Пише: Игор Мркаљ
“Усташки терор и геноцид – примјер Глине и глинскога котара 1941.-1942. године”; СНВ и Профил, 2025. (1/2): Усташки терор у НДХ ескалирао је почетком свибња 1941., када су у само двије ноћи на многим мјестима у Хрватској и БиХ убијене прве групе Срба. Почетком свибња одлучено је и да ће бити ликвидирани Срби у Глини. Осим масовног хапшења свих Срба Глињана, чини се да је на повјерљивом усташком састанку одређена и локација земљишта “на коме би се покопали Срби”.
Игор Мркаљ је изнимно марљив, предан и педантан повјесничар глинског краја. Његова књига “Усташки терор и геноцид – примјер Глине и глинскога котара 1941.-1942. године” обухваћа период од проглашења НДХ до прве велике кризе њене власти, с тежиштем на раздобљу од свибња 1941. до липња 1942. године у којем усташки терор досеже морбидни врхунац и прераста у геноцид.
Усташе су у више покоља настојали потпуно уништити Србе, Жидове и Роме у глинском котару. Аутор је на темељу големе архивске грађе и секундарне литературе минуциозно описао и анализирао усташке покоље Срба у Глини и околици реконструирајући до најситнијег детаља механизам зла.
Александар Живковић: „Нормализација“ усташтва и отимање имовине СПЦ
Новости у два наставка објављују изватке из Мркаљеве књиге у којима пише о покољу почињеном у свибњу 1941. године.
* * *
Усташки терор у НДХ ескалирао је почетком свибња 1941., када су у само двије ноћи на многим мјестима у Хрватској и БиХ убијене прве групе Срба. Прво су у Бањалуци 4. и 5. свибња ухапшена петнаесторица имућнијих и познатијих Срба, међу њима и бањолучки епископ Платон Јовановић, који је потом убијен и бачен у ријеку Врбас. У Грачацу и околици ухапшено је 26 Срба, који су бачени у Мацолину јаму у Лици, а тог 5. свибња догодила су се и прва убојства Срба у Загребу. Затим су у ноћи 5./6. свибња у Карловцу убијена три Србина, од којих је један био познати одвјетник Милан Вујичић, истакнути члан предратног СДК-а и промотор политичке сурадње Срба и Хрвата, који је, штовише, био ожењен Хрватицом.
“Синкронизираност насиља, очигледно диригираног из једнога центра, објашњава датум: према православном календару, 6. свибња је Ђурђевдан, а према познатој узречици из српске традиције ‘Ђурђев данак – хајдучки састанак’, традиционално су, већ стољећима, око тога дана, како је постајало топлије, хајдуци кретали у шуму, а четници одлазили у четовање (то је у доба монархистичке Југославије била државна манифестација).”
Анте Павелић и Дидо Кватерник нису се бојали да би се неки Срби на Ђурђевдан заиста негдје могли хајдучки састајати, “већ је датум првих убијања одабран као симболички, најпогоднији за демонстрацију силе и утјеривање страха у локалне српске заједнице, које погибијом својих водећих људи остају збуњене и обезглављене”, што уједно објашњава изостанак побуне или устанка против усташке власти НДХ.
Овом виђењу и тумачењу може се придодати закључак да прве групе одведених и убијених Срба представљају огледни примјер представника српског интелектуалног и грађанског слоја, који је први био на удару процеса уништења Срба у НДХ. Но какво је стање било тог 6. свибња у Глини и глинском котару?
Од релативизације и нормализације према рехабилитацији НДХ и усташтва
Прво је рјешењем министра унутарњих послова НДХ др. Андрије Артуковића у Загребу од 6. свибња 1941. дотадашњи котарски перовођа Драгутин Импер именован котарским предстојником у котарској области Глина. Иако је котарске предстојнике постављало и смјењивало Министарство унутарњих послова на приједлог усташких стожера и логора, нема никакве сумње да је пресудни утјецај на Имперово именовање и промакнуће имао министар Пук, који је наставио давати смјернице за рад усташких власти у Глини и глинском котару.
