Аутор: Маја Тодић
„Ти си задњи романтик на овом свијету што се споро креће и чека рај…“
Као гром из ведра неба стигла је у недељу увече вест да је преминуо Џевад Прекази. Нема више чика Прекија. Човека који би вам увек „сасуо“ истину у лице. Који би једва дочекао да „удари контру“. Човека који је фудбал волео искрено иако му је фудбал сломио срце више пута. Човека који је до краја решење за све видео у љубави и кућном васпитању.
Човека.
Управо тако. Остали смо пре свега без човека, а онда и великог, великог фудбалера. Једног од највећих. Уметника и борца на терену. Човека Партизана и Галатасараја.
Партизан се њега одрицао, он Партизана никада није
За Партизан се борио и као играч и као тренер у млађим категоријама и као, па условно речено, пензионер. Кад год би његове (увек основане) критике постале непријатне управи, било којој, пожурио би клуб да га протера, да га склони, да га утиша. Да покуша да му, на пример, не дозволи да на турниру омладинаца (који играју против турског ривала) изведе почетни ударац. Али, Прекија су увек чули и видели они који представљају онај прави Партизан. И то је најважније.
У Хумску је дошао као дечак, у генерацију предвођену Момчилом Моцом Вукотићем за кога је, до последњег даха, говорио да је највећи играч кога је Партизан икада имао. Знао је Прекази веома добро колико је он вредео и колико је био добар. Није никада крио ту самосвест која га је карсила, али због тога никада у разговору није деловао арогантно. Али је још боље знао да вам каже ко је од њега бољи. То је увек у његовим причама био Моца, али и Јохан Кројф који је пожелео и покушао да га доведе у Ајакс.
За оне који су га гледали како игра био је оличење оног правог Партизана – добар дриблер, разозан шут, борбеност, дрскост. Али увек и пре свега – војник клуба са кућним васпитањем научен да поштује старије, да буде вредан, да ради… Изгледа да нису успели да га укалупе само да све то ради погнуте главе. И добро је да нису. Јер то онда више не би био Преки кога су волели и навијачи свих других клубова у бившој Југославији.
Када је из Партизана прешао у Хајдук навијачи су били шокирани и бесни на клуб. А то је био тек први пут да се Партизан одрекао Џевада Преказија. Никада није директно хтео да оптужи клуб, али није ни крио да су из клуба и од Ненада Бјековића кренуле приче да је из тима одстрањен јер је „водио ноћни живот и пио“.
„То се десило из ведра неба. Ја сам по повратку из војске тренирао и у једном тренутку сам имао дуел са Ненадом Бјековићем. Али, то смо брзо завршили. Наравно да сам ја био у праву. Показао сам да треба да рачунају на мене. Били смо први те сезоне, а ја сам те полусезоне био најбољи играч. Кренула је нова сезона и имали смо пријатељску утакмицу против Борца из Чачка. Мене, покојног Манцеа и Чаву Димитријевића је изоставио из тима. Нисам знао зашто“.
„Онда се у клубу причало како ја наводно водим ноћни живот и пијем. Могли су све да кажу, било шта друго, али то не. Нити сам икада пио, нити пијем. Изузев цигара и кафе ја ништа друго не радим. Ноћни живот никада нисам водио. Ја сам се у животу два пута напио – кад сам се оженио и тада кад смо били први. И то је био мој ноћни живот, када смо сви заједно славили. Мене то никада није занимало, ја сам имао свој свет. Ни сад се не дружим практично ни са једним човеком из Партизана. Имао сам тада девојку, моју данашњу жену Јелицу и дружио сам се само са њом. Волео сам музику и да слушам плоче. Наравно, волео сам са девојком да идем у тадашње ресторане, али на вечеру“, причао је док смо у децембру 2017. разговарали за потребе интервјуа (који је објављен у јануару 2018.) и пијуцкали кафу у његовом омиљеном кафићу на Дорћолу.
Заболеле су га лажи и затражио је да оде. И то исто много говори о Џеваду Преказију. Њему је Партизан био све. Београд, иако у њему није рођен, био му је све јер је у Београду живела Јелица. Али, он је био спреман да оде јер га је клуб издао. Издали су га људи.
Сви путеви воде у Истанбул… Из њега води само један – за Београд
„Преко прече, наоколо брже“ каже народ. Па тако и Преказијев пут после Партизана. Хајдук, Америка у којој је играо мали фудбал и судбина која га је одвела у Галатасарај.
У Истанбул је повео Јелицу, понео копачке, фудбалско умеће и став који га је увео у легенду. Мало који странац, а посебно у то време, може да стекне такав статус у Турској. А Преказија су обожавали.
Хајде што им је донео титуле на терену, што их је одушевљавао потезима. Али, причао ми је, статус легенде донело му је то што се заузео за саиграче и за клуб када су их цариници кињили на аеродрому. Сви су ћутали, само се Прекази бунио. После посебно чињеница да није пристао да промени презиме како би добио турско држављанство и како није желео да пољуби руку председнику државе. Уместо тога му је поклонио свој дрес.
