Piše: Dušan Dostanić
Odmah nakon objavljivanja rezultata predsedničkih izbora u Americi u nemačkoj javnosti su se čule najrazličitije reakcije. Kao uostalom i svuda u svetu i nemački levo-liberalni mediji dočekali su ovaj izbor sa izrazito negativnim stavom. Pod uticajem političko-medijskog kompleksa deo građana u anketama ne samo što je Trampa nazivao pretnjom i rasistom, već se nije ustezao ni od težih kvalifikacija, pa ni psovki.
Pravo je čudo kako se toliko hvaljena liberalna tolerancija prema drugačijem mišljenju topi pred kamerama i u sekundi pretvara u izlive pogrda i besa onog trenutka kada se stvarnost ne poklapi sa poželjnim predstavama. Ovaj šok koji liberali doživljavaju pri svakom novom sudaru sa stvarnošću se možda može razumeti ako se ima u vidu ono što je o toj stvari pisao Armin Moler.
Naime, on je ukazao da je u liberalnom društvu pre svega stalo do etiketa kojima se neko kiti, odnosno do objavljivanja dobrih namera, te da se samo među liberalima želje koje nemaju šansu da se ostvare mogu uzimati ozbiljno. „Držimo se sveta kakav bi trebalo da bude, da bi svet kakav zaista jeste postao malo bolji“. Samo u jednom liberalizmom natopljenom društvu, pisao je Moler, takva pažljivo izbrušena rečenica može da ostavi povoljan utisak na publiku.
Čvrsto ubeđeni da se njihovo mišljenje i stvarnost moraju poklapati, odnosno da se stvari menjaju tako što se nešto napiše ili izgovori, liberali se zaprepaste svaki put kada se ispostavi da između naučenih recitacija i stvarnosti postoji rascep. Time se mogu objasniti njihove nervozne i psovačke reakcije kada stvari ne idu onako kako su zamislili. Otuda i više nego kreativan izbor etiketa kojima se Tramp zasipa.
Korisnici liberalizma
Moleru je takođe bilo jasno da liberalno društvo ne proizvodi samo dobrice vazda spremne na signaliziranje vrline, već da je ono idealno zemljište za nastanak svake mafije, od zločinačkih udruženja, do grupa koje svoje tamne poslove samo do pola obavljaju u okviru zakona, ako već i ne oblikuju te zakone prema sopstvenim potrebama.
Jer, pisao je, društvo u kome se veruje u deklamovanje dobrih namera i izvikivanje milozvučnih parola je idealna odskočna daska za cinične i beskrupulozne tipove. Kada izdeklamuju svoje pesmice oni ulaze u pravu stranku i posle toga rade šta hoće. Ukoliko stvari u nekom momentu krenu po zlu, oni se uvek mogu pozvati na to da su imali „dobre namere“.
Taj vid mafije (u širem smislu) Moler je nazivao korisnicima liberalizma. To je sorta ljudi koja odlično ume da unovči svaku moralističku frazu i koja iz bajki koje prodaje vernicima liberalizma ume da izvuče lepu finansijsku i političku korist. Ovi korisnici liberalizma iz medijsko-političkog kartela, iz međunarodnih NVO i profiteri zelene ili imigracijske industrije okrenuli su svoj bes prema Trampu, kao što bi ga usmerili prema bilo kome ko bi eventualno mogao i pomisliti da im barem i delimično pokvari račune.
Sasvim očekivano, reakcije u malobrojnim nemačkim konzervativnim medijima bile su potpuno drugačije i išle su do silnih oduševljenja Trampovim izborom za predsednika. Naravno, deo toga bio je prouzrokovan zadovoljstvom što liberalima uzde barem za momenat ispadaju iz ruku. Sa druge strane, deo nemačkih konzervativaca u Trampu vidi (ili želi da vidi) figuru koja bi mogla da promeni stvari i da realističko sagledavanje interesa vrati u centar spoljne politike umesto hipermorala, odnosno „spoljne politike zasnovane na vrednostima“.