Отац Наде Илић сједио је у гостиони Батиновић с Францеком Буторцем, “са којим је био добар друг и тај му је у припитом стању рекао да хоће Глињани усташе да протјерају све Србе, да они имају сједницу у болници, па да ће му он јавити резултат те сједнице до недјеље, а за то вријеме нека се чува”
Сплетом околности Глињанка Даринка Чучковић сазнала је из кругова блиских новом котарском предстојнику да се управо тог 6. свибња спрема хапшење осморице Срба Глињана, па је журно отишла у Карловачку улицу код гостионичара Петра Опаића и упозорила га што се спрема. Осим њега, требали су бити ухапшени трговци Адам Пејић, Илија Богуновић, Јово Катић, Никола Жутић те још неки, због чега је Опаић “одмах отишао у Загреб”.
Међутим, на Ђурђевдан, 6. свибња, ухапшен је само обућар Адам Ресановић, којег су усташе сумњичили да скрива “тешки митраљез”. Адамова кћерка Душанка била је увјерена да је њеног оца пријавио његов вјенчани кум и обућар Иван Вребац из Јошевице, који је одмах након успоставе НДХ ступио у усташки покрет и “глинску полицију” на препоруку др. Ребока.
Ресановић је одведен у опћински затвор, у којем су се тада већ налазили Стојан Самац, бивши стражар, и Стојан Слијепчевић, бивши надстражар у опћини Глина. Њима је прикључен и Милош Бунчић из Додоша, бивши начелник опћине Краљевчани, који се због усташких уцјена и пријетњи управо тог дана предао усташким властима.
Сва четворица била су сатима свирепо мучена и злостављана, међутим у ноћи 6./7. свибња Милош Бунчић, који се након извјесног времена пробудио из несвјестице, успио је да се из затворског подрума извуче, да би “одатле кроз прозор нужника изашао напоље”. Због Бунчићевог бијега из опћинског затвора усташке власти у Глини одлучиле су да Адам Ресановић, Стојан Слијепчевић и Стојан Самац те још неки буду већ сутрадан отпремљени камионом “у правцу Петриње”, из које се никад нису вратили.
На Ђурђевдан, 6. свибња, група усташа коју су предводили Никица Видаковић, Францек Буторац и Никола Модроња ишла је у поједина српска села “на глинском котару и то код богатијих људи, од којих су узимали новац”, тобоже “ради заштите”. Тако су од Стојана Проданића и Станка Солара у селу Шибине, као и од Ђуре Дмитровића у селу Ровишка, узели “по 20.000 динара”.
Францек Буторац је тада “од Зорке Арбутине у селу Ровишка отео 50 дуката”. Истовремено је група усташа под водством Луке Мазаловића из Маје 6. свибња дошла у сусједно село Бијеле Воде у кућу Драгана Бранковића, повратника из Америке, и “захтијевала од њега 10.000 динара које је он дао”. Затим је иста група усташа у сусједном селу Драготина у кући Васиља Тодоровића опљачкала дукате његове двојице синова, Душана, бившег официра, и Милана, бившег подофицира југославенске краљевске војске, “који су страховито тучени”, након чега су их усташе обојицу одвели са собом.
Слично су поступили и у сусједној кући Станка Гавриловића и његовог брата Стојана, финанцијског прегледника, јер су и њих двојицу усташе опљачкали и одвели са собом. Сличних примјера било је и у многим другим селима глинског котара, као што су Бачуга, Бузета, Дабрина, Глински Тртник, Јаме, Класнић, Мајске Пољане, Обљај, Трновац и Велики Шушњар, у којима је тог дана ухапшено, према неким процјенама, “око 50 угледних људи”, који су већ 7. свибња отпремљени у непознатом правцу и заувијек нестали, као жртве првога групног убојства у томе крају.
Сутрадан, 8. свибња, др. Ребок пошао је у Загреб министру Пуку да протестира “због поступака неких тзв. усташа, који су се залијетали по сусједним православним селима и крали и пљачкали”. Ребок је сматрао да су то већином “присташе-пријатељи министра”, због чега је протестирао ријечима “то да није усташтво, него најобичнија Чека [политичка полиција бољшевика]”.
Пук му је одговорио: “А, знам ја што ћу направити, послат ћу вањске усташе да направе реда.” Колико је истине у овом разговору, отворено је питање, јер је Пук већ тада увелике спремао планове о масовној ликвидацији Срба Глињана. Сасвим сигурно да је управо он издао упуте својим личним поузданицима у Глини, који су 8. свибња организирали усташку скупштину у приградском насељу Јукинац. На ту скупштину позван је и Стјепан Шешерин из Јукинца:
“Било је то чини ми се око 7. или 8. маја 1941. године када сам био позван на усташку скупштину у Јукинцу у гостиону Зибар. Послије подне дошао сам у гостиону али скупштина је већ била завршена. Од сељака из Јукинца сам сазнао да су на тој скупштини били др. Мирко Јерец, Никица Видаковић и Миссон, сви из Глине, познате усташе.
