Пише: Фрањо Малетић
Говор на промоцији књиге ”Степинчев гријех – Ватикан и католичка Црква у времену кушње” и књиге ”Ватиканска мисија у Хрватској 1941-1946.”, Новинарски дом, Загреб, 4. студеног 2026.
Ове године 20. ожујка навршило се 80 година од окончања дјеловања Апостолске мисије визитатора Рамира Марцонеа и тајника му Ђузепеа Мазуција у Хрватској.
Ниједна црквена институција није забиљежила ову годишњицу престанка рада мисије, ње се није присјетио ни епископат, нити нунцијатура, једнако као и свих ових пријашњих година. То наравно није чудно ни загонетно: раздобље дјеловања Апостолске мисије од 1941.-1946., не спада у славна доба Ватикана нити хрватског Епископата!
Критичким издањем Дневника Ђузепе Мазуција желио сам исправити код нас тако проширену намјеру и праксу, не присјећања, на оно што нам политички не одговора, што се не уклапа у наше идеолошке, политичке и моралне засаде па тако и на рад Апостолске мисије, на људе и догађаје о којима је важне чињенице и запажања записао аутор Мазуци.
Но, желио сам исправити и једну важну повијесну погрешку: Дневник бенедиктинца Мазуција био је важан повијесни извор од првог објављивања у Мадриду 1967. године након његове смрти, а заправо је био својеврсни фалсификат, у режији генерала НДХ-а, ратног злочинца Макса Лубурића и његових сурадника Маријана Микца и др. Миљенка Дабе Перанића. Тиме на неки начин желим исправити и неправду која је почињена самом Мазуцију, да његово дјело егзистира у хисториографији у облику и садржају једног фалсификата.
Рад на критичком издању Мазуцијева Дневника показао је да је мадридско издање настало као резултат дјеловања тајних служби ондашње комунистичке југославенске државе и усташке емиграције, заправо Вјекослава Лубурића и његовог круга. Ријеч је о својеврсној подударности интереса да се објавом фалсифицираног Дневника, компромитирају Католичка Црква и Алојзије Степинац.
Желио сам упозорити како једна манипулација, усташа и Удбе, пролази пред очима Ватикана који се никад није огласио о документу свог свећеника Ђузепе Мазуција, и није сматрао нужним упозорити јавност да је 1967. објављен фалсификат, а не изворник.
***
Када је у питању друга књига, ”Степинчев гријех, Ватикан и Католичка Црква у времену кушње”, и код ње постоји симболичан повод – осамдесета годишњица од суђења Алојзију Степинцу и десета обљетница од проглашење ништетности пресуде о његовој кривњи из 1946.
Желио сам кроз књигу Степинчев гријех, на бази мени доступних документа, изнијети аргументе за тезу да је још прерано за коначни суд о томе тко је био Алојзије Степинац и какво је његово духовно и политичко послање.
Из архива Ватикана пренио сам само неколико, досада непознатих, докумената који се односе на Степинца, док у том архиву, отвореном 2020., остаје мноштво документа који ће тек изаћи на свјетло дана. Ријеч је о 23 милијуна документа, који ће вјеројатно изњедрити и нове истине о Степинцу.
Но у мојој потрази за истином о Степинцу, оном истином, коју су зазивали моји имењаци Фрањо Шепер, Фрањо Кухарић и папа Фрањо ваља казати да не треба само ишчекивати нове спознаје из Рима, већ се надати откривању оних које ту недалеко од нас, на Каптолу.
Пресуда Алојзију Степинцу је проглашена ништетном, 2016. Степинац правно није крив за дјела које је суђен 1946.
То је правни аспект погледа на истину о њему. Моја се књига дотиче оне друге маргине, што је с моралном одговорношћу, што је с католичким поимањем о томе што је гријех, примјењује ли се то начело само на обичан пук или и на високе црквене прелате.
Настојао сам одговорити и на питање што је с политичком одговорношћу јер сваки високи прелат има важну и политичку улогу у својем националном корпусу. Поготово у држави која настаје самопроглашењем 10. травња 1941., од стране будућег министра Домобранства, војсковође Славка Кватерника, који ће касније Степинца увјеравати како ће НДХ бити ”католичка” или је неће бити.
