Пише: Јован Христић
1.
Сад му не остаје друго него да напише песму
О додирима, пољупцима, шапутањима,
И речима их некако сачува да не потону у зјап заборава.
Вара се. Речи не чувају ништа, и односе све
Као и ветар који је ушао кроз прозор што је однео све
Када се последњи пут загрлише.
2.
После пољубаца, после загрљаја, после љубави,
Он пружа руку ка књигама на столу крај постеље.
Узима прву на коју наилази, и почиње да чита.
Сада још једном заједно крећу ка неким другим обалама,
Ношени звуком стихова чије речи не разазнају сасвим.
3.
Капи кише на тек озеленелом лишћу,
Пена на таласима што долазе са пучине,
Кожа суха од ветра у гранама борова,
Додир груди на камену топлом од подневног сунца,
Усне слане од мора смиреног у предвечерје,
Реци, душо моја, зар ти то није довољно
За читав један живот, за читав један живот?