Јерец је том приликом одржао говор у коме је тражио од сељана да се присегну за вјерност Павелићу, што је по завршетку скупштине и учињено. Затим је говорио да треба побити све Србе и затражио од сељана земљиште на коме би се покопали Срби. Народ је то тражење усташких лопова одбио и с тиме је скупштина завршена.”
Након што су ухапсили петорицу Срба у Горњим Јамама, усташе су их водили преко Хађера за Прекопу. “Уз пут када смо водили ових пет људи од Јама до Хадјера, наћеравали смо их да морају пишати у зубе један другом, а и тукли смо их и мучили на сваке начине”, каже усташа Стјепан Кихалић. Највише су их тукли док су пролазили кроз шуму Шаш, при чему су се истицали Иван Аведић, Никола Липак и Никола Шафар. Тада су убили Павла Павловића, с образложењем да је и он четнички капетан. Њега је у шуми “мртвог, свега измрцвареног” пронашла кћерка Љуба Павловић. (…)
Након убојства Павла Павловића колона ухапшеника стигла је у Хађер код Блажа Тројаковића, који је усташе понудио ракијом. Међутим, том приликом побјегао им је Ђуро Узелац, па су усташе кренули за њим у потјеру, док су усташе који су остали у Хађеру убили Луку Ђукића и Петра Ђукића због тога што је побјегао Узелац.
Потјера је била неуспјешна, па су усташе у Прекопу довели једино “живог” Петра Павловића, којег су притворили у Пенковој трговини. Међутим, када се Пенко накратко удаљио, Иван Аведић и Стјепан Рохак извели су Петра Павловића из трговине и одвели га на оближњи мост на ријеци Глини, на којем су га звјерски убили и бацили у воду, рекавши касније Пенку, “отпливао је Петар Павловић”.
Неспорно је да је главни иницијатор масовног хапшења и ликвидације Срба Глињана био министар правосуђа др. Мирко Пук, који је то могао учинити само уз пуно знање и одобрење Еугена Диде Кватерника у Загребу.
Вук Бачановић: Ревитализација пројекта ХПЦ – бугарски хор у служби рециклиране усташке идеје
Након убијања четворице Срба из Горњих Јама, Божидар Пенко поново је окупио групу усташа из Прекопе и Кихалца, која се сутрадан, 9. свибња 1941., упутила у Горње Јаме, гдје је похапсила још осморицу Срба, и то Илију Аћимовића, Божу Ђукића, Симу Ђукића, Ђуру Павловића првог, Ђуру Павловића другог, Пају Павловића, Симу Павловића и Вују Павловића.
Масовно хапшење извршили су “14 усташа и један жандар”, а приликом хапшења усташе су говорили Србима да требају ићи “на преслушање и да ће се одмах по завршеном послу вратити кући из Глине”. Међутим, како је вријеме пролазило, поједине Српкиње из Горњих Јама, забринуте за судбину својих мужева, отишле су још истог дана у Глину “код др. Ребока и питале га гдје су наши људи”, а он им је “одговорио да им је боље у затвору него на пољу”.
У међувремену, према тврдњи Божидара Пенке, осморицу ухапшених Срба већ су “преузели котарски предстојник Импер и глинске усташе”, који су их затворили у котарском затвору. Пенко је “знао да је то хапшење српског живља у вези са одлуком да треба све Србе истребити и да ухапшени више неће бити пуштени на слободу”. (…)
Отац Наде Илић сједио је тог дана у гостиони Батиновић с Францеком Буторцем, “са којим је био добар друг и тај му је у припитом стању рекао да хоће Глињани усташе да протјерају све Србе, да они имају сједницу у болници, па да ће му он јавити резултат те сједнице до недјеље, а за то вријеме нека се чува”. На тој сједници, односно повјерљивом састанку водећих усташа из Глине и глинског котара на којем се расправљало и одлучивало о судбини Срба Глињана, био је трговац и усташа Јожа Милчић из Прекопе:
“Ја сам био члан усташке организације и као такав био сам присутан на састанку у новој згради болнице глинске. На овом састанку било је присутно око 40 до 50 људи, измедју којих се сјећам да су били присутни др. Мирко Пук, др. Ребок, Мисон, Брацо Жинић, Ивица Остарчевић млађи, Францек Буторац, Ђуро Врпољац, Иван Павковић, шумар Иво Потхорски, Иван Зибар, Стјепан Кихалић из Кихалца, Стјепан Мулац из Прекопе, Јожа Церјак из Бучице, Иван Цаврић из Залоја, Мате Божурић из Бучице, др. Цвитовац судац, Верзон трговац, Талијан Николозо са циглане, те још неки сељаци и грађани из Глине. Не сјећам се да је овому састанку присуствовао Славко Мрган, али се добро сјећам да је био присутан шумар Иво Потхорски. Састанак је отворио Мисон, и одржао кратки говор у којему је рекао да се имају похапсити сви непоћудни Срби Глињани. Записник је водио Брацо Жинић и сви присутни су одобрили да треба Србе Глињане похапсити да неометају усташки рад.”
