Piše: Aleksa Đilas
I ovog leta sam sa suprugom Olgicom u Rovinju. Šetamo, plivamo, izležavamo se ispod drveća. More je uvek blizu, sunce neumorno. Kao i u drugim turističkim mestima Mediterana, svugde se čuju jezici raznih naroda. Čovečanstvo je ujedinjeno u potrazi za odmorom i zadovoljstvima!
Govore se svi slovenski jezici, a valjda je najviše turista iz bivše Jugoslavije, posebno iz Zagreba i Beograda. Iz obližnje Italije često se u Rovinj dolazi za vikend. Skandinavce se ne može mimoići, a svugde se čuje nemački. Tačnije, nemački dijalekti jer tek manjina govori književni nemački. Kako to da dobre i stroge nemačke škole nisu naterale disciplinovane Nemce da govore pravilno? Da, ima turista iz Latinske Amerike i Azije – i ne samo bogate Istočne. Nađe se poneki i iz Afrike – kako severne tako i iz podsaharskih zemalja. (Zamalo da zaboravim Mađare, hrvatske i naše susede, a nije ih malo!)
Glavni jezik letnjeg Rovinja ipak je engleski. I ne prvenstveno zbog Britanaca i Amerikanaca, mada ih ima dosta. Svako ga bar malo zna i koristi bez ustručavanja. Pošto sam dugo živeo u Engleskoj i Americi, meni te domaće verzije engleskog zvuče komično. Ali ne dozvoljavam sebi da budem snob. Jezici postoje radi komunikacije, to je glavno.
Britanski Forin ofis nagrađuje novčano svoje službenike za svaki jezik koji nauče. Možda će im uskoro priznavati kao novi naučen jezik i neke od tih čudnih varijanti engleskog koje rastu po svetu. Naravno, samo se šalim na račun britanskog oportunizma i pragmatizma u spoljnoj politici. No, ko zna?
Mnogi s razlogom smatraju engleski za međunarodni jezik kome pripada budućnost. Ali hoće li doprinositi miru u svetu? Kroz istoriju, bilo je mnogo pokušaja da se izmisli međunarodni jezik koji bi povezivao ljude iz raznih delova sveta, a bio lak za učenje. Valjalo je i da pomaže u borbi za svetski mir. Esperanto je imao najviše sledbenika, između ostalih ga je naučio i Tolstoj, zatočnik mira i sveljudskog bratstva.
Kada bih ja birao međunarodni jezik, onda bi to bila unapređena i obogaćena varijanta sadašnjeg međunarodnog znakovnog jezika koji koriste gluvonemi. U njemu nema ni traga od nekog nacionalnog jezika, bilo govornog bilo znakovnog, pa niko ne bi mogao da se žali. Ali mene znakovnim jezicima najviše privlače ljudi koje gledam na televiziji dok na taj jezik prevode ono što govore političari i novinari. U znakovima koje prave rukama nema i izgleda ne može ni da bude žestokih emocija, a propratne grimase su kao u dobrodušne i inteligentne dece. Doista me uvek očaraju.
Zamislimo da političari raspravljaju znakovnim jezikom – verujem da bi to bio krupan korak ka civilizovanijem političkom životu. Rasprave u potpunoj tišini! I možda bi čitava politika bez glasova bila mirnija. Najzad, zar nisu veliki diktatori često baš svojim glasovima izazivali gnev i mržnju, agresivnost i ratobornost. Teško je zamisliti da bi Hitler tako hipnotisao nemačke mase i pokretao ih u rat da nije bilo njegovog glasa – grlenog, hrapavog, prodornog, vrištećeg.
Nema na vidiku jezika koji bi mogao da ugrozi prvenstvo engleskog. Kina će možda biti vodeća svetska privredna sila, ali to neće promeniti opšte mišljenje da na svetu nema jezika težeg za učenje od mandarinskog. No, tehnologija nam već priređuje iznenađenja. Za male pare može se kupiti mašinica koja stane u džep i prevodi sa stotinak jezika u oba smera. Ne treba mnogo mašte da se zamisle implanti pomoću kojih ćemo u ne dalekoj budućnosti govoriti tečno kao maternji sve jezike sveta – njih oko 7.000 živih i, što da ne, još mnogo više onih mrtvih. Neće nam biti potreban svetski, međunarodni jezik jer će to postati i onaj sa najmanje govornika – a ima ih samo sa nekoliko ili čak jednim. I tada će, možda, svi ljudi sveta bolje razumeti jedni druge, bolje sarađivati, samim tim više težiti miru.
Po svoj prilici gledam svejezičnu (moj izraz!) budućnost čovečanstva kroz ružičaste naočare. I setih se vica iz sovjetskog vremena: – Kada pobedi komunizam, neće više biti rata? – Tačno, neće. Ali će borba za mir biti takva da ni kamen na kamenu neće ostati.
Prošlost multilingvalne Evrope bila je baš mračna. Negde do kraja osamnaestog veka, Srednja, Istočna i Jugoistočna Evropa ličile su na rovinjske plaže – jedan jezik do drugoga, bez mnogo dodira i bez većih sukoba. U tipičnom gradu ili varošici govorio se bar jedan slovenski jezik, a često nemački i jidiš, pa baltički jezici, onda jezici srednjoazijskih naroda, ali i mnogi drugi. No, kroz uspon nacionalizma u devetnaestom i dvadesetom veku, kroz ratove i stvaranje novih država, nacionalne grupe su eliminisale jedna drugu – istrebljivanjem, isterivanjem, asimilacijom. Od izuzetka, monolingvalnost se pretvorila u normu. A to je postao i nacionalizam kao politička ideologija – i ostao do danas.
Dok sam studirao i radio u inostranstvu, bio je jedan dugi period kada nisam mogao da dolazim u Jugoslaviju. Ponekad bi me obuzela nostalgija i sve u zemlji u kojoj sam trenutno bio, recimo Engleskoj ili Francuskoj, uključujući jezik koji se u njoj govori, učinilo bi mi se ne samo tuđe već i neprijateljsko. Dakle, sve baš suprotno od sadašnjeg uživanja u prijatnoj kakofoniji u toplom Rovinju.
Konačno sam se vratio 1993. Na američkom univerzitetu na kome sam do tada radio, i kolege i studenti su se trudili da moje ime izgovore tačno. U mom rodnom Beogradu, međutim, mnogima je bilo zabavno da me, zbog dugog boravka u inostranstvu, zovu Alek ili Aleks. Dobro da nije Al, tešio sam se.
A Srbija se devedesetih našla okružena neprijateljskom Evropom. Bilo je to kao da na nekoj plaži svi odjednom, svako na svom jeziku, počnu da viču, gnevno i sa mržnjom, na jednog plivača. I ne daju mu da izađe na obalu. A on je umoran, iscrpljen, samo što se nije udavio.
Devedesete su prošlost, za mnoge daleka i koju treba zaboraviti. Ali ko je sledeći plivač?
Izvor: NIN, 13. 8. 2026, br. 3946.
