Пише: Драго Пилсел
У сриједу 4. студеног у Новинарском дому у Загребу су представљене двије књиге проф. Фрање Малетића: ”Степинчев гријех – Ватикан и Католичка Црква у времену кушње” и критичко издање књиге ”Ватиканска мисија у Хрватској 1941-1946”, дневника бенедиктинца Ђузепеа Мазукија који је био тајник опату Рамиру Марконеу, изасланику папе Пија XII. при бискупској конференцији на територију НДХ.
Прво ријеч-двије о другој, Мазукијевој књизи. Понављам што је проф. Малетић рекао на представљању: ”Дневник бенедиктинца Мазукија био је важан повијесни извор од првог објављивања у Мадриду 1967. године након његове смрти, а заправо је био својеврсни фалсификат у режији генерала НДХ-а, ратног злочинца Макса Лубурића и његових сурадника Маријана Микца и др. Миљенка Дабе Перанића. Тиме на неки начин желим исправити и неправду која је почињена самом Мазукију, да његово дјело егзистира у хисториографији у облику и садржају једног фалсификата.
Рад на критичком издању Мазукијева Дневника показао је да је мадридско издање настало као резултат дјеловања тајних служби ондашње комунистичке југославенске државе и усташке емиграције, заправо Вјекослава Лубурића и његовог круга. Ријеч је о својеврсној подударности интереса да се објавом фалсифицираног Дневника, компромитирају Католичка Црква и Алојзије Степинац.
Желио сам упозорити како једна манипулација, усташа и Удбе, пролази пред очима Ватикана који се никад није огласио о документу свог свећеника Ђузепе Мазукија, и није сматрао нужним упозорити јавност да је 1967. објављен фалсификат, а не изворник.”
Књигом ”Степинчев гријех…”, пак, проф. Малетић, не зато да би исказао мржњу према Степинцу или Католичкој Цркви код Хрвата, већ јер га занима истина о Степинцу, а грози се структура које, особито на Каптолу (Кутлеша, Батеља, етц), не желе да се чује истина о блаженику, показује колико је сложен процес о којем је своједобно папа Фрањо говорио одговарајући нашем покојном колеги Силвију Томашевићу на повратном лету из Скопја у Рим.
На повратку с тродневног посјета Бугарској и Сјеверној Македонији папа Фрањо је у зракоплову (7. свибња 2019.), што је уобичајена пракса, разговарао с новинарима. Дописника Вечерњег листа и ХТВ-а, покојног Силвија Томашевића, занимало је Папино мишљење о проглашењу Алојзија Степинца светим. Томашевић је пренио како је из Папиног одговора поприлично очито како ћемо још дуго чекати на канонизацију.
Папа Фрањо је тада рекао да је, што се пак тиче Степинчеве канонизације, то ”повијесни случај”. ”Степинац је крепостан човјек, због тога га је Црква прогласила блаженим. Вјерници му се могу молити, блажен је. Али, у одређеном тренутку поступка канонизације – казао је Папа – било је неразјашњених точака, повијесних точака. Ја, који требам потписати канонизацију својом одговорношћу, молио сам, размишљао, тражио савјет и увидио да требам тражити помоћ српскога патријарха Иринеја, великог патријарха. И Иринеј је пружио помоћ, заједно смо установили повијесно повјеренство и заједно смо радили, јер и Иринеја и мене једино занима истина, да не погријешимо.
Чему служи изјава о светости ако није јасна истина? Никому не служи. Знамо да је добар човјек, да је блаженик, али како би се учинио тај корак тражио сам помоћ Иринеја, да све буде по истини. И сада се проучава. Прије свега установљено је повјеренство, и они су дали своје мишљење. Али сада се изучавају друге точке; темељито се проучавају неке точке како би истина била јасна. Ја се не бојим истине, не бојим се. Бојим се само Божјега суда”, рекао је на крају папа Фрањо.
