Piše: Ivan Radanović
Istorija privrednog rasta je, između ostalog, istorija rasta ekološkog opterećenja. Da li je onda bolje obuzdati svetsku privredu, ili se nadati da će je tehnologija učiniti bezopasnom po ljude i planetu? Veliki deo javnosti veruje u ovo drugo, pa čak i najuticajniji ekonomisti.
Ekonomisti se retko slažu, ali konsenzus postoji da nam je globalni prelazak na obnovljive izvore energije potreban, i to brzo. Krhko se jedinstvo, međutim, raspada kada se sa šta pređe na kako, što i ne čudi s obzirom na određena nerazumevanja oko zelene tranzicije koja, iz nekog razloga, kod ekonomista preovlađuju.
Privredni rast poništava dekarbonizaciju
Zelena tranzicija znači potpuni prelazak sa fosilnih izvora energije – nafte, uglja i gasa – na one obnovljive, među kojima su energija Sunca, vetra i vode. To u praksi, pored Kine, malo koja zemlja ostvaruje. Razlog nije to što odustaju od obnovljivih izvora, naprotiv, već što tražnja za energijom raste brže od ponude obnovljive energije.
Nema sumnje da, trenutno, pomenuti udeo obnovljivih izvora energije raste i danas iznosi oko deset odsto. Ali ovde su, zbog veličine problema sa kojim se suočavamo, apsolutne brojke možda važnije od relativnih. A one kažu da je svetska ponuda obnovljive energije sa oko 15 milijardi megavat-časova u 2000. godini porasla na oko 34 milijarde megavat-časova u 2024. Sa druge strane, ukupna svetska tražnja za energijom je u istom periodu porasla sa oko 111 milijardi megavat-časova na oko 184 milijarde megavat-časova. Dakle, od oko 73 milijarde megavat-časova novonastale tražnje, obnovljivi izvori su zadovoljili oko 19 milijardi.
Šta ovo znači? Da svet još uvek ne prelazi na obnovljive izvore, već ih samo dodaje na fosilnu energiju koja se već koristi. Čak i kada bismo trostruko povećali proizvodnju čiste energije, ukupno smanjenje svetskih emisija ugljenika ostalo bi nula. Da bi svet ostvario čak i minimalni cilj Pariskog klimatskog sporazuma od dva stepena zagrevanja u odnosu na predindustrijski period, godišnja stopa dekarbonizacije trebalo bi da iznosi 6,9%. Ona danas, prema podacima konsultantske kuće PwC, iznosi 1,02%.
Precenjivanje tehnologije
Sama ideja o tehnološkom razvoju, na kojoj je i zasnovan progres zapadne civilizacije, jeste zavodljiva i lako je držati je se i kod problema klimatskih promena. Ekonomista Pol Krugman, profesor emeritus Univerziteta Prinston i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2008. godine, pisao je 2023. u svojoj kolumni za „Njujork Tajms“ da zelena tranzicija može da se ostvari napretkom čiste energetike i ubrzanjem deindustrijalizacije, to jest prelaska na usluge. Tada će se ekonomski rast razdvojiti (decouple) od emisija ugljen-dioksida, koje će prestati da se povećavaju. Tako će rast, konačno, postati održiv.
Ovde je važan nijansirani pristup, jer nisu sva razdvajanja ista. Da bi zelena tranzicija uspela, razdvajanje ekonomije od emisija ugljenika mora biti apsolutno, globalno i trajno. Apsolutno razdvajanje je kada privreda raste uz pad emisija ugljenika; kada emisije ugljenika rastu, ali sporije od BDP-a, govorimo o relativnom razdvajanju. Globalno razdvajanje obuhvata sve zemlje sveta, a kada se to dešava samo ponegde, govorimo o lokalnom razdvajanju. Svi bi želeli da razdvajanje bude trajno, a ne privremena posledica „spoljnog“ šoka (kriza, pandemija, rat).
Nažalost, takvo razdvajanje se nikada nije desilo i nema naznaka da će se desiti. Dosadašnja potvrđena razdvajanja su uglavnom bila relativna, lokalna, privremena i vrlo skromnog obima. Čak i da se desi apsolutno, stalno i globalno razdvajanje, i dalje nam ostaju drugi ekološki problemi – umiranje zemljišta i kopnenih vrsta, acidifikacija okeana ili iskrčivanje šuma – koji se pogoršavaju uporedo sa rastom tražnje za energijom, tj. rastom svetske privrede.
To objašnjava zašto je stopa dekarbonizacije danas niža nego pre deset godina. Prema istraživanju koje je sproveo Dilan Bugden, profesor sociologije okruženja sa Državnog univerziteta u Vašingtonu, povećanje broja „zelenih“ patenata od 1% povezuje se sa tek 0,005% pada ekološkog otiska privrede.
I tehnološki razvoj po sebi postaje sve teži. To se vidi po „energetskom prinosu na uloženu energiju“ (Energy Return on Energy Invested – EROI), merilu koje pokazuje odnos između proizvedene energije i energije uložene da bi se ona proizvela. EROI nafte od 10:1 znači da za deset barela nafte treba sagoreti jedan barel nafte. Svetski prinos na energiju nafte i gasa u 1999. godini bio je 33:1, da bi do krize 2008. pao na oko 17:1. Ili rečima: nekada se bušilo kilometar ispod kopna, danas pet kilometara ispod morskog dna.