Др Неле Карајлић: Халидови „Љиљани“ у Комптону – Фудбал и миграције
„Увек сам по природи био бунтовник. Када смо ишли на прве припреме путовали смо у Немачку и на аеродрому у Минхену након пасошке контроле су нас одвели на страну, све нас. А тренер нам Јуп Дервал, њихов селектор са којим су били прваци света и Европе. Мене је то толико изиритирало да сам направио хаос. Новинари су све сликали и они су видели ко сам и шта сам. Турке су увек сматрали људима другог реда и када су видели да неки странац брани њихову част, а они га не знају… Свидело им се што сам стао на страну правде. А онда и моје чаролије на терену. Они 13 година нису били шампиони. А са мном два пута…“, причао је.
Улица у овом великом граду у коме се срећу светови и који се башкари на два континента носи име по Џеваду Преказију. Можда га и ми удостојимо такве части сад када га више нема.
Ближио се крај каријере, али још се пред њим лопта котрљала, када су у бившој Југославији почели ратови. Док су неки гледали како да се склоне, он је са својом Јелицом спаковао кофере и вратио се у свој Београд. Била је 1993. година и сви су му говорили да је луд – и Срби и Турци.
Имао је непријатности, доживео је да га вређају, да га називају разним именима. Али, он је увек поносно корачао београдским улицама.
„Ја само могу да дајем љубав. И опет се враћам на оно основно – кућно васпитање. Ја никоме ништа нажао нисам учинио. Увек сам ишао уздигнута чела и у граду у коме сам доживео све најлепше ја сам могао слободно да шетам иако су била зла времена. Имао сам непријатности, али увек је побеђивала она боља страна – људскост. Љубав. Љубав према свему. Ја не могу да окренем леђа Београду, Дорћолу, ово су моји људи“, говорио је без икаквих замерки онима којима је сметало то што он, Џевад, Београд гледа као свој. Као да име чини човека.
А Џевад Прекази, поновићу, је пре свега био човек. И ове ће приче остати да сведоче о томе и сада када чика Прекија више нема.
Чегевариста, Дорћолац, партизановац
„Ово сте све ви новинари криви“.
„Јесмо ли баш све, чика Преки“?
„Добро, нисте баш све. Али, не сме да се ћути“, знао је више пута да ми каже.
Од свакога је очекивао исто – бескомпромисну борбу за истину. И свакодневну борбу за правду. Говорио је да никада није био материјалиста већ чегевариста и атеиста. И Дорћолац, иако није рођен у Београду. И да воли људе.
Борио се против „дигитализације“ тренерског посла. Веровао је да лаптоп не може да буде једина опрема тренера. Веровао је да је у реду ако сам мораш да купиш лопту да би деца могла да тренирају. Ако не примаш плату за то што радиш ако је то за добробит деце и фудбала. Веровао је да ће помоћи ако играче пошаље босоноге на терен. Веровао је у умеће у телу, ногама, глави и на терену, не у познанствима мимо њега. Веровао је да је у фудбалу истина. Да њу свако може да види. Само ако фудбал гледа због љубави. А не искључиво као бизнис.
Борио се и против „дигитализације“ живота. Није разумео да сви седе у кафићима и свако гледа у свој телефон. Збуњивало га је то. Мислио је да је немогуће да људи немају једни другима шта да кажу.
Партизанов парадокс: Катастрофални резултати, а навијачи одбијају оставку управе
Борио се за Партизан. Борио се за Србију. Против неуспешних управа клуба који је волео и лоше власти у држави за коју је живео. Неке промене је дочекао, неке битке мораће да се воде без њега као што је он наставио да их води и када је његова Јелица овај свет напустила пре њега. А сви који су га (и површно) знали могли су у свакој речи да осете колико га је то сломило и променило. Угасило један део њега.
И док се у постизборном периоду сви питају шта је решење за српски фудбал, Џевад Прекази је пре готово деценију понудио решење:
„Увек има решења. Љубав. Није битно где. Ако ти у Савезу воле фудбал и гледају нешто лепо да ураде за ову земљу, то је решење, а не да се гледа само материјално. Исто је и у клубовима“.
„Мора да се зна шта се хоће, а оно најлепше у фудбалу је да дођу људи са децом и да уживају, а не да дођу са мишљу да је намештено“.
„Нека узму изјаву Маргарет Тачер па нека почну од тога на тим својим скупштинама. Може то свуда да се уради, али ево ко да уради? Морају да се регулишу ствари у Звезди и Партизану јер су они огледало српског фудбала. Ми јесмо Звезда и ми јесмо Партизан и треба одржати некадашњи ниво, а не да се гледа у комшијско двориште“.
„Ако иоле постоји части, поштења и љубави све може да се реши у року од 24 сата. И неће више бити мржње него поштовања или страхопоштовања. Шта остављамо ми овој деци? Не смемо да им оставимо мисао да судија решава меч. Меч решава умеће на терену“.
То вам је био Џевад Прекази.
Нека вам је лака земља, чика Преки. Срешћемо се опет негде. А до тада ћемо ваљда умети бар да вас памтимо, кад већ нисмо умели да вас послушамо.
Извор: Спорт Клуб