У сјећање ми долазе ријечи бившег загребачког надбискупа и кардинала Јосипа Бозанића у склопу похода чланова ХБК Ad limina apostolorum 2018., у интервјуу за ИКА-у и ХКР. Он рече: ”Не смијемо се бојати истине. И сви они који се боје отварати архиве, који нам говоре о некој ревизији повијести…, па треба направити ревизију повијести која је стварана за вријеме тоталитаристичког сустава јер тада није било праве повијести. Била је то идеолошка повијест. И ту је једини проблем код нас. Ја разумијем и неке можда професоре који су обранили докторску дисертацију и сад виде да је то било на темељу идеологије, а не стварних чињеница.”
Бозанић, очито, не говори аутокритички већ прозива ”другу страну”, јер да је био искрен дао би у јавност и дневник Алојзија Степинца и оних 17 страница извјештаја са сусрета Степинца и Тита 4. липња 1945. у данашњем Ловачком музеју у улици Владимира Назора 63 у Загребу, те питај Бога колико тога још тајног материјала чувају на Каптолу.
Говорећи на представљању Малетићевих књига сам појаснио зашто ћемо чекати. Дуго. И можда не доживјети можебитну канонизацију.
Папа инзистира на потреби тражења повјесне истине. У ожујку 2020. је отворио архив папе Пија XII., а истраживање у том сада дигитализираном архиву помоћи ће да се добију одговори на многа питања отворена и у раду мјешовите Комисије о Степинцу.
За Свету Столицу обустава Степинчеве канонизације није преседан како трубе на Каптолу: обустављена је канонизација другог блаженика, француског фрањевца Леона Густава Дехона (1843.-1925.) јер, иако је већ све било спремно за канонизацију, која је 2005. одгођена због смрти светог Ивана Павла II., откривено је да је речени свећеник био аутор списа усмјерених против Жидова у раздобљу када су у Француској антисемитски осјећаји били врло присутни.
Папа Фрањо је одлучио обуставити и процес беатификације папе Пија XII. јер не само што постоји јаки отпор у редовима рабина и од стране саме државе Израел, а поготово пољских католика, већ је и сам папа Фрањо имао приговор савјести.
Рекао је, одговарајући на аргументе аргентинског рабина Абрахама Скорке док су се још дружили у Буенос Аиресу, да, наиме, Свјетски жидовски конгрес тражи да се отворе Ватикански архиви и да се он с тим слаже да се то мора учинити, баш овако: ”Отварање архива о Шои (Холокауст) чини ми се одличном идејом. Нека се отворе и нека се све рашчисти. Нека се види је ли се могло нешто више учинити (за спашавање Жидова тијеком понтификата папе Пија XII.), па ако смо у нечему погријешили, морат ћемо рећи: ‘Погријешили смо у томе и томе’. Тога се не треба бојати. Наш циљ треба бити истина. Када човјек почне прикривати истину, он одбацује Библију” (”О небу и о земљи”, Јорге Бергоглио и Абрахам Скорка, ВБЗ, Загреб, српањ 2013., стр. 74).
Дакле, проф. Малетића и моју маленкост занима истина. Само истина! И зато сам казао да сматрам некоректном и неточном изјавом бившег предсједника Србије Александра Вучића на испраћају патријарха српског, господина Иринеја, у недјељу 22. студеног 2020. у храму Светог Саве на Врачару у Београду – да је патријарх ”увјерио папу Фрању да Степинац није светац”.
Наиме, патријарх Иринеј није нити могао нити желио судити о оному о чему само свој суд доноси Бог: јесмо ли живјели савршенство еванђеоских начела сажетих у овим ријечима еванђела по Матеју: ”Заиста, кажем вам, што год учинисте једному од ове моје најмање браће, мени учинисте!” (Мт 25,40). Он је само молио папу Фрању да питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и препусти ”непогрешивом Суду Божјем”.