Ovim se pre svega ciljalo na Analenu Berbok, budući da je ona, odmah pošto je došla na ministarsku funkciju, obećala da će voditi „feminističku spoljnu politiku“. Iako nije baš lako pogoditi šta bi ta fraza trebalo tačno da znači i kakva bi to politika uopšte mogla biti, jasno je da se između nacionalnih interesa i ideologije Berbokova opredeljuje za ideologiju. Ona potvrđuje Molerovu reč da je takav izbor moguć i prihvatljiv samo u jednom liberalnom društvu koje svoje „dobre namere“ ističe kao ordenje.
Problemi ostaju
Samo je tek mali deo nemačke desnice pokušao da Trampov povratak u Belu kuću sagleda izdiferenciranije i na jedan realističan način, bez padanja u zanos. Prema Gecu Kubičeku, Trampova pobeda može biti geopolitički zanimljiva ako se on oslobodi američkog ubeđenja da oni moraju da budu svetski zakonodavac, tužilac, sudija i policajac.
Drugim rečima Trampova pobeda je značajna samo ukoliko on napusti ideju o Americi kao o jedinoj svetskoj sili i umesto toga pokuša da definiše američku ulogu u multipolarnom svetu. U praksi bi to za Evropu značilo mogućnost okončanja jednog nepotrebnog sukoba i ponovno otvaranje prema Rusiji.
Pažljivi čitalac će ovde primetiti ključnu reč „mogućnost“, jer u krajnjoj liniji od Evropljana zavisi da li će tu mogućnost iskoristiti ili neće. Zaključak koji sledi je da su šanse za evropsko samoosvešćenje sa Trampom bolje nego sa Kamalom Haris, ali da ništa na svetu ne dolazi sa garancijom ili, još prostije rečeno, Tramp neće rešavati evropske stvari.
Deo komentatora, poput Filipa Štajna, primetio je da novi-stari američki predsednik iza sebe nema koherentnu ideologiju, odnosno temeljna svetonazorna ubeđenja, što u vreme kulturne borbe nije bez značaja. Iako smatra da je Trampova pobeda svakako bolja vest nego što bi bila pobeda Kamale Haris, Štajn iz nemačke perspektive primećuje da u vreme prvog mandata Donald Tramp ipak nije isušio one NVO koje u Nemačkoj rade protiv Nemačke.
Povrh svega, iz te perspektive MAGA-kult normalizuje „dobru“ imigraciju (tzv. asimilacija), te prema tome ovaj težak i ozbiljan problem rešava tek dopola. Štajnov zaključak se nameće sam po sebi, Tramp jeste bolji izbor od Kamaple Haris, ali je daleko od toga da se može podvesti pod oznaku „desno“. „Nema suverene Nemačke, nema suverene Evrope pod palcem SAD – ili bilo kog drugog gospodara“ zaključuje Filip Štajn.
Pogleda li se članak njegovog prezimenjaka Ditera Štajna objavljen na sajtu nedeljnika Junge frajhajt, vidi se da ne samo da nemačka liberalna družina na Trampovu pobedu gleda sasvim iz perspektive svojih ideoloških jednomišljenika sa druge strane Atlantika i to u tolikoj meri da ova liberalna internacionala – kao nekada komunistička – spremno ponavlja iste formule i fraze, već da je i nemačka desna i konzervativna scena miljama daleko od bilo kakvog jedinstvenog stava i zajedničkog pogleda na pitanje položaja, koje je za svaku zemlju ključno političko pitanje.
Pad Vlade
I dok je nemačka javnost raspravljala o predsedniku strane zemlje i merila značaj američkog izbora isto veče došla je vest da je njihov kancelar Olaf Šolc (SPD) otpustio ministra finansija Kristijana Lindnera (FDP). „Prečesto su neophodni kompromisi bili ugušeni javno insceniranim sporovima i glasnim ideološkim zahtevima. Prečesto je federalni ministar bezrazložno blokirao zakone. Prečesto je koristio uskogrude partijsko-političke taktike. Prečesto je rušio moje poverenje“, kazao je Šolc, objašnjavajući raspad koalicije.
