Слобода је лични избор у било чему што радите, ја не вјерујем у колективну слободу јер је то утопија. А лична слобода је ваша приватна одлука како ћете живјети, шта ћете радити, кога ћете вољети. Ви сами одлучујете о томе и не очекујте да ће неко други то да вам донесе или подари. То је мој однос и према писању – каже Душан Ковачевић
Гостовањем писца, романсијера, сценаристе, позоришног и филмског редитеља Душана Ковачевића, према чијем култном тексту „Радован ИИИ“ је рађена овогодишња фестивалска копродукција, синоћ је на Тргу пјесника настављен овогодишњи књижевни програм фестивала.
Многобројна публика је аплаузима дочекала Ковачевића који је казао да му је изузетно драго што је након 25 година поново на Граду театру, наводе из Прес-службе „Град театра“.
– У мом случају вријеме је сада почело да се мјери вјековима. Педесет година је од премијере „Радована ИИИ“, а прије те премијере су били „Маратонци“. Тада сам још био студент на Академији. Постоји једна суштинска и јако битна разлика између тадашњег времена и овог сада. Када сам то писао на трећој години, ја сам заправо писао причу о једној породици која метафорично може да буде и систем владавине уређене или неуређене државе. Данас ви можете слободно на насловној страни било којих новина или било ког медија да извријеђате предсједника државе, а тада сте могли за једну кафанску шалу да одете 10 година на робију – казао је Ковачевић и открио како је настала чувена представа „Радован ИИИ“ са Зораном Радмиловићем у главној улози.
– То је једна врло релативна прича о томе шта је боље или шта је горе. Заправо, писао сам причу о једном тиранину који је газда у својој кући и одлучује о судбини фамилије, у сукобу је са комшијама што је на Балкану ред да се буде. Поднаслов те комедије или драме је „болна прича о самоиздаји“ – рекао је, између осталог, Ковачевић.
Овогодишња копродукција Града театра и Народног позоришта из Сомбора је јако добра, нагласио је он.
– Личи на ово вријеме које је хаотично, а оно што је редитељ Вито Тауфер пренио као осјећање нечег што нам се догађа и што гледамо сваки дан на екранима, а то је рат. То је тема рата, да ли рат који је овђе био и који је прошао или овај рат у Украјини. Ми стално живимо у тој пријетњи да рат може да оде даље. Та представа је доста осликала ову атмосферу, у њој има много пиротехнике, крви и свега онога што ми сваки дан гледамо – каже Ковачевић.
Модератор вечери је био Бојан Муњин, новинар и позоришни критичар који је цитирао једну Ковачевићеву изјаву у којој је казао да у позоришту морамо вјеровати да ће гледаоци након представе изаћи љепши и насмијанији него када су улазили.
– Данас више не можемо бити такви оптимисти, али се у овом хаотичном и грубом времену можемо питати шта то најплеменитије можемо поручити гледаоцима – казао је Муњин.
Ковачевић је објаснио да публика жели да изађе са представе са љепшим осјећањем, него кад је дошла на представу.
– Ја приватно не волим велики мрак, њиме се бавим у својим комадима. Ипак, мора да буде једна врста дистанце у односу на неке догађаје које живимо свакодневно. Мислим да позориште мора да има племениту душу да човјека учини љепшим када напусти позориште. Замислите да одете у позориште, имали сте неке бриге и проблеме, изађете и скочите под аутобус. Таквих представа има и оне не трају дуго зато што ширење депресије не значи ништа. Нека прича о томе да ви причате истину је у реду, али ја сам приватно против тога да узгајате мрак. Зато моје представе могу да се дефинишу као трагикомедије, ако бих морао да кажем жанр – оцијенио је Ковачевић.
Разлог због кога се неко бави умјетношћу и позориштем је приватна одлука, констатовао је Ковачевић, али није добро ширити свој проблем.
– То се приватно лијечи, не треба лијечити преко неког другог. Постоје институције за то. Мој однос према умјетности је врло једноставан, а то је да не подносим насиље, мрак и надасве глупост. Када гледам позоришну представу или филм, ако у првих десет минута не успостави неки људски контакт са мном ја престанем то да гледам. Исто је са књигом, ако прочитам неки ужас у првих десет страна то ме онда уопште не интересује. Слобода је лични избор у било чему што радите, ја не вјерујем у колективну слободу јер је то утопија. А лична слобода је ваша приватна одлука како ћете живјети, шта ћете радити, кога ћете вољети. Ви сами одлучујете о томе и не очекујте да ће неко други то да вам донесе или подари. То је мој однос и према писању. Проживио сам у животу многе ствари, лијепе и тешке тренутке. Лијепих се сјећам, а оне тамне стране покушавам да заборавим што је скроз немогуће. Када се сјећам пријатеља, а многи су отишли и напустили овај свијет, памтим само оне људе који су насмијани. Не желим уопште да се сјећам оних намргођених, били су ми за живота мало проблематични. Човјек који се смије је лијеп човјек и вјерујем у то да наилазе тешка времена. Ово што се сада догађа ме подсјећа на почетак Првог и Другог свјетског рата. Кренуло је са сукобима, а онда су се уплитале разне друге силе и цијела прича је поприлично пријетећа – казао је Ковачевић и додао да све зависи од нас самих.
Дружење са читаоцима
Ковачевић је читао приче и стихове из своје књиге „Ја то тамо певам“, која тематизује хронологију стваралаштва, али и сазријевање умјетника. Гост је током читања говорио и о томе како су настајали неки од чувених сценарија, као и познати сонгови по којима се филмови такође памте. Вече је завршено приказивањем кратког филма у режији Слободана Иветића, као омаж доприносу Душана Ковачевића кинематографији поводом обиљежавања педесет година рада. Филм је раније приказан и на фестивалу „Кустендорф“ приликом дођеле награде за животно ђело „Дрво живота“ Душану Ковачевићу. На крају вечери, публика је Ковачевића поздравила стајаћим овацијама и наставила неформални разговор са чувеним писцем, који је читаоцима потписивао књиге.
Извор: Дан