Предсједник Вучић је и ту погријешио и, очито, не познаје довољно ни процес нити је схваћао папу Фрању.
Било који католик, па и Папа, може за себе вјеровати да је нека особа живјела светачким животом, или да, то нас повијест учи, нетко тко чак и већи дио живота није живио мир и добро, на крају живота може постати особа која је живјела крепости у херојском ступњу.
Није ли сам Исус Крист, висећи на крижу, канонизирао човјека, разбојника који се покајао и који је исто као он тамо био на Голготи и чекао смрт? Тко смо ми да о нечијој савјести судимо?
Друго је питање што значи бити, од Цркве, канонизирани светац. Светац је онај који може и треба бити оријентир универзалној Цркви, свим кршћанима. Алојзије Степинац то, својим цјелокупним животом, показује и проф. Малетић књигом ”Степинчев гријех… ”, тешко може постати.
Папи Фрањи није било важно колико ће Хрвати, сада баш јако нервозно, заговарати једну проблематичну канонизацију. Њему је било важно да се испоштује истина, да се она догоди, и то не само истина о Степинцу, истина коју морају заједнички изговорити и Срби и Хрвати, већ и истина о нашим нарушеним екуменским, међуетничким и међунационалним односима.
Ако ме питате за мишљење, оно је познато: сматрам да је и сама беатификација била спорна због натегнуте приче око Степинчева ”мучеништва”’, с обзиром на то да је загребачки надбискуп био прогоњен, али мученик није био; поготово су лажне конструкције Јурја Батеље и других да је Степинац био трован и зрачен.
И чисто сумњам да би Степинац био беатифициран, на начин на који се предмет прогурао у понтификату Ивана Павла II. да се тај процес водио за мандата папе Фрање. Пак, нисам важан ја, него благопочивајући патријарх Иринеј.
Сматрао је патријарх да је Степинац радио стравичне компромисе с Антом Павелићем и НДХ (у чему нема никакве двојбе и о чему каним писати – ако ми Бог подари здравља – у још једном планираном докторату, који желим посветити контроверзама о Степинцу и модалитетима дијалога утемељеног на повијесним чињеницама) те да би канонизација ”само продубила ране и постојеће разлике”, односно да је ”сувише отворених питања и незалечених рана које кардинал Степинац симболизује”.
Патријарх је истакнуо Папи да су ”манипулације памћењем и прошлошћу допринеле трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог века, догађајима од којих су само непријатељи хришћанства имали користи и радости”.
Мотивиран искључиво жељом да се задовољи велик и оправдан интерес јавности, али и да се престане манипулирати неинформираним грађанима, међу њима и вјерницима, и католичким и православним (али и другим, жидовским, на примјер), замолио сам патријарха Српске православне цркве, господина Иринеја, да ме прими на разговор како бих из прве руке сазнао што точно смета СПЦ-у у најављеној канонизацији загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца.
Сусрели смо се 28. студенога 2015. у сједишту патријаршије, у Београду, а разговор је трајао нешто више од сат времена.
Патријарх је саслушао моје аргументе, уједно сам га извијестио о садржају знанственог скупа ”Кардинал Степинац и Срби у Хрватској у контексту Другога свјетског рата и пораћа” који је одржан у Надбискупијском пасторалном институту у Загребу 24. студенога 2015. године те је пристао да ми појасни и прошири изјаве које је дао 2014. српским медијима.
Подсјетит ћу, патријарх Иринеј је у интервјуу за дневни лист Политика (који је пренијела агенција Тањуг 2. српња 2014.) рекао да су најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао бити канонизиран до краја 2014. године биле ”велико изненађење за српске архијереје”, јер – ”да неко буде свет, то мора бити заиста свијетла и света особа коју прихваћају као такву и други кршћани”. Тада смо сазнали да је господин Иринеј писао папи Фрањи негодујући због најаве Степинчеве канонизације.
