Prikaz knjige Anne Applebaum: „Twilight of Democracy: The Seductive Lure of Authoritarianism“, Doubleday, New York, 2020, str. 224.
Već više godina se vodi rasprava o tome da li je podela na desnicu i levicu izgubila značaj, odnosno da li je rascep između naroda i globalne elite (Lotar Frice) potisnuo u drugi plan pitanja o levici i desnici (Alen de Benoa). Decenijama se argumentovano ukazuje na činjenicu da postoji jedna vrsta savezništva između privrede i levice odnosno između globalista i svakojakih kulturnih marksista, ratnika za socijalnu pravdu, vokista, boraca za svakolika prava, antirasista, antifašista i uopšte progresivista. Ako je privreda promenila stranu i ako su danas internacionalni kapital i internacionalna levica, odnosno kapital i emancipacija, sklopili pakt protiv nacionalne države, logično je očekivati suprotan savez između nacionalnog radništva i nacionalnog građanstva (Aleksander Gauland). Ukoliko je ova dijagnoza stanja tačna, onda se više ne može govoriti o ujedinjenom desnom taboru nalik onome koji je postojao u vreme Hladnog rata i koji je svoju kohezivnu snagu mogao pronaći u antikomunizmu. Desnica je tada još mogla da okuplja ljude raznorodnih opredeljenja, koji se međusobno nisu slagali po svim pitanjima, ali su ipak znali da su prinuđeni da trpe jedni druge. Nestankom komunističke pretnje se u Americi savez između liberatarijanaca (klasičnih liberala), tradicionalističkih konzervativaca i antikomunista (Džordž Neš) pocepao po šavovima. Štaviše, ubrzo su na videlo izašle duboke razlike između paleokonzervativaca i neokonzervativaca.
Potvrdu ove teze, iako joj to nije bila namera, pruža i knjiga En Eplbaum Sumrak demokratije. Eplbaum je poznata novinarka i autor knjiga o istoriji komunizma. Pisala je za Ekonomist, Sandej telegraf, Spektejtor i Vašington post. Pripadala u najširem smislu antikomunističkoj i protržišnoj desnici koja se oduševljavala Reganom, podržavala Buša starijeg, a zatim i mlađeg u njihovim ratnim pohodima, da bi naposletku stajala i iza predsedničke kandidature ratobornog Džona Mekejna. Reklo bi se da je Epelbaum prihvatala svakog kandidata koga bi predložila Republikanska stranka, ma koliko da se ta partija udaljavala od svoje baze i ma koliko njeni kandidati delovali čudno i neubedljivo. Ona politika koju su glasno kritikovali paleokonzervativci kao što je Patrik Bjukenen bila je baš po ukusu ove poznate novinarke, koja je umela da opravda svaku američku vojnu intervenciju u svetu. Međutim, kada je došlo do predsedničkih izbora 2016. Epelbaum je umesto Donalda Trampa aktivno podržala Hilari Klinton, dakle kandidata suparničke strane i otelotvorenje svega onoga čemu bi konzervativna Amerika trebalo da se protivi. Činjenica da Eplbaum u svojoj odluci nije bila usamljena pokazuje da ovde u pitanju nije bio nekakav lični animozitet. U koaliciji protiv Trampa bili su i neki od istaknutih saradnika Buša mlađeg i najvažnijih predstavnika američkog neokonzervativizma (Pol Volfovic, Robert Kejgan, Brent Skokroft). I nije samo Tramp problem. Eplbaum nije sa odobravanjem gledala ni na Bregzit, zgražavala se nad politikom vlade u Poljskoj, dok Orbana smatra diktatorom. Sve što bi i izdaleka ličilo na renesansu konzervativizma kod nje i njenih istomišljenika izazivalo je snažno negodovanje. Eplbaum iza svakog „populističkog“ pokreta vidi ruski uticaj, u protivljenjima politici Evropske unije prepoznaje opasne namere, a iza svake kritike Džordža Sorosa i njegovog uticaja sluti „povratak antisemitskih teorija zavere“. U čemu je onda stvar, ili drugim rečima po čemu se ono što zagovaraju razni „neokonzervativci“ ili „liberalni konzervativci“ sa „umerene desnice“ poput Eplbaum uopšte može razlikovati od onoga što zastupaju združeni globalisti, liberali i levičari? Izgleda da se iza njihovog navodnog umerenog konzervativizma zapravo skrivaju levi liberalizam, multikulturalizam i one world ideologija koji se samo brane drugačijim frazama. To zajedništvo je lepo prikazano u ovoj knjizi.
