Пише: Р. Радосављевић
Душану Ковачевићу, овогодишњем лауреату престижне Награде „Милан Жмукић“ за изузетан допринос регионалној и европској филмској уметности, коју заједнички додељују Филмски фестивал Херцег Нови и београдски „Центар Филм, приређено је књижевно вече у Кући Иве Андрића.
Писац, сценариста, позоришни и филмски редитељ који је потписао антологијска дела овдашње кинематографије, и овог пута је окупио бројне поштоваоце, а вече је започело инсертима из његових најзначајнијих филмова – „Бештије“, „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“, „Посебан третман“, „Сабирни центар“, „Урнебесна трагедија“, „Балкански шпијун“, „Професионалац“, „Андерграунд“…
– Драго ми је да се срећемо баш овде, у кући Ива Андрића, мени је част што сам ту и што могу да се подсетим на писца који је обележио велики део мог живота у литерарном и људском смислу – рекао је Ковачевић.
– Андрића сам срео само једном у животу, у Клубу књижевника 1973, где смо сишли после једног састанка Удружења књижевника, а упознао нас је Борислав Михајловић Михиз. Било је то само руковање и ништа више, чинило ми се непристојним да било шта кажем или да га питам, а није ни била прилика за то. Михиз ми је после тога причао о томе, пошто је Андрића често пратио до куће после тих састанака у Удружењу , да је он био врло ћутљив човек, и да је водио рачуна о свакој речи коју изговара.
И те његове приче о Андрићу су утолико занимљиве што одражавају живот човека који је више гледао и ћутао него што је говорио. И тај његов дипломатски став који је имао и приватно, ван дипломатије, такође говоре да је био заиста редак господин.
Говорећи о Андрићу, Ковачевић је издвојио три наслова од његових многобројних књига, а та три наслова, како је изјавио, нису његова најзначајнија дела по којима је познат у целом свету, али су њему посебно драга.
– Први је прича „Аска и вук“, која је заувек остала метафора игре и метафора уметности, али и нечега што је борба за голи живот, када човек мора да се брани уметношћу, а то се врло често дешава, нарочито последњих година.
Други наслов је приповетка „Зеко“ – кад сам је први пут прочитао схватио сам колико је Други светски рат био ужасан. Андрић је описао прво бомбардовање 1941, посебно 1944. кад су нас савезници бомбардовали, и како је тих ратних дана било живети у Београду.
Трећа Андрићева књига, која ми служи као потсетник на његове лепе мисли и филозофске ставове о животу уопште је „Знакови покрај пута“. Један од цитата из те књиге размишљања користио сам као предговор за моју драму „Свети Георгије убива аждаху“.
Ту је Андрић, како је истакао, написао нешто што је изузетно важно, а њему је за ову драму такође било веома битно.
„Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише је навикао да их подноси са подмуклим роптањем, или да се буни против њих већ према временима и околностима. Између злокованих осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неостељиви и неприступни, и понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован, и да можда више никада неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини“.
У овом кратком и сажетом размишљању Андрића о људима и животу на Балкану, како је навео Ковачевић, је истина коју је он записао и која се, нажалост, тако често понавља и после његовог одласка.
– Ја сам већ десет година члан Управног одбора Андрићеве задужбине, и упућен сам у многе податке о репринтима, издањима и интересовању за његова дела на простору бивше Југославије и других земаља, и то је невероватно колико је обновљених или нових издања из свих крајева света. Тако је и ова његова кућа у Херцег Новом заиста место сусрета људи из целог света који су заинтересовани за литературу – рекао је Ковачевић.
Аутор чије је стваралаштво већ деценијама део културног кода на овом простору, чија се драмска дела играју и на европским и светским сценама, на овом посебном месту, у Кући Иве Андрића, осврнуо се и на значај књиге у овом нашем „интернет времену“, када млади људи имају сасвим другачији приступ знању и информацијама.
– Књига никада неће бити замењена. Сви други информативни медији су хладни и удаљени, немају ону емоцију као када имате књигу у руци. Тада сте у директном контакту са човеком који је то писао. Жив писац је под знаком питања шта је урадио, шта ће још да уради, и шта ће од његовог рада преживети суд времена. Али књига, ако ваља, има свој независни живот, независно од аутора. И то је њена моћ – истакао је Ковачевић.
Говорећи о свом стваралаштву, подсетио је да је у свом опусу до сада објавио 16 књига, 21 драму, да је потписао око 20 филмова, а публика је током вечери имала прилику да чује и његову поезију из збирке „Ја то тамо певам“,
– У животу сам се бавио филмом, позориштем и литературом. У оквиру свега тога писао сам песме које сам назвао примењена поезија, јер сам, како сте овде могли да чујете из неколико песама, и оне биле посвећене или сценаријима, или драмама. Те песме, којих је било разбацано по многим филмовима и позоришним представама и књигама, сакупио сам и сабрао у једну књигу која се зове „Ја то тамо певам“.
Поставило се питање „Ко то тама пева“, па сам се ја јавио – рекао је Ковачевић, додајући да је у тој књизи ишао по неком редоследу, од 1968. и демонстрација давних, када је био студент Филозофског факултета.
Ковачевић је евоцирао и личне успомене у причи „Библиотека моје младости“, наглашавајући да је управо рано чланство у библиотеци определило његов животни пут, а говорио је и о дружењима са писцима и глумцима друге половине 20. века, Бориславом Пекићем, Данилом Кишом, Бранком Ћопићем, Зораном Радмиловићем, Данилом Батом Стојковићем…
Посебно се присетио сарадње са великим црногорским редитељем Живком Николићем, који је створио неколико ремек дела југословенске кинематографије, као и на сарадњу са продуцентом Миланом Жмукићем, по коме је названа награда Херцегновског фестивала чији је он овогодишњи лауреат.
– Са Миланом сам се први пут срео 1976. године, кад смо Живко и ја радили „Бештије“, после којих смо наставили сарадњу и дружење. Радили смо „Ко то тамо пева“, па „Маратонце“, „Сабирни центар“, до бројних других филмова све до његовог одласка. Милан је у правом смислу био господин, човек од знања и од речи, мени јако драг. Ја мислим да је Милан заслужио да овај фестивал носи његово име – изјавио је Душан Ковачевић.
Извор: Данас