Šolc se nije požalio samo na to da je Lindner proigrao njegovo poverenje nego je i podsetio da onaj ko je u vladi mora da dela „ozbiljno i odgovorno“. U prevodu, kancelar Šolc je svog ministra nazvao neozbiljnim, neodgovornim i nepouzdanim, odnosno političarem kome je rejting sopstvene stranke važniji od opšteg interesa i stabilnosti vlade.
Velike reči i pozivanje na opšti interes u ovakvim okolnostima obično treba staviti u zagrade, međutim nema sumnje da Lindner ima dobre razloge da brine o položaju svoje stranke. Naime, na nedavno održanim izborima održanim u tri savezne pokrajne (Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu) njegova stranka ne samo što nije ostvarila dobar rezultat, nego je potonula u političku beznačajnost.
Da vlada sa Zelenima šteti liberalima upozoravali su i ranije pojedini funkcioneri te stranke. Reč je o stvari koja je Lindneru važna i na sasvim ličnom planu. Naime kada je izabran na mesto šefa stranke on je uspeo da liberale vrati u parlament na izborima 2017. godine, da bi potom pokazao čvrst stav kada je izašao iz pregovora o formiranju vlade sa demohrišćanima Angele Merkel i Zelenima.
Tada je zbog njegove nepopustljivosti propala tzv. koalicija Jamajka. U vladu nije ušao tada, ali je stranku uspeo da održi. Sedam godina kasnije je ondašnji spasilac partije dospeo na mesto stečajnog upravnika.
U svom obraćanju kancelar Šolc je izrazio potrebu za vladom koja ima snage da „donose neophodne odluke“ za zemlju. I ponovo je stvar predstavljena tako da dok on i ostatak vlade rade u interesu zemlje, Lindner odbija da sarađuje i da zajednički radi na izvlačenju zemlje iz nezavidne ekonomske situacije.
Kako se Nemačka našla u takvoj poziciji, ima li to stanje ikakve veze sa trogodišnjim radom vlade na čijem je čelu, Šolc je zaboravio da pomene. Uostalom, svakako bi bilo teško poverovati da ministar finansija jedini snosi odgovornost.
Šolcov pokušaj da se predstavi kao kancelar od autoriteta koji donosi odluke može izgledati karikaturalno ako se ima u vidu da je reč o najnepopularnijem šefu najnepopularnije vlade u istoriji Savezne Republike Nemačke.
Pitanje budžeta
Pre raspada koalicije tada još uvek ministar Lindner je navodno kancelaru predlagao nove izbore kao izlazak iz krize, ali je ovaj to odbio. Prema Bildu, FDP je u četvrtak planirao da objavi svoje povlačenje iz vlade, ali ih je Šolc u utorak uveče preduhitrio.
Glavni razlog za čitavu krizu je pitanje budžeta za 2025. godinu oko koga koalicioni partneri nisu uspeli da se slože. To znači da je Nemačka ostala ne samo bez vlade, nego i bez završnog računa za 2024, odnosno bez budžeta za 2025. godinu. Ukoliko se novi izbori održe u martu – kao što želi kancelar – ne postoji nikakva verovatnoća da će se nova vlada formirati, a budžet usvojiti do letnje pauze, i mnogo je verovatnije da će Nemačka budžet za sledeću godinu dobiti tek na jesen.
To dalje znači da će, dok traje ovakvo stanje, davanja biti znatno smanjena, računajući i neophodne investicije u infrastrukturu koja je u prilično lošem stanju.
Kada se stvar završila Kristijan Lindner je Šolcu prebacio proračunato miniranje koalicije. Snažna kritika na račun Šolca došla je i od Potpredsednika Bundestaga, Volfganga Kubikija (FDP). On je kancelaru zamerio da od koalicionih partnera očekuje da dostojanstvo ostave u garderobi.
