужен за слободу отаџбине. Неке држи уз кољено, неке у затвору. Дружина се полако осипа и дијели. Сви ниткови су увјерени да су бољи од најгорег. Неће њега убити снајпериста, него страх од пада, презир који излази из њега као садржај владарске жучи. Јед негдашњег човјека жељног масовне љубави које ће бити лишен до судњег дана. Можда је Ана једино биће које га воли из разлога које не може да разумије. И зато је она његов дирек ослонац у шуми непоузданих, јефтино пазарених, неписмених напредњачких трутова.
У недостатку масовне лирике и епске славе у подвизима, јер су сви подвизи настали у кошмарним поразима и срамотним лажима, мржња је покушај да се опстане у њеном непоузданом заклону. Мржња у самом врху клике сакате памети, одбрана је од људи и од себе самих, док је за њих било некакве наде. Сада је доцкан, не скида се вео са изгубљених очију давно обневидјелог пробисвијета на челу залуталог народа.
Осим господарења мржњом и њеним ехом у Србији која се предала, он нема друго својство за владавину. Како је онда сазнао да мрзећи све око себе, чак и оне који га обмањују да га воле, може да се попне на сам врх пирамиде од људске гомиле? И да одатле мрзи своје путеве којима се кретао, људе који су га направили, земљу коју је заузео, све у њој што је било а више није, себе пред собом, своје поданике и противнике. Све што јесте, и што је престало да постоји, зарасло у траву и шибље.
Тако што је пробао па му је успјело, сви његови сурови опити са народом прошли су уз ћутање и страх, а мржња наишла на опште разумијевање. Постали смо зависници од ње, чак нас једна Ана сматра недораслим да разумијемо њене тешке удварачке покушаје, сличне превентивном опелу.
Из те мржње и паничног страха од пада слиједи издвајање по припадности, истрага смртних непријатеља, затварање локала који примају у своје баште другачије од њих. То је само лозинка великог зла, које надолази као дубоки муљ, без ума и очију. Све што не припада само њима, или не двори једино њих, биће затворено, освојено или разбијено.
Или можда спаљено. Таква су коначна решења.
Поноћно оро игра се у воденици Саве Савановића.
Сви ми који нисмо они, њихова смо мета. У ноћима пуног мјесеца или кристалним походима уз бакљаду, свеједно је.
Љубодраг Стојадиновић
Извор: Н1
