Bilo bi sjajno kada bi neko napravio kompilaciju najuverljivijih „spontanih“ uključenja gledalaca u emisiju Hit tvit, koja se, kao što je čitaocima verovatno poznato, nedeljom uveče emituje na TV Pink. Verujem da bi jedna takva kompilacija bila zabavna i, nadasve, poučna. Naime, verovatnoća da svaki gledalac baš svaki put pokaže zavidan nivo elokvencije, uljudnosti i poznavanja materije i, na kraju, ali ne i najmanje važno – da iskaže apsolutnu, neupitnu i beskrajnu podršku baš svakom potezu vlasti – ravna je onoj verovatnoći da će majmun, koji nasumično udara po pisaćoj mašini u neograničenom vremenskom periodu, u nekom trenutku iskucati sabrana dela Vilijama Šekspira.
Razumem da svi autori emisija sličnog tipa (svaka sličnost s emisijom Utisak nedelje je namerna) nastoje da u nekoj meri kontrolišu uključenja gledalaca u emisiju, ali su se svi oni, makar je to bila dojučerašnja praksa, koliko-toliko starali da takve „uredničke“ intervencije ipak ne budu suviše očigledne. Žalosno, ali razumem. Međutim, lažiranje živih uključenja, kojem Hit tvit svake sedmice pribegava, doslovno je burleskno.
Slušajući te „spontane“ izlive podrške apsolutno svemu što je aktuelno na režimskoj liniji te sedmice, zamišljam lokalne Nevene Đurić, koje džedže po naprednjačkim odborima neke Bele Crkve, Gadžinog Hana ili Crvenke, kako nestrpljivo očekuju 22 sata i nedelju uveče. Tada će neki stranački šerif da im signalizira da je došao taj svečani i dugoočekivani trenutak, u kome će ove ambiciozne osobe dobiti jedinstvenu priliku da na jednoj od najgledanijih televizija Srbije izdeklamuju brižljivo pripremljen komentar na neku „velevažnu“ dnevnopolitičku temu.
Pa ipak, to još i nije najgore u čitavoj priči. Mnogo je strašnije što voditeljka „Utiska nedelje, ali ovoga puta na Tviteru“, svaki put kada govori o medijima poput N1 ili Nove ne kaže i njihov naziv, nego ih, sve đuture, uporno naziva „opozicionim medijima“. Na taj način, htela to ona ili ne, i bila ona toga svesna ili ne, gospođa Bradić svoju emisiju, kao i televiziju na kojoj radi, stavlja u tabor koji stoji nasuprot „opozicionom“, a to je, dabome, onaj režimski. Mora se priznati da je to sjajan način da se i najoptimističnijem gledaocu sruši bilo kakva nada da će srpsko novinarstvo u nekom trenutku ipak biti skinuto s respiratora i uspešno prodisati sopstvenim plućima.
Oni malo manje optimistični, gledajući Hit tvit, uvideće da u srpskim medijima glavnog toka postoji samo narativ „mi“ i „oni“, odnosno, za one s jeftinijim ulaznicama, narativ Vučić vs. Đilas, dok između ta dva medijska i politička veštački konstruisana antipoda valjda lebdi beskrajno ništavilo medijske i svake druge crne rupe. Ovo navodno ništavilo nekontrolisano i zabrinjavajuće uspešno popunjavaju alternativni Jutjub kanali, poput Balkan info-a, koji, uz časne izuzetke, svakodnevno ugošćavaju opskurne likove s raznobojnim buketima raznovrsnih psihičkih tegoba.
Zapravo, gore čak i od svega prethodno navedenog, ako je to uopšte moguće, jeste to što i jedna i druga strana – i ona režimska, ali i ona „opoziciona“ – isključivo podilaze najnižim porivima svojih najvernijih gledalaca i čitalaca. Prvi se obraćaju onoj Srbiji koja pada na (prazne) priče o konačnom obračunu s kriminalom i korupcijom, koja još uvek neguje kakav-takav patriotski duh i koja je spremna da, u nekom trenutku, eventualno čak i žrtvuje sopstveni komoditet zarad interesa koje doživljava kao više. Drugim rečima, njihova meta je tzv. krezuba Srbija, koja čini topovsko meso svih ovdašnjih sukoba i ratova. Ne zato što ti ljudi sadistički uživaju u sukobima i ratovima, nego zato što baš svaki put progutaju mamac koji im je namenjen, sve u duhu one izreke da je put do pakla popločan dobrim namerama.
Drugi, ovi „Đilasovi“, obraćaju se onoj Srbiji koja kaže da joj je dosta sukoba i ratova, i koja (više) nije spremna, čak ni zarad bilo kakvih viših interesa (osim onih banalnijih, materijalnih), da žrtvuje sopstveni komoditet i (ponovo) bude namagarčena.
Konačno, nema nikakve razlike između onoga što govore antirežimske i prorežimske novinarske perjanice, poput Jelene Obućine i Verice Bradić. One oličavaju dve strane iste medalje. Uprkos tome što deluju suprotstavljene jedna drugoj, te dve strane imaju isti zajednički sadržalac – svesno i brutalno potcenjuju sve ono što Srbija zaista jeste, gradeći svoje kule od peska na onome što one veruju da Srbija jeste, ili na onome što one žele da Srbija jeste. Na kraju krajeva, to će im se svima, kad-tad, obiti o glavu. Samo, molim vas, nemojte da posle bude kako nisu bili upozoreni na vreme.
Dragana Miljanić je publicista iz Bačke Topole. Ekskluzivno za Novi Standard.
Dragana Miljanić
Izvor: Novi Standard