Eplbaum u knjizi ne želi da objašnjava svoju poziciju niti da ponudi argumente u prilog svom shvatanju „umerene desnice“. Umesto toga njen cilj je diskreditacija protivnika, tačnije obračun sa bivšim prijateljima, odnosno sa svima onima sa kojima je nekada sarađivala i privatno održavala bliske veze, a koji su umesto priče o „liberalnom konzervativizmu“, „evropskim vrednostima“ i srećnom svetu pod američkom dominacijom podržali stvarne konzervativce, koje Eplbaum naziva desnim ekstremistima, autoritarcima i čudacima koji šire teorije zavere. Sumrak demokratije tako ima snažan lični pečat i jednim delom predstavlja patetičnu priču o uništenim prijateljstvima i ženi koja se oseća izdanom od ljudi koji su joj nekada bili bliski. Samo što ovde bivši prijatelji nisu napustili samo jednu novinarku, njenog proevropskog supruga i njihovu liberalnu porodicu, već su izdali i mnogo više: demokratiju, liberalizam, vladavinu prava i još čitavu Zapadnu civilizaciju pride! Teško da od toga može biti veće izdaje. To je negde osnovna ideja knjige kojom se hoće pokazati prstom na bivše prijatelje koje treba kriviti ukoliko svet umesto u liberalnoj utopiji završi u haosu i tiraniji. U svojoj odbrani nedefinisane demokratije Eplbaum se služi retorikom gde se politički protivnici nazivaju plaćenicima (bilo ruskim, bilo Orbanovim), izdajnicima, te snagama haosa i bezumlja. Branitelji demokratije su obično revnosni u tome da takvu retoriku žigošu kao neprihvatljivu i suštinski nedemokratsku, ali za Eplbaum to očigledno ne predstavlja nikakav problem. Uprkos svojom polarizujućem govoru Eplbaum „populistima“ prigovara da polarizuju društvo i prizivaju unutrašnje sukobe. Tako ispada da kada Eplbaum brani demokratiju ona pod tim podrazumeva demokratiju samo za one koji su već politički dobro nastrojeni i koji imaju ispravna ubeđenja, dok bi ostale – izdajnike civilizacije i evropskih vrednosti, plaćenike i uopšte snage nereda – bilo najbolje nekako izolovati, odstraniti iz javnosti i isključiti iz demokratskog procesa. Nema slobode za neprijatelje slobode, ni demokratije za neprijatelje demokratije, s tim što očigledno postoje oni koji imaju suverenitet interpretacije i pravo da odlučuju o tome ko je neprijatelj slobode i demokratije. Izgleda kao da je Eplbaum na korak od toga da i otvoreno prihvati kulturu otkazivanja kao dobrodošlo sredstvo u borbi za „otvoreno društvo“. Kritičari bi rekli da ona i njeni istomišljenici zapravo ispovedaju jedan novi oblik totalitarizma koji bi se mogao nazvati liberalnim totalitarizmom (Alen de Benoa), a koji voli da se naziva demokratijom.
Situacija je tim gora što ovi izdajnici i stvaraoci haosa nisu tek nekakav krezubi ološ iz provincije sa pivskim stomacima, „gubitnici globalizacije“, odnosno „jadnici“ kako je Trampove pristalice nazvala Hilari Klinton, već intelektualci, odnosno ljudi široke kulture, inteligentni i dobro obrazovani. Oni poznaju svet, govore strane jezike, cene umetnost, čak su i ekonomski prilično uspešni, a ipak su na istoj strani sa „populistima“, nacionalistima i što je najgore tradicionalistima. Drugim rečima, Eplbaum prećutno smatra da svi obrazovani ljudi moraju biti globalisti, kosmopolite, liberali, podržavati američku spoljnu politiku ili jednostavno da svi oni moraju imati ista politička ubeđenja. Ukoliko to nije slučaj onda sa njima nešto nije u redu. Tako ona ne propušta da se pozove na Žilijena Bendu i njegovu Izdaju intelektualaca. Ukratko, njeni nekadašnji prijatelji su prikazani kao školovani i umni ljudi koji zbog sopstvenih karakternih slabosti i karijerizma prihvataju da se stavljaju u službu opasnih autoritarnih demagoga. Oni diktatore održavaju na vlasti tako što ih brane u javnosti, šire njihove teorije zavere i uklanjaju prepreke njihovoj destruktivnoj vladavini. Intelektualci bez morala daju svoj glas „jadnicima“ koji bi bez njih mogli samo da gunđaju dok piju pivo ispred prodavnice. U svakom slučaju, političku snagu ne bi imali. Bez intelektualaca ne bi bilo svih tih kvaritelja zabave kao što je Tramp. Nekakav Kačinski, Orban, Faraž ili Abaskal, bili bi nemoćni bez podrške tog sveta, a besne mase ostale bi tamo gde im je i mesto – daleko od politike, koja bi bila rezervisana za one koji gaje ista, prihvatljiva ubeđenja. Sve bi, dakle, bilo u najboljem redu i transatlantska elita mogla bi na miru da gradi svoj idealni svet. Jednostavnost ove podele posebno pada u oči kada Eplbaum pokušava da pokaže da je Faraž licemer kada govori u ime običnih ljudi, jer nosi sako od tvida. Iz takve modne analize može se zaključiti samo to da kada se suverenisti ne uklapaju u stereotipnu sliku desničara tada postaju licemeri.
