Piše: Dragutin Nenezić
Pre nekoliko dana, Vlada Republike Srbije je usvojila predloge dva zakona kojima se sprovode druga i četvrta tačka „plana“ iz septembra ove godine: Zakona o proglašenju KiM za područje posebne socijalne zaštite i Zakona o organizaciji i nadležnosti pravosudnih organa u procesuiranju krivičnih dela izvršenih na teritoriji KiM.
U ovom tekstu ću se ukratko osvrnuti na oba predloga, kao i na nekoliko povezanih događaja koji su se desili između ovog i prethodnog teksta.
Kako su oba predloga zakona prilično kratka i jednostavna, te laka za čitanje, u analizi ću se fokusirati na ključne odredbe i njihov odnos prema „planu“.
Prvi predlog
U prvom predlogu zakona se teritorija KiM proglašava područjem posebne socijalne zaštite, pa se zatim definišu krugovi lica koja mogu ostvarivati prava po tom osnovu, kao i samih tih prava – socijalnih novčanih davanja za nezaposlena i starija lica, kao i drugih koje Vlada može utvrditi posebnim programom.
Posebno se definišu uslovi za ostvarivanje tih prava, kao i postupak za njihovo utvrđivanje i ostvarivanje, uz druge uobičajene odredbe za zakone koji uređuju oblast socijalne zaštite i budžetskog sistema.
Ono što je na prvi pogled uočljivo je da se članom 3 definiše kada će se smatrati da neko lice živi na KiM:
„Smatra se da lice živi na području posebne socijalne zaštite ako se trajno nastanilo na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija gde poseduje ili zakupljuje stambeni prostor u kojem živi sa porodicom, druge nepokretnosti koje koristi i održava, provodi svoje slobodno vreme, učestvuje u društvenom, kulturnom i verskom životu, odnosno ako je centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, porodičnih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost sa mestom u kome se nastanilo na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.“
Čini se da će ispunjenje ovog uslova kontrolisati Komisija za procenu posebnog socijalnog statusa iz člana 14, koja će se po svemu sudeći formirati za svaku opštinu, i koju čine predstavnici mesno nadležnog centra za socijalni rad, nadležne filijale Nacionalne službe za zapošljavanje i same opštine.
S ovim u vezi, moram da primetim da je krug lica dosta širi od prvobitno obznanjenog „samo oni koji zaista žive u AP KiM“, što i ne mora biti loše – tako se mogu obuhvatiti i interno raseljena lica, ili oni koji su se sa KiM odselili u poslednje dve godine.
Dragutin Nenezić: O evropskom predlogu/sporazumu – šta se (ni)je izgubilo u prevodu
S druge strane, u situaciji kada su organi u srpskom sistemu skoro pa u potpunosti rasterani sa teritorije KiM u iste te dve godine, funkcionisanje ovih komisija će biti dosta izazovno, i verovatno će i one same biti na neki način izmeštene.
Pored ovog uslova, u članovima 8 i 9 se kao uslov javlja i to da lice mora da smatra Republiku Srbiju svojom državom, što je već viđeno krajem osamdesetih i početkom devedesetih.
Tada se to dokazivalo potpisivanjem odgovarajućih dokumenata, a odbijanje kosovsko-metohijskih Albanaca da ih potpišu je bilo formalni izgovor za njihovo masovno napuštanje institucija.
U međuvremenu, Albanci su posle 1999. godine u velikom broju primali penzije i druga novčana davanja od strane Republike Srbije, pa nisam siguran da će ovog puta ovaj uslov zaista biti i prepreka da se to i nastavi.
Mislim da je dobro što krug davanja nije zatvoren, već se može proširiti posebnim programom Vlade, ali je svakako loše što će se i dalje raditi o socijalnim davanjima, jer su novčana davanja neophodna i onima koji nisu socijalno ugroženi (za sada) – privrednicima koji trpe zbog blokade uvoza, svima koji snose troškove zbog podizanja dinarskih primanja na bankomatima ili u Raški itd.
S tim u vezi, u članu 13 se predviđa da se:
„Zahtev iz stava 1 ovog člana podnosi se elektronskim putem ili na pisarnici za prijem zahteva za ostvarivanje javnih i administrativnih usluga na području posebne socijalne zaštite, koju odredi Vlada“.
