Piše: Dušan Nikodijević
Gruzija i Srbija. Dve države i dva naroda koji se vrlo slabo međusobno poznaju iako dele isti kulturni krug „Vizantijskog komonvelta“ i čiji stanovnici u ogromnoj većini praktikuju istu veroispovest. Naravno da je najpoznatija ličnost iz gruzijske istorije Josif Viasionovič Džugašvili, zvani Staljin. Osim njega, poznati su mi Ševarnadze, ministar spoljnjnih poslova u vreme Gorbačova i Sakašvili, njihov kontroverzni političar na prelasku vekova. Sumnjam da prosečan znalac povesti ili spoljne politike zna da nabroji još nekog, osim ako je uskostručan za kavkaske nerode. U svetlosti najnovijih događaja u toj državi na Kavkazu, koja baštini viševekovnu kulturu na istom prostoru, o kome, kako sam naveo, ne znam skoro ništa, slobodan sam da iznesem neke poglede, koji se ne bi mnogo razlikovali da se isto dogodilo i u Jermeniji ili Azerbedžajnu, sa kojim Gruzija deli isti geogrfski i kulturni prostor.
Koncert učenika Pravoslavnih gimnazija iz Gruzije održan u Baru
Radi se o izborima koji su se odigrali proteklog vikenda. Bio sam upoznat sa činjenicom da oni treba da se dogode, ali tome nisam pridavao nikakav značaj, jer se svakog dana u nekoj državi na ovoj vaseljeni održavaju nekakvi izbori. Ali, nešto mi je privuklo pažnju u ponedeljak, 28. oktobra, čitajući vesti, uglavnom sa različitih portala, kao što svako ko želi da sazna istinu uobičajeno i radi. I šta se dešava?
Prema zvaničnim rezultatima pobedila je vladajuća partija. Predsednica, koja ne pripada vladajućoj koaliciji, političke protivnike optužuje za nameštanje izbora i izbornu krađu. Vrlo brzo, iz Evropske unije, posmatrači, funkcioneri i ini, izlaze sa saopštenjima o neregularnosti, i pozivaju na ponovno prebrojavanje. Predsednica ne priznaje rezulatate izbora i zakazuje demonstracije. Na tim demonstracijama videh preko televizije zastave Evropske unije i Ukrajine. Sad se vi pitate šta se to nas tiče? Gruzija, zašto nam oni trebaju, šta nam oni znače? U smislu ovog članka, skoro ništa, ali njihov izborni proces, makar samo ovlaš sagledan iz medija, itekako.
Miloš Lalatović: Neuspavljivi čudotvorac, Sveti Jovan Šangajski
Najpre, kome mi da verujemo? Zavičnim rezultatima ili predsednici koja zastupa opoziciju. I jedni i drugi su kao protiv Rusa, ali ovi na vlasti malo manje. Čim demonstranti nose zastavu Evropske unije i Ukrajne, jasno je, bar na prvi pogled, gde je ko. Najzad, posle svega iznesenog, dolazimo na ključnu stvar, a to je demokratski proces. Esencija tog procesa su slobodni i pravedni izbori. Da li je toga bilo u Gruziji? Čini se da nije, a možda i jeste. Ko bi bio garant tih izbora pre nekoliko decenija? Odgovor se nameće – Evropska unija. Da li je tako i sada. Prosudite sami. Da se razumemo. Pored svih manjkavosti, Evropska unija je, po meni, jedan grandiozan projekat. Donela je mir i stabilnost na kontinetu koji je bio ključan za celo čovečanstvo. Generacija koja se kod nas nadala boljoj budućnosti posle smene Miloševića je naprosto izneverena. Sada naročito. Kako verovati u bilo kakve rezultate izbora u Gruziji, kada se EU u Srbiji nije potrudila da stvar izvede na čistac posle poslednjih izbora. Onda dalje, sloboda medija, korupcija, nezavisno sudstvo. Briga li ih za to ili za litijum? Kako onda da mi verujemo njihovim tzv. mejnstrim medijima da se narod neke tamo Gruzije bori za evropske vrednosti jer su pokradeni izbori?
Na kraju sledi zaključak. U toj Evropskoj uniji se poštuju neka pravila. Da li su ona samo formalna ili suštinska, drugo je pitanje. Niko se od naših „susjeda“ nije bunio na izborna pravila i rezultate tokom poslednjih izbora. Meni je vrlo teško zbog toga. Želim da dostignemo bar tu formalnu „razinu“. Da li ćemo mi u Srbiji u skorije vreme imati izbore, ne o kakvim nam govori EU, već bar onakve kakve smo imali od smene Miloševića, pa dok na vlast nije došla ova naprednjačka klika. Istorija nam se ponavlja. Učili smo o „zlatnom dobu srpske demokratije“ od 1903. godine pa do početka Velikog rata. Svaki istoričar koji se ozbiljno bavi tim periodom će vam reći da je ta demokratija bila samo oblanda u kojoj su glavnu ulogu imale vojska i Kruna. Posle Miloševića smo imali oblandu. Lik koji je hteo da od oblande napravi tortu je ubijen. Sada samo jedemo korice.