Усташа Милчић рекао је да је на овом састанку био присутан и др. Мирко Пук, што би значило да је он тај “усташки главешина” чији је долазак био најављен телеграмом који је раније тог дана стигао у глинску пошту. (…)
Осим масовног хапшења свих Срба Глињана, чини се да је на повјерљивом усташком састанку у глинској болници одређена и локација земљишта “на коме би се покопали Срби”. Тако се усташки ројник Никола Модроња повјерио својој сестри Бари Жаринац рекавши да су усташе “са Пуком основали гробље за Србе у Погледићу”, шуми недалеко од њиховог села Јошевице. “Она га је склопљених руку молила да то одбије и да не дозволи да се Срби убијају и закопавају близу Јошевице”. Након што се Модроња вратио из Глине, поново је разговарао са својом сестром, којој је рекао да су усташе “одлучили да гробље буде у Прекопи”.
Припреме за масовно хапшење и ликвидацију Срба Глињана биле су у пуном јеку, међутим, тајновитост више није била одржива, па су у недјељу 11. свибња пријеподне гласине већ почеле колати Глином.
Тако је Јосо Зибар, син гостионичара Зибара из Јукинца, пришао трговцу Марку Вујасиновићу, који се те недјеље као и сваке друге “шетао прије ручка глинским корзом” и, познајући га добро, скренуо му пажњу “да је јучер био на једном састанку усташа гдје се причало и договарало свашта и да га он упозорава да се глинским Србима не спрема добро и нека се склони из Глине одмах тај дан јер би могло доћи до хапшења Глињана”. Вујасиновић му је одговорио да он никоме ништа није учинио да би био крив и “да се нема зашто бојати за свој живот”, те да стога остаје са својом породицом. (…)
У недјељу 11. свибња послијеподне била је заказана пријатељска ногометна утакмица између Глинског спортског клуба и ногометаша Топуског. Утакмица је требала да одржи привид нормалности у граду, а договорио ју је тадашњи предсједник ГСК-а Јосип Миссон. Код глинске дјеце, као и бројних навијача клуба, остало је упамћено да су тог дана “узалуд чекали на глинској Оберстарији” да се појаве гости из Топуског. Међутим, умјесто једног аутобуса из правца Топуског, тог послијеподнева појавила су се у Глини два аутобуса из правца Петриње.
Тринаестогодишњи Гојко Лончар, који се с неколико дјечака играо лоптом у својој Петрињској улици, видио је када су “из правца Петриње дошла два мања аутобуса сиве боје, а за њима облак прашине”. Зауставили су се код Лончареве куће и гостионе “и распитали гдје се налази зграда котара глинског. У сваком од њих било је од 20-25 војника у прекројеним униформама сад већ бивше војске и усташким обиљежјима.” (…)
Неспорно је да је главни иницијатор масовног хапшења и ликвидације Срба Глињана био министар правосуђа др. Мирко Пук, који је то могао учинити само уз пуно знање и одобрење Еугена Диде Кватерника у Загребу. Управо је Дидо Кватерник као главни организатор осигурао учешће свог најближег поузданика и усташког поручника Ивице Шарића, под чијим је водством у Глину стигла група од педесетак усташа емиграната-повратника.
Улогу главног организатора и руководиоца на терену добио је водећи глински усташа Никола Видаковић, док је улогу главног егзекутора преузео поручник Шарић, уз судјеловање групе усташа емиграната-повратника те групе локалних усташа из Глине и околних села.
Извор: Портал Новости