Kako pisarnica skoro više da nema na teritoriji KiM, odnosno one su nedavno izmeštene na administrativne prelaze – što je ujedno i ostvarenje treće tačke „plana“ – ova odredba je prilično nesrećno sročena.
Drugi predlog
U drugom predlogu zakona se definiše krug krivičnih dela radi čijeg gonjenja se uspostavlja nadležnost posebnog odeljenja Višeg javnog tužilaštva, kao i posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, te se uređuju pitanja od značaja za rad ova dva organa.
U ovom predlogu je posebno zanimljivo što se krivična dela definišu široko, kao:
„’Sva krivična dela propisana Krivičnim zakonikom koja su izvršena posle 17. februara 2008. godine na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija’, što predstavlja prilično proširenje u odnosu na ‘plan’, kao i obrazloženje samog predloga, gde se spominju kao izvršioci isključivo ‘privremeni organi samouprave’“.
Na osnovu ovako široke odredbe, novi organi će moći da gone i Srbe i Albance, i to za apsolutno sva krivična dela – pa, ekstenzivno tumačeno, i za održavanje kosovskih izbora, uspostavljanje i rad kosovskih organa, kao i primenu kosovskih propisa, budući da se sve ovo može podvesti pod neko od krivičnih dela iz srpskog Krivičnog zakonika, a imajući u vidu ustavni status KiM.
Zanimljivo je i da se članom 10 predviđa da:
„Krivični postupci za krivična dela iz člana 2 ovog zakona pokrenuti pre stupanja na snagu ovog zakona okončaće se u skladu sa odredbama ovog zakona“.
Takvih postupaka nema puno, koliko mi je poznato, a neki od njih su vrlo prominentni, pa će biti zanimljivo da se vidi kako će se ova odredba primenjivati.
Dragutin Nenezić: Šta će biti sa Srbima na Kosovu posle evropskog sporazuma
To se svakako može reći i za ceo ovaj zakon – on je toliko širok, da efektivnost njegove primene zavisi samo od onih koji će ga primenjivati. Tu treba imati u vidu i teškoće vezane za prikupljanje dokaza na teritoriji KiM, budući da tamo skoro da više nema srpskih organa koji to mogu raditi, kao i za izvršenje presuda koje će se donositi, budući da su pretežno Srbi unutar domašaja srpskih organa, dok se ne može očekivati da će se npr. za Kurtijem raspisati međunarodna poternica zbog izvršenja presude koja bi se protiv njega mogla doneti po ovom zakonu.
Umesto zaključka
Mislim da se ovim predlozima nastavlja fasadna politika srpskih vlasti, koja iza privida zakonitosti sakriva potpunu kooperativnost. Za takvu kooperativnost, srpske vlasti su od strane EU nagrađene odobravanjem reformske agende koja ne spominje i nije uslovljena bilo čime vezanim za Kosovo, dok su prištinske vlasti u odobrenoj reformskoj agendi veoma blago opomenute npr. u pogledu upotrebe jezika ili mehanizma učešća zajednica (ali ne i na nivou opštinskih izbora).
To znači da će se nastaviti sa aktuelnom politikom Beograda, kao aktuelnom politikom Prištine (budući da i dalje nema čvrstih sankcija), koja je pritom sve luđa i luđa. Uz to, nastavljaju se, gotovo svakodnevno, arbitrarna hapšenja, prebijanja, maltretiranja i uznemiravanja Srba na severnom Kosovu, uz mlake i nikakve reakcije zvaničnog Beograda.
Slobodan Samardžić i Dragutin Nenezić o Vučićevoj politici na Kosovu i Metohiji
U takvom beznađu, ovi predlozi zakona neće ništa promeniti na terenu, i samo će dodatno razotkriti protivrečnost srpske kosovske politike, koja teži poništavanju sopstvenog ustavnog poretka.
To se ovakvim zakonima ne može promeniti. Sledstveno tome, ni postepeno priznavanje određenih elemenata suvereniteta Kosova se njima ne može zaustaviti, već isključivo i samo obustavom briselskog procesa, i, šire gledano, procesa pristupanja EU sa kojim je on neodvojivo povezan.
To podrazumeva temeljnu promenu zvanične politike Beograda, ali spremnost za to ne postoji. Iako je perspektiva članstva u EU upitna, ovakav među-status, zasnovan na raznim reformskim agendama, odgovara svim stranama, a cenu će, kao i do sad, plaćati Srbi sa KiM.
Izvor: KoSSev