Nažalost, energetski prinos opada i kada se uračunaju obnovljivi izvori – sa 7:1 tokom 1995. godine na 6:1 u 2018. Prema analizi istraživača sa univerziteta u Valjadolidu, ukoliko obnovljivi izvori do 2050. godine „pokriju“ svu svetsku tražnju za električnom energijom, EROI bi mogao pasti na 3:1. Ovo znači da će, ukoliko rast ekonomije ostane neprikosnoveni cilj, njegova cena postati sve veća. A već je skupo plaćamo: svojim telima (mikroplastika, petrohemikalije), plućima (aerozagađenje) i nervima (stres na poslu).
Obnovljiva energija nije svemoćna
Možda ključni uvid ekološke ekonomije, čiji je jedan od pionira bio ekonomista Herman Dejli (1938-2022), jeste da ekonomija ništa ne stvara ni iz čega: ona je materijalni proces i kao takva predstavlja produžetak bioloških procesa na Zemlji. Ovo važi i za usluge, jer i njihovo pružanje (ugostiteljstvo, bioskopi, streming servisi) traži materijalne resurse. Zato je, mada isprva ne deluje tako, potencijal za proširenje infrastrukture čiste energije ograničen.
Na ovom tragu, istraživači Svetske banke modelirali su povećanje ekstrakcije materijala potrebno za izgradnju postrojenja za energiju Sunca i vetra koja bi u 2050. zadovoljavala nešto manje od polovine potreba svetske privrede. Dupliranjem tih brojki dobijamo okvirnu naznaku o zapanjujućim zahtevima potpune energetske tranzicije: 34 milijarde metričkih tona bakra, 40 miliona tona olova, 50 miliona tona cinka, 162 miliona tona aluminijuma i čak 4,8 milijardi tona gvožđa.
Ekstrakcija neodijuma, ključnog elementa u proizvodnji vetroturbina bi, u zavisnosti od scenarija, porasla za 35-100%. Isto važi i za srebro, ključno kod solarnih ploča. Tražnja za indijumom bi porasla možda i devetostruko. U dane kada vetrovi ne duvaju a Sunce ne sija, energiju treba skladištiti i distribuirati, za šta bi trebalo 40 miliona tona litijuma, što iznosi preko 2000% rasta u odnosu na trenutni obim ekstrakcije.
I to sve samo do 2050. godine. Nadalje, ako tražnja za energijom nastavi da raste, a EROI da pada, ekstrakcija resursa biće sve agresivnija. Čak i nakon pune tranzicije, održavanje uobičajenih 2-3% rasta svetskog BDP-a tražiće dupliranje svetskih kapaciteta za energiju sunca, vetra i proizvodnju baterija na svakih trideset ili četrdeset godina – i to zauvek.
Ne treba previše razmišljati da bi se naslutili problemi koje bi to moglo da predstavlja zemljama gde se ove sirovine nalaze – od razaranja poljoprivrednog zemljišta, izmeštanja stanovništva do kontaminacije vodnih sistema i ukupnog biodiverziteta. Niti pomisliti da bi moćne države svoje resurse dale dobrovoljno.
Na ograničenoj planeti nema neograničenog rasta
Uprkos ovome, svet i dalje insistira na rastu. Planeta se zagreva, što države i dalje odbijaju da spreče. Kina jeste svetski lider u proizvodnji zelene energije, ali je to i po apsolutnim zagađenjima. Predsednik najbogatije države na svetu Donald Tramp, sa druge strane, klimatske promene naziva prevarom.
Više nije dovoljno reći da svaka dodatna jedinica ekonomskog rasta nosi sve veće ekološke i društvene troškove, tj. da se „granična korisnost“ rasta smanjuje. To ionako pokazuju sve učestalije prirodne nepogode, havarije na naftnim bušotinama i protesti protiv klimatskih nejednakosti. Brojna međunarodna tela i godine klimatskog sastančenja govore da odbijanje ne prati neznanje, već puna svest o opasnostima.
Sve ovo je ekonomistima i velikom delu javnosti teško, a mnogima i neisplativno da shvate, jer ekonomski rast uzimaju zdravo za gotovo. Metafora rasta duboko je ukorenjena u naše saznanje. Deca rastu, žitarice rastu, pa i ekonomija treba da raste. Ali, u živom svetu, rast dostiže granicu: žitarice rastu, ali samo dok ne sazru; deca rastu, ali samo dok ne porastu.
Za to vreme, studenti uče da je ekonomija „nauka o upravljanju oskudnim resursima“, umesto društveni proces zadovoljavanja potreba; da je zagađenje „eksternalija“, umesto pretnja po biosferu čiji smo deo; da roba „cirkuliše“, umesto da se linearno baca na deponije. Ako su ljudi „humani kapital“ a znanje „investicija“, onda ne čudi što je klima pretnja po ekonomiju, a ne obrnuto.
Ovo pokazuju makroekonomski modeli Vilijama Nordhausa, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju 2018. godine, koji sugerišu da je zaustavljanje globalnog zagrevanja – neisplativo. Klimatološki katastrofalnih tri ili četiri stepena globalnog zagrevanja za Nordhausa su prihvatljiv scenario, pošto suštinski neće ugroziti ekonomske aktivnosti u zatvorenim prostorijama.
Obnovljivi izvori su nam apsolutno neophodni i podrška čistoj energetici je odgovoran korak ka budućnosti. Ali u uslovima apsurdnog, nikad nepreispitanog modela beskonačnog rasta, taj je korak mnogo duži, skuplji i neizvesniji nego što mora da bude.
Izvor: RTS OKO
