Piše: Nebojša Radić
Proleća ove godine, tadašnji premijer, konzervativac Riši Sunak iznenadio je javnost najavom prevremenih izbora. Sve ankete su u to vreme pokazivale da konzervativci slabo stoje i da će izbore izgubiti. Pa zašto žuriti? Oko toga ima nekoliko hipoteza ali jedna od zanimljivijih veli da su se torijevci uplašili da će da izgube i drugu poziciju u političkoj trci jer je nova Reformska partija Najdžela Faraža postajala sve popularnija. Pa ko vele, bolje da požurimo i budemo drugi nego da čekamo kraj godine i totalnu propast, treće mesto. Još jedna hipoteza kaže da je Riši Sunak poverljivim izvorima rekao da ne želi da bude ratni premijer. Kad je rekao rat verovatno je mislio na Rusiju.
Da li to ima kakve veze sa upornim letošnjim nastojanjem Kira Starmera da ubedi Amerikance da dozvole Kijevu upotrebu raketa velikog dometa? Pored ova dva razloga postoji i oni drugi koji su sasvim neizbežni: finansije su blizu kolapsa, privreda je u teškom stanju, a imigranti nadiru.
Te izbore, jula ove godine, su dobili laburisti Kira Starmera. Dobili su trećinu glasova pri izlaznosti od oko šezdeset posto. Znači, poverenje im je ukazalo oko dvadeset posto građana. Tanušno, kako god na to gledali. No, s obzirom na britanski jednokružni većinski izborni sistem, trećina glasova je donela laburistima čak 411 (od 650) mesta u Donjem domu parlamenta. Karta ih je krenula, što bi se reklo, i onda su krenuli na posao.
PRESEK STANJA
Što bi rekao Džim Karvil, savetnik Bila Klintona: radi se o ekonomiji, glupaku (‘it’s the economy, stupid’)! Dakle, pare. Rejčel Rivs, prva žena ministar finansija u istoriji Britanije je na samom početku najavila da su konzervativci ostavili rupu u budžetu veličine (dubine?) dvadeset dve milijarde funti. Ovo, međutim, već postaje i neka vrsta urbane legende jer se sećamo da kada su torijevci nasledili laburiste pre četrnaest godina da su pričali kako su našli cedulju sa porukom, „žao nam je ali para više nema!“. To kao da postaje tradicija. Pa pošto para nema, onda treba odustati od nekih najavljenih projekata. Premijer Starmer je odmah požurio da se osvrne na obećanje jednog od svojih prethodnika, Borisa Džonsona, koji je najavljivao da će podići četrdeset novih bolnica. Nema para, jasan je Starmer. Šta nam laburisti neće sad reći, naravno, jeste da su oni podržali politiku koja je potrošila te milijarde. Kada je tokom korone trebalo uvoditi zaključavanja tražili su više i brže, kada je trebalo slati pare Ukrajini za rat protiv Rusije opet su vikali „više i brže“! A para sad više nema.
Onda energetska situacija. Ministar Ed Miliband se na ovu poziciju vratio posle pauze od četrnaest godina. Prvog dana mandata je najavio da ukida zabranu (konzervativci) podizanja vetroparkova na kopnu. Znači, odoše nam lepi, zeleni i talasasti engleski predeli. Zatim je, dan kasnije, ministarka finansija najavila investiciju od 7,3 milijardi funti u „zelene“ infrastrukture poput čistog čelika. Onda je opet bio red na Milibanda koji je izneo nacrt zakona o osnivanju državne firme Great British Energy koja će zauzimati centralno mesto u okviru strategije zelene agende (nula gasova). Kompanija će proizvoditi i distribuirati čistu energiju i investirati dalje u oblasti energetske efikasnosti.
Srećko Matić: Bivši „hrvatski advokat“ je novi premijer Britanije
Starmer ne prestaje da ponavlja kako Britanija mora postati svetski lider u ovoj novoj privrednoj grani. Ovo „mora postati“ zvuči kao da je po svaku cenu, a cena će izgleda biti poprilična za prosečnog stanovnika Ostrva koji treba da se odrekne drva, uglja, gasa i nafte da bi prešao na vetar i sunce. Možda nisu primetili da u zemlji sa dva sunčana dana nedeljno (možda) nemaju mogućnosti da skladište tu energiju. Ali ipak, biti svetski lider u nečemu nije mala stvar. Investitori su srećni.