Као што је од 1945. до 1990. на дјелу интензивна пропаганда комунистичког режима о Степинчевој кривњи, тако је од деведесетих па све до данас на дјелу друга пропаганда која не одустаје од тврдњи о томе што наводно комунистички режим учинио Алојзију Степинцу у комунистичком времену .
Створена је перцепција о томе:
– да га је Тито присиљавао да одвоји Католичку Цркву у Хрватској од Ватикана
– да је малтретиран и понижаван у затвору
– да је трован и зраћен у затвору.
Без обзира на вриједна истраживања и доказе да су ове тврдње неистините, оне се понављању, што показује да мотиви оних који то чине нису вођени у циљу објективизације повијесне истине.
Данас слободно можемо казати како су то неистине наметнуте у пропагандном рату.
Алојзије Степинац за живота никад није потврдио ниједну од наведених тврдњи.
Не улазећи сада у детаље сваке од ових тврдњи желим само казати како службена Католичка Црква у поступку каузе проглашења Степинца Светим није у спис унијела доказе о тобожњем тровању.
Кад је пак у питању тврдња о томе – да је суђен на политички монтираном процесу, што је и сам тврдио, ваља га исправити он је суђен на политички мотивираном процесу за дјела која су по тадашњем закону била казнена дјела, на основу доказа, на основу докумената усташке државе и изјава усташких дужносника и других свједока.
Уз допуну коју је најбоље о суђењу изрекао Милован Ђилас један од вођа тадашњег комунистичког режима, како је оптужница била пропагандни урадак а не правни чин, а поступак вођен закашњело и траљаво.
Но, мени су у истраживању била важнија нека друга питања. Покушао сам на њих одговорити, трудећи се да дођем до релевантних документа који нису познати хрватској јавности, а ту прије свега мислим на Степинчева писма папи Пију XII. одаслана у Рим у свибњу и липњу 1941.
Александар Живковић: Зашто ме не занимају нови погледи у САНУ на Хитлеровог папу
О неким од њих говорио сам и у јавној полемици у једном тједнику, отварајући питање зашто се сакривају та али и остала писма папи а она постоје, нису уништена! Чине то једнако црквене власти универзалне цркве као и оне у Хрватској.
Њих се сакрива јер она вјеројатно нису пасторалног садржаја као и два објављена, она су обавјештајно политичка анализа стања у држави названој НДХ. Њиховом објавом заправо сазнали би истину о Степинцу, о његовом политичком дјеловању, о тајним сусретима с људима и догађајима али неопходну и важну истину како је Степинац информирао Папу Пиа XII. што се уистину догађа у НДХ.
Ваља одговорити и на нека питања која држим изразито важним за разумијевање контекста појединих догађаја која су обрађена у ауторској књизи. Издвојио сам само нека:
- Је ли прелазак грађана НДХ с других вјера на католичку вјеру био у добровољности или присили?
У знанственој и опћој јавности о томе мање више знамо све. Била је то посљедица расних закона Павелићева режима који су дефинирали проблем готово неутрално као обичне ”вјерске пријелазе”.
Нема никакве сумње да је присилни прелазак Срба с православља на католицизам био дио ширег плана уништења Српске Православне Цркве у Хрватској и све то под присилом, па и присилом смрти. То се оправдавало наводним бројем изгубљених католика (наводно 200 000) у раздобљу 1920-1940, што је први устврдио Степинац на Бискупској конференцији још 1940.
Какав је стварни карактер тих прелазака с православља на католицизам желим појаснити на примјеру Српкиње Беле Крлеже, супруге највећег хрватског писца Мирослава Крлеже.
Када је Бели запријетила опасност да као Српкиња буде ухапшена, протјерана из глумишта, одведена у логор и убијена, комунист Крлежа наговорио је Белу да напише особно писмо надбискупу Алојзију Степинцу, како би жељела пријећи с православља на католичку вјеру.
Степинац је дакако удовољио молби. Поуку о преласку на католичку вјеру дао је тадашњи помоћни бискуп Фрањо Шепер.
Бела и Крлежа преживјели су Други свјетски рат, остали у Загребу. Причу спомињем, не само како би указао што је стварно значила ”добровољност” преласка на католичку вјеру, већ и као један од разлога зашто комунист Мирослав Крлежа, послије тог чина, није желио послушати Ивана Крајачића и одазвати се Титовом позиву да дође у партизане.