Za svoje bivše prijatelje Eplbaum kaže da su jednostavno počeli da mrze liberalnu demokratiju, svako iz svog razloga. Neko iz ogorčenja ili zato što misli da je ostao zakinut, neko se prosto prilagodio zahtevima mase, neko zbog materijalne koristi ili karijerizma, neko iz „kulturnog očajanja“, neko jer ne može da se snađe u modernom svetu i nostalgičan je za nekim davnim vremenima koja sada pokušava da obnovi, a mnogi od njih, eto, nikada i nisu bili prave demokrate… Sada su svi oni i sami postali nacionalisti, šovinisti, islamofobi, rasisti, antisemiti i verski fanatici. U svakom slučaju, nakon čitanja knjige stiče se utisak da su to sve ljudi koji su spremni da zarad sopstvenih ambicija na kocku stave ne samo sudbinu svoje zemlje, već i svetlu budućnost čitavog sveta. Zaključak se nameće sam od sebe: svaki obrazovan čovek koji podržava „populiste“ je osoba sumnjivog morala i slabog karaktera. To znači da nema potrebe da se sa njima vodi bilo kakav dijalog, jer se njihovi argumenti ne mogu uzeti ozbiljno. Štaviše, potrebno im je uskratiti pristup javnoj sferi kako ne bi dodatno zaluđivali već zbunjene mase. Eplbaum čak piše da bi morala preći na drugu stranu ulice kako se ne bi susrela sa nekim od bivših prijatelja koji su izdali demokratiju i odlutali na tamnu stranu. Uloge su tako podeljene. Na jednoj strani su oni koji kao Eplbaum, njen suprug i pošteni prijatelji iz raznih međunarodnih tela ostaju verni svojim liberalnim ubeđenjima i neumorno rade se da ovaj svet učine boljim mestom za život, te da svim ljudima u svakom kutku planete obezbede mogućnost da uživaju u slobodama, ljudskim pravima, vladavini prava, evropskim vrednostima i demokratiji, dok je sa druge strane horda zla u kojoj se zatucana, autoritarna i ksenofobična rulja pomešala sa amoralnim intelektualcima i populističkim demagozima uz neizbežnu pomoć sveprisutnih Rusa i koja iz čiste zlobe, pakosti, osvetoljubivosti i ogorčenja čini sve da svet vrati u kameno doba. Strana svetla je, naravno, slabija, ali nadljudskim naporima nekako odoleva i još održava iskru civilizacije, sprečavajući da se planeta sunovrati u haos. Tako nekako izgledaju svet i politika viđeni očima En Eplbaum.