Transport. Prvi zakon koji je dospeo u parlament bio je o nacionalizaciji železnica. Predlog zakona automatski vraća železničke mreže pod javnu kontrolu kada se njihov postojeći ugovor o franšizi završi.
Sada je povratna karta od Kembridža do Londona (100 km) oko trideset funti. Kolima (malo starijim kolima vašeg dopisnika) je to dvadeset funti. Dakle, jeftinije je ići sam kolima nego vozom. Hoće li država subvencionisati železnicu kako je to već u evropskim zemljama? Hajde da sačekamo i vidimo da li tako što može da se dogodi u kolevci kapitalizma. Drugi jedan zakon daje prava lokalnim upravama da vode svoj lokalni javni servis autobusa. I tu dakle, nacionalizacija. Ako se dobro sećamo, glavni razlog za privatizaciju je bio smanjenje troškova i efikasnije poslovanje. Šta li će sad biti?
Obrazovanje. Laburisti su obećali uvođenje besplatnog predškolskog doručka u 750 škola. Istovremeno planiraju da uvedu porez na promet privatnim školama. Takvih škola je 2.500 i tu se školuje oko sedam posto dece. Dvadeset posto na godišnju školarinu od jedno 15.000 funti nije malo. Zli jezici bi ovde rekli da to što su roditelji dotične dece vrlo nezadovoljni ovom odlukom i nema neke naročite veze pošto oni i ne glasaju za laburiste. No, ko će ga znati ko za koga više glasa kada su se i levica i desnica iščašili iz svojih ležišta.
Izgradnja je takođe na tapetu. Godišnji neto priliv stanovništva (o tome ćemo kasnije) je skoro 700.000 godišnje i potrebne su nove stambene jedinice. Laburisti će to vratiti u nadležnost lokalnih samouprava koje će imati obavezu da se upravljaju brojčanim povećanjem stanovništva. Bolnice, škole i drugu infrastrukturu ne spominju.
Doneli su i novi zakon o radu koji štiti radnika od otpuštanja i daje pravo na roditeljsko odsustvo od prvog dana zaposlenja. Do sada su to pravo imali tek posle dve godine rada. Zakon takođe zabranjuje poslodavcima da zapošljavaju radnu snagu sa takozvanim nultim radnim vremenom (imaš ugovor ali bez zagarantovanih sati rada) i sprečava ih da otpuštaju osoblje samo da bi ih ponovo zaposlili sa nižom platom. Sve u svemu, poslodavci kažu da će ovo dovesti do velike krize u zapošljavanju nove radne snage. Kako da zaposliš nekoga ako ne možeš da ga otpustiš ukoliko ne odgovara poslu?
Što se imigracije tiče, laburisti su okončali ruandsku šemu prethodne vlade te ni jedan azilant nije poslat u Ruandu. Umesto toga, Starmer i njegova ministarka unutrašnjih poslova Ivet Kuper su osnovali komandu za graničnu bezbednost koja će se fokusirati na bande za krijumčarenje ljudi. Od julskih izbora skoro 12.000 ljudi je čamcima prešlo Lamanš. Tek nešto manje nego u istom periodu prošle godine. Je l’ komanda ima zadatak da to spreči ili da koordinira? Brojke će nam reći za jedno šest meseci. Ovo je dakle, formalni presek delovanja vlade Kira Starmera. Pa ne izgleda tako strašno, zar ne? No, da vidimo dalje.
SKANDALI
Prvi veći skandal oko ove vlade je nastao kada su laburisti obznanili ukidanje penzionerskog redovnog dodatka za grejanje. Kada su bili u opoziciji tvrdili su da bi ukidanje tog dodatka dovelo do smrti oko 4.000 penzionera tokom prve zime. Sada to ne tvrde. Problem je što dodatak dobijaju svi, i bogati i siromašni, kažu. Slaba je to uteha siromašnima što ni bogati neće dobiti taj dodatak koji im i ne treba. A zima dolazi, duga i hladna. Dan posle ovog saopštenja o zimskom ogrevu, ministar spoljnih poslova Dejvid Lami je objavio najnoviju tranšu vojne pomoći Ukrajini. Znači, za ukrajinske korumpirane oligarhe (mnogi to tako vide) para ima a za naše penzionere koji su radili i izdvajali u fondove čitav život para nema? Zanimljiva gimnastika.