Međutim, to još ne znači da je gotovo sa čudnim obrtima. Tako je ministar obrazovanja Folker Vising najavio da izlazi iz stranke, jer želi konstruktivnu saradnju sa dosadašnjim koalicionim partnerima. Pri tome je Vising dao do znanja da neće pristupiti drugoj stranci. Ali čim je Vising objavio da izlazi iz stranke ali da ima nameru da ostane u vladi, njegovi državni sekretari su mu otkazali poslušnost i zahtevali njegovu smenu.
Imajući u vidu da dosadašnja koaliciona vlada socijaldemokrata, Zelenih i liberala među nemačkim građanima nije uživala visoku popularnost nije ni čudo što gotovo niko „ne plače“ zbog ovakvog razvoja događaja. U Alternativi za Nemačku (AfD), na primer, ni ne kriju sreću, jer je za njih pad vlade znak oslobođenja zemlje, budući da je samozvana „napredna koalicija“ zemlju vukla u privrednu i političku propast.
AfD ima sve razloge da se raduje novim izborima, a isto važi i za CDU/CSU. Markus Zeder (CSU) se već javio sa zahtevom da se postavi pitanje poverenja vladi. Opozicija traži da se sa pitanjem poverenja, a to će reći i sa konačnim padom vlade ne čeka do januara, kao što to želi Šolc, nego da se stvari ubrzaju.
Šef CDU Fridrih Merc je postavio i rok – najkasnije sledeće nedelje. Isto zahtevaju i AfD, FDP, Savez Sare Vagenkneht, kao i Slobodni birači. Čitava opozicija bez obzira na međusobne razlike računa da je najbolje da se sve završi što pre i da se ne traći vreme. Takav stav ima smisla, budući da se kriza vlade u demokratijama da rešiti novim izborima, a ne njihovim taktičkim odlaganjem.
„Zeleni vizionari“
Vrativši se spomenutom Arminu Moleru izgleda da su možda baš Zeleni najbolji predstavnici liberalizma o kome je pisao. Iako ni u drugim strankama stanje nije mnogo bolje, Zeleni možda najdalje idu u svojoj veri u podudarnost mišljenja i stvarnosti i svako odstupanje od svojih želja tumače kao katastrofu biblijskih razmera. Čak i tako nešto obično kao izbor predsednika ili pad vlade u jednoj demokratskoj zemlji iz njihove vizure izgleda kao mali smak sveta.
Ubeđeni u sopstvenu misiju oni su ti koji će progoniti političke protivnike i ne pitajući za cenu raditi na tome da se svet okrene naglavačke, samo da bi se na kraju uklopio u njihove idealne predstave i vizije. Istovremeno, oni bi bili spoj dva Molerova tipa liberala: dobrice i ciničnog korisnika.
Jer ne može se sporiti da kao i čitav medijsko-politički kartel i Zeleni udobno žive od svojih ubeđenja, dok stvarni posao, kao što je davno primetio nemački sociolog Helmut Šelski, obavljaju drugi. U vezi pomenutog mesijanizma se Helmutu Šmitu pripisuje izjava da onaj ko ima vizije treba da poseti doktora. Ovaj savet važi svuda: u Nemačkoj kao i u Srbiji.
Izgleda da su Zeleni najtužniji zbog ovakvog razvoja situacije. Analena Berbok je izjavila da vest nije dobra ni za Nemačku, ni za Evropu. I njen kolega Robert Habek pad vlade doživljava katastrofično, pa je u obraćanju građanima od njih tražio da ne gube poverenje u demokratiju.
Oboje ministra iz redova Zelenih su tako pokazali da je ono što najbolje umeju identifikacija sa visokoparnim lozinkama: Evropa, demokratija… Oni u svom mesijanizmu idu toliko daleko da progon političkih neprijatelja (OVDE) izgleda jednako samorazumljivo kao i to da oni večno moraju ostati na upravljačkim pozicijama.
Izvor: Novi Standard
