Пише: Душан Никодијевић
Грузија и Србија. Две државе и два народа који се врло слабо међусобно познају иако деле исти културни круг „Византијског комонвелта“ и чији становници у огромној већини практикују исту вероисповест. Наравно да је најпознатија личност из грузијске историје Јосиф Виасионович Џугашвили, звани Стаљин. Осим њега, познати су ми Шеварнадзе, министар спољњних послова у време Горбачова и Сакашвили, њихов контроверзни политичар на преласку векова. Сумњам да просечан зналац повести или спољне политике зна да наброји још неког, осим ако је ускостручан за кавкаске нероде. У светлости најновијих догађаја у тој држави на Кавказу, која баштини вишевековну културу на истом простору, о коме, како сам навео, не знам скоро ништа, слободан сам да изнесем неке погледе, који се не би много разликовали да се исто догодило и у Јерменији или Азербеџајну, са којим Грузија дели исти геогрфски и културни простор.
Концерт ученика Православних гимназија из Грузије одржан у Бару
Ради се о изборима који су се одиграли протеклог викенда. Био сам упознат са чињеницом да они треба да се догоде, али томе нисам придавао никакав значај, јер се сваког дана у некој држави на овој васељени одржавају некакви избори. Али, нешто ми је привукло пажњу у понедељак, 28. октобра, читајући вести, углавном са различитих портала, као што свако ко жели да сазна истину уобичајено и ради. И шта се дешава?
Према званичним резултатима победила је владајућа партија. Председница, која не припада владајућој коалицији, политичке противнике оптужује за намештање избора и изборну крађу. Врло брзо, из Европске уније, посматрачи, функционери и ини, излазе са саопштењима о нерегуларности, и позивају на поновно пребројавање. Председница не признаје резулатате избора и заказује демонстрације. На тим демонстрацијама видех преко телевизије заставе Европске уније и Украјине. Сад се ви питате шта се то нас тиче? Грузија, зашто нам они требају, шта нам они значе? У смислу овог чланка, скоро ништа, али њихов изборни процес, макар само овлаш сагледан из медија, итекако.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Најпре, коме ми да верујемо? Завичним резултатима или председници која заступа опозицију. И једни и други су као против Руса, али ови на власти мало мање. Чим демонстранти носе заставу Европске уније и Украјне, јасно је, бар на први поглед, где је ко. Најзад, после свега изнесеног, долазимо на кључну ствар, а то је демократски процес. Есенција тог процеса су слободни и праведни избори. Да ли је тога било у Грузији? Чини се да није, а можда и јесте. Ко би био гарант тих избора пре неколико деценија? Одговор се намеће – Европска унија. Да ли је тако и сада. Просудите сами. Да се разумемо. Поред свих мањкавости, Европска унија је, по мени, један грандиозан пројекат. Донела је мир и стабилност на континету који је био кључан за цело човечанство. Генерација која се код нас надала бољој будућности после смене Милошевића је напросто изневерена. Сада нарочито. Како веровати у било какве резултате избора у Грузији, када се ЕУ у Србији није потрудила да ствар изведе на чистац после последњих избора. Онда даље, слобода медија, корупција, независно судство. Брига ли их за то или за литијум? Како онда да ми верујемо њиховим тзв. мејнстрим медијима да се народ неке тамо Грузије бори за европске вредности јер су покрадени избори?
На крају следи закључак. У тој Европској унији се поштују нека правила. Да ли су она само формална или суштинска, друго је питање. Нико се од наших „сусједа“ није бунио на изборна правила и резултате током последњих избора. Мени је врло тешко због тога. Желим да достигнемо бар ту формалну „разину“. Да ли ћемо ми у Србији у скорије време имати изборе, не о каквим нам говори ЕУ, већ бар онакве какве смо имали од смене Милошевића, па док на власт није дошла ова напредњачка клика. Историја нам се понавља. Учили смо о „златном добу српске демократије“ од 1903. године па до почетка Великог рата. Сваки историчар који се озбиљно бави тим периодом ће вам рећи да је та демократија била само обланда у којој су главну улогу имале војска и Круна. После Милошевића смо имали обланду. Лик који је хтео да од обланде направи торту је убијен. Сада само једемо корице.