„Upucati glasnika“: Šta stoji iza poziva SAD, Velike Britanije i Japana da se preispita uloga UNMIK
Što se radnih ljudi tiče, njima su laburisti uveli nove poreze. Teška su vremena, kažu. Moramo se stisnuti. Kada smo već kod Ukrajine, Starmer je letos sa pola vlade seo u avion i otišao u Vašington da ubedi Amerikance da dozvole Zelenskom da raketama velikog dometa gađa Moskvu. Veseli Džo Bajden po svoj prilici nije bio umešan u donošenje odluke da se ovaj inače vrlo zanimljiv britanski predlog odbije. Starmer tako nije uspeo da dostigne nivo jednog od svojih prethodnika, Borisa Džonsona koji je marta 2022 godine uspeo da nagovori Ukrajince da ne potpisuju nikakve tričave mirovne sporazume. „Ma mi smo uz vas, samo napred,“ rekao je tada Boris a tom stazom sada korača i Starmer. Zelena agenda, čisti čelik i rat raketama dugog dometa protiv nuklearne velesile. Komplikovana je to kalkulacija.
Onda smo imali i aferu sa korupcijom. Ispostavilo se, naime, da je dotični premijer Kir Starmer od jednog vrlo imućnog biznismena, donatora laburistima, na poklon dobio: karte za koncert Tejlor Svift (4.000 funti), utakmicu Arsenala (3.000 funti), nekoliko para naočara (2.485 funti), smeštaj u vrednosti od 20.000 funti (za dete, trebalo da uči na miru), odela, kao i haljine za suprugu. Sve u svemu, vođa laburista je od 2019. godine primio poklona u vrednosti od 107.000 funti što je bar duplo više od prvog sledećeg laburiste na tom spisku. Veselo društvance, nema šta. Pitanje se naravno postavlja, šta je taj biznismen Lord Vahid Ali tražio i šta je dobio za uzvrat. Biznismeni i bogataši nisu imućni zato što trčkaraju okolo deleći poklone sirotim političarima. Ne, Lord Ali je nešto tražio pa verovatno i dobio. Za sada znamo da je imao (ima?) pristup rezidenciji premijera u Dauning stritu na mala, zadnja vrata. Malo li je?
Na ista ta mala vrata je ulazio i drugi jedan biznismen, Bil Gejts. Posle je uznapredovao u rangu pa sad ulazi na glavna vrata i slika se sa čitavim kabinetom. Toliko iskrenih osmeha, ljubavi i pažnje na jednom mestu da samo suze što nam ne krenu. Šta je Bil prodavao? Postoje dve radne hipoteze. Prva ima veze sa farmaceutskom industrijom a druga sa zemljoradnjom i lancem ishrane. Laburisti su najavili bespoštednu borbu protiv gojaznosti. Da možda Bil nema neku novu vakcinu protiv gojaznosti? Takvih vakcina već ima ali je možda Bil uspeo da proizvede vakcinu budućnosti? Svakako bi je trebalo isprobati na jednom lepom uzorku ispitanika. Britanska populacija bucmastih? Što da ne, nije loša ideja.
Što se zemljoradnje tiče, Bil je najveći zemljoposednik u Sjedinjenim Državama. Kupuje obradive površine a pri tom zagovara potrošnju veštačkog mesa koje on, naravno, proizvodi. Šta će Bil da radi sa svim tim farmama kad ionako priča da krave i gajenje povrća doprinese globalnom otopljavanju. I drveće mu smeta. Ne voli čovek. Možda prekrije farme solarnim panelima
Vetrenjačama za proizvodnju struje? Maštovit je on, smisliće već nešto. Taj i takav dakle, strani državljanin, Bil Gejts se pojavljuje u Londonu, a nekoliko dana kasnije ministarka finansija Rejčel Rivs u svom novom budžetu obznanjuje novu taksu na nasleđene zemljišne posede – četrdeset posto. Znači, naslediš poljoprivredno dobro i državi platiš skoro pola. Od druge polovine verovatno ne možeš da nastaviš delatnost ili da počneš da se baviš zemljoradnjom. Za nekoliko generacija neće više biti ni farmera ni farmi. Tako da je Bilova poseta izuzetno plodonosna reklo bi se. U budućnosti neće biti ni gojaznih ni hrane. Svi ćemo da budemo vitki. I to je nešto.