Knjiga Sumrak demokratije ima svoju vrednost, ali ona ne leži toliko u onome što En Eplbaum piše o drugima, već u tome što prećutno pruža uvid u to kako izgleda svet viđen očima globalističke elite, odnosno što nudi odličan prikaz arogancije karakteristične za današnju elitu. U knjizi nema ni jedne rečenice koja bi ukazala na kritičko preispitivanje sopstvenih stavova ili makar i minimalni pokušaj da se razume tuđa perspektiva. Eplbaum ni za trenutak ne pomišlja da je zapadnjačka politika prema istočnoj Evropi posle pada Berlinskog zida u nekom aspektu bila pogrešna i da je to što ona naziva populizmom samo reakcija na tu politiku. Ona u svojoj samouverenosti jednostavno nije u stanju da shvati da može postojati nekakav legitiman razlog za neslaganje sa politikom koju globalna elita već decenijama vodi. Svako ko se ne slaže sa njihovim pogledom na svet predstavljen je kao „teoretičar zavere“, rasista, ksenofob, autoritarac i uopšte čovek nesposoban da razlikuje dobro od zla. Identifikujući sebe sa civilizacijom ta elita je spremna da svako suprotstavljanje tumači kao put ka haosu, tiraniji i Mordoru u kome vladaju „besni, osvetoljubivi i ogorčeni“. Ako neko ko im se ne dopada negde na izborima osvoji ili zadrži vlast, to jedino može biti posledica manipulacija, nameštanja izbora, demagogije, politike straha, i najvažnije, negativnog ruskog uticaja. Ruski trolovi su pomogli Trampu, oni su podržavali Bregzit, oni tajno sarađuju sa Orbanom… Izgleda da bez ruskih hakera Britanci ne bi znali da im u Evropskoj uniji nešto ne odgovara. Zaslepljena bleštavom slikom o sebi globalna elita ni ne pomišlja da sama nešto čini pogrešno i zato na svaku kritiku odgovara još tvrdoglavijim insistiranjem na svom projektu. U tom smislu je globalistička elita veoma bliska nekadašnjoj komunističkoj nomenklaturi koja je na krizu komunizma odgovarala time što je zahtevala još više komunizma i još snažniju borbu protiv sabotera i raznih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
Ova knjiga nosi važnu poruku i svim onima koji još razmišljaju o mogućnosti nekakvog saveza desno od centra poput onoga kakav je postojao u vreme Hladnog rata, a koji bi trebalo da predstavlja branu levičarskoj identitetskoj politici i vokizmu. Prema onome što piše Eplbaum nema nikakve nade za stvaranje bloka u kome bi se zajedno mogli naći ona i, recimo, Patrik Bjukenen, pa ma kakva bila pretnja sa levice. Da je nemoguće naći zajednički imenitelj jasno se moglo videti i iz debate koju su 2018. godine vodili Dejvid Frum (pisac govora za Džordža Buša mlađeg) i Stiv Benon. Zapravo, „desni liberali“ kao što su Eplbaum, Frum i njihovi neokonzervativni prijatelji će se pre složiti sa kulturnim marksistima i social justice warriors nego sa paleokonzervativcima, pogotovo ako ovi žele da izbegnu konfrontaciju sa Rusijom. Ukratko, podrška koju su neokonzervativci pružili Hilari Klinton nije bila slučajni izlet nego strateška odluka. Drugim rečima, neokonzervativna elita levicu vidi kao saveznika i sprema je na svakakve kompromise sa njom do mere da joj propusti Ameriku samo da bi ostvarila svoje spoljnopolitičke ciljeve. Odbrana porodice, kulture, identiteta, granica, suvereniteta ili nasleđenog načina života za Eplbaum i njene istomišljenike nema nikakvu težinu. U tom pogledu je savez između levice i liberala protiv nacionalnih konzervativaca stvarnost, te je u skladu s tim i sav levičarski „antiglobalizam“ sasvim neobavezan i samo deklarativan.
U skladu sa uverenjem globalne elite u sopstvenu moralnu nedodirljivost, ova priča, ipak, ima srećan kraj. Eplbaum i njena porodica sada imaju nove i bolje prijatelje sa kojima se odlično razumeju. Ti novi prijatelji ih neće razočarati i sa njima dele ista ubeđenja i bore se za iste vrednosti. Među njih ne spadaju više samo „liberalni konzervativci“, već su tu sada i „liberalni levičari“. U svakom slučaju u taj kružok više ne mogu da se uvuku nepouzdani i sumnjivi. Novi prijatelji ne samo da su zauzeli mesto starih prijatelja na zabavama, nego će oni uzeti aktivno učešće u političkoj bici za smenu starih prijatelja, bilo to u Poljskoj ili u Mađarskoj. Novi prijatelji znaju ko je neprijatelj. Uprkos izdaji intelektualaca, Eplbaum poručuje da stvar „liberalne utopije“ na kojoj radi globalna elita još nije izgubljena.
Dušan Dostanić
Izvor: Stanje Stvari