Када се, пак, сазнало да је папа Фрањо прихватио молбу СПЦ-а да се питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и одгоди до даљњега, односно када се сазнало да је папа Фрањо предложио оснивање Мјешовите католичко-православне комисије која је требала претрести аргументе једне и друге стране, односно преиспитати спорна питања за СПЦ, констернација у редовима Католичке цркве у Републици Хрватској и у БиХ била је потпуна.
Елем, о свему сам овому темељито и кронолошки поредано разговарао с патријархом, више пута, провјеравајући сваку информацију те, напокон, слушајући зашто се СПЦ не може мирити с најавом Степинчеве канонизације.
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Сматрао сам, и то сам рекао патријарху, да ситуацију треба учинити што је могуће транспарентнијом, да ствари треба демистифицирати, да људима треба омогућити да сазнају чињенице и тако сам дошао у посјед двају писама које је патријарх Иринеј у име Светог синода СПЦ-а послао папи Фрањи.
Неизмјерно сам захвалан патријаршији у Београду што ми је указано тако велико повјерење да ми се покажу писма Папи и да ми се предају копије тих писама.
Цијеним ријечи владике бачког, господина Иринеја Буловића, пред мртвим тијелом патријарха: ”Будимо као и патријарх, у дијалогу са свима, искрени и добронамјерни”.
Након што прођу године и године озбиљног рада на архивама, не само папе Пија XII., чекат ће се плодови квалитетнијих односа Срба и Хрвата (како је државни тајник Свете Столице, кардинал Пиетро Паролин писао и објашњавао увјете за Степинчеву канонизацију тадашњем предсједник ХБК Желимиру Пуљићу), односи са што мање нетрпељивости и међусобних ниских удараца, дапаче, односи који ће свједочити о плодовима искреног дијалога и помирења. ”Јер није главна тежина питања у томе како жалити жртве властите заједнице и како препознати кривњу друге заједнице” (Писмо ХБК од 1. свибња 1995.).
Хрвати и Срби, католици и православни, муслимани и други, већ сам то истакнуо позивајући се на документ хрватских бискупа објављен у поводу 50. годишњице завршетка Другог свјетског рата, пред тежим су моралним питањем: ”Како жалити жртве друге заједнице, како признати кривњу у властитој заједници? А затим: Како окајати кривњу, како задобити опроштење Божје и људско, мир савјести и помирење меду људима и народима? Како започети ново доба основано на праведности и истини?”
Захваљујући напорима изузетних људи као што је проф. Фрањо Малетић, полако се приближавамо истини и праведности.
Топло препоручујем да се прочита говор проф. Малетића с промоције, а које доносимо у рубрици осврт.
До канонизације ће можда доћи (иако ће то бити ексцес јер ће Црква тешко моћи бранити канонизацију човјека који је толико здушно бранио усташки покрет и режим, заговарао етничко чишћење Срба, итд), понављамо: тко зна када.
Али далеко битиније од процеса Степинца је то да односи Хрвата и Срба, католика и православаца, напокон буду братски и срдачни, без фиге у џепу, без међусобних оптуживања, без обостраних прозивања за стварање завјера, када буду онакви какви је желио покојни кардинал Фрањо Кухарић. Да буду онакви какве је заговарао свети папа Иван Павао II. 11. рујна 1994. на загребачком хиподрому.
Без обзира на људске рачуне, на тај хитни задатак позвани смо ми, људи Балкана, ми, Хрвати, Срби и други, једним категоричким моралним императивом. Императивом који се неодољиво појављује у свакој вјерничкој савјести сваки пут када усне изговарају молитву ”Оче наш”. Зашто? Јер неће бити милости ни круха ако нисмо спремни праштати и тражити опрост.
Да су овдашњи католици заиста екуменски оријентирани, не би било ове хистерије око Степинца.
Извор: Аутограф.хр