No, nije to kraj. Vlada istovremeno otvara i Kancelariju za digitalni identitet! Sećate se verovatno priča o propusnicama za vreme pandemije. Te papirnate, te digitalne, te socijalni kredit kineskog tipa, te opšta kontrola… U svakom slučaju, u Britaniji ne postoje lične karte pa samim tim ni obaveza nošenja bilo kakvih dokumenata. Znači, policajac niti ima prava niti može da te zaustavi i legitimiše. Osim ako ne postoji osnovana sumnja da si prekršio zakon, naravno, što posle mora da se dokaže pred sudom. I sada ova vlada koja je dobila mandat od tek dvadesetak posto građana uvodi ne samo lične karte već i digitalni identitet. Zvuči dosta autoritativno pa i totalitaristički – svi u stroj!
Ovom spisku treba svakako dodati nekontrolisanu imigraciju koja je dostigla sedamsto hiljada neto pridošlica godišnje kao i ambivalentan stav prema masakru u Palestini i u Libanu. Starmer podržava politiku i ratna dejstva Izraela ali isto tako i prava muslimana u Britaniji. To se završava tako što sve belce koji pitaju pitanja o imigraciji naziva desničarskim siledžijama i ološem te prazni zatvore od kriminalaca da bi tu strpao domaćice i penzionere koji svoje nezadovoljstvo oglase preko iksa ili fejsbuka.
U javnosti Starmer nastupa kao da je istočnoevropski komunistički lider iz sredine šezdesetih godina prošlog veka – bilo koji iz galerije likova. On je autoritativan, preti, vređa, ne ostavlja utisak čoveka koga zanimaju kompromisi niti tuđe mišljenje. Osim Bila Gejtsa i globalističke klike, naravno. Povodom ubistva dece u gradu Sautportu (jul ove godine) izbili su nemiri. Beli građani, starosedeoci su protestovali zbog nekontrolisane imigracije i islamskog terorizma. Starmer ih je nazvao desničarima, rasistima i siledžijama te obećao zatvorske kazne. Ubica nije musliman, tvrdio je. Sada je isti taj ubica optužen za terorizam jer je u njegovom posedu nađeno biološko oružje i priručnik Al Kaide. Postavlja se pitanje: kada je vlada saznala za ove „detalje“? Kada je Starmer pretio demonstrantima mora da je već znao da su oni u pravu i da je to bio teroristički akt a ne slučaj neuračunljivog pojedinca. Lagao je? Lagao i pretio sopstvenim građanima? Divota od čoveka.
I da podvučemo crtu, radi se o ekonomiji, zar ne? Vlada Kira Starmera troši ogromne svote na projekte koje je malo ljudi podržalo prilikom glasanja: 10 milijardi funti na zelenu agendu, 3 milijarde funti na oružje Ukrajini, 6 milijardi funti na hotele za migrante, 7 milijardi funti na inostranu pomoć i 6 milijardi funti na novu prugu između Londona i Birmingema (treba nam?). Da dodamo da su uštedeli 1,5 milijardi funti od naknade za zimsko grejanje penzionera. I da, da ne zaboravimo da (navodni) potomci afričkih robova potražuju reparacije od nekih 18 biliona funti. Nikoga više ne bi ni začudilo da se vlada založi da novcem poreskih obveznika uzme to da isplaćuje. Malverzacija je malverzacija, biće za svakoga po malo. I za koncerte Tejlor Svift, utakmice Arsenala, naočare, smeštaj, odela i haljine…
U svojih četrnaest godina na vlasti konzervativci su omogućili normalizaciju zelene agende, masovnu imigraciju, rasnu politiku identiteta i subverzivnu rodnu ideologiju. Kir Starmer to sada samo nastavlja sa retkim oduševljenjem i elanom. Čovek očigledno uživa dok to svima nameće.
Od pandemije naovamo na zapadu smo svedoci autoritarnog zaokreta. I ova vlada pod Starmerom se konsoliduje kao tehnokratski totalitarizam u kom postojimo „mi“ i „oni“. Da li se radi o starosedeocima ili imigrantima, rasnim ili rodnim podelama, bogatima i siromašnima podele su svuda oko nas. A u epicentru svih podela je premijer Kir Starmer, najneomiljeniji premijer u istoriji Velike Britanije. Riši Sunak je otišao sa na izgled nedostižnim rejtingom od minus 31 a ovaj je već sada dogurao do minus 38. No ništa za to, tek je počeo.
Izvor: Pečat