Желим додати да се Ватикан о преласцима изјаснио ”мудро”, но тек у јесен 1941. одашиљући напутке не о масовним преласцима већ о преласцима апостата, а прозелите, изворне преласке са православне, жидовске, или исламске вјере доживљавао као изузетке.
Дотада су проведени бројни масовни пријелази у увјетима страха и терора, а многим прелазницима код Срба и Жидова, ни то није помогло да сачувају животе.
- Је ли постојала било каква веза Алојзија Степинца и католичког Епископата с партизанским покретом?
Архивски фондови у којим би се морали налазити документи о тој сурадњи или контактима су темељито прочишћени у државним институцијама, па сам о томе могао писати врло ограничено.
Постоје ли неки записи код црквених власти, чува ли неке од њих Црква, не знам. Било би корисно да се Црква о томе изјасни.
Но, чињеница да је монс. Светозар Ритиг био на партизанској страни а да је одржавао цијело вријеме везу са Степинцем, да му је Степинац слао редовито и новац, да су на засједању Предсједништва ЗАВНОХ-а у Сплиту у травњу 1945. судјеловала двојица бискупа, да у партизанским јединицама судјелује већи број католичких свећеника упућују на постојање тих веза.
Ни један од свећеника који је приступио анти фашистичком покрету није по Степинцу кажњен и екскомунициран из Католичке Цркве.
То потврђују и свједочења о разговорима Хебранга и Степинца, који су се одвијали на разним разинама и подручјима. Свједочи о томе и главни њемачки човјек у НДХ генерал Глејс вон Хорстенеј, главни њемачки обавјештајац Ханс Хелм, и други.
Свједочи о томе један повјерљив запис америчке дипломације из 1952. о Алојзију Степинцу. По запису Степинац ће се повјерити угледном њујоршком адвокату Џемсу Мареју како му је Тито тијеком рата нудио да буде и војни викар партизанске војске. Стога остаје питање зашто је након рата дошло до тако драстичног разлаза Тита и Степинца.
Дакако, понуда Степинцу да буде војни викар и у партизанској војсци не би била на столу да за то није било неких основа. Тих дана у партизанском покрету су десетине тисућа партизанских бораца који су практични вјерници католици.
Кад је ријеч о америчком интересу за судбину Степинца, можемо навести један примјер. У коловозу 1955. године Степинца је тајно у Крашићу посјетио угледни амерички правник и одвјетник Едвард С. Гринбаум, умировљени генерал америчке војске, који је дошао у пратњи своје супруге да би америчке власти и свијет информирао како у Крашићу живи у заточеник Алојзије Степинац.
Желио је провјерити држе ли се југославенске власти обећања из захтјева које су САД-у дале 1950. код разговора за примање америчке помоћи, а оно је гласило: ”премјестите Степинца из Лепоглавског затвора у кућни притвор и осигурајте му све увјете за нормалан живот”.
- Када су започела и што су Степинчева политичка лутања?
У књизи наводим да се Степинац није најбоље сналазио у пресудним повијесним догађајима у ”времену кушње”. Раздјелница је Бискупска конференција из 1940. гдје износи радикалне критике на рачун ”шизматика” односно Српске православне цркве и тадашње државе, Краљевине Југославије.
Тада исказује и јасно своје ставове и симпатије за учлањење свећеника у забрањену организацију Анте Павелића, а практички се одриче ХСС, парламентарне странке, која је уживала повјерење хрватског народа и има готово његову плебисцитарну подршку и инфраструктуру да обнаша власт.
Његова лутања најспорнија су у 1941. кад није сагледао повијесну перспективу куда режим Анте Павелића води хрватски народ и хрватску државу, а знао је и те како добро што је усташтво и тко је на челу тог покрета, а он ипак подржава тај покрет.
Степинац је самопроглашеном режиму дао подршку те инструментализирао цијелу Католичку Цркву у НДХ, усмјерио ју је да подржи режим, што више као што говори његово писмо Папи Пију XII, које сам објавио, завјетовао се како ће све снаге упријети да се усташком режиму помогне особно али да му помогне и цијела Католичка Црква у НДХ.
То је сигурно утјецало да велик број свећеника судјелује у као дужносници у проведби усташке геноцидне политике.
Степинац 1945., на крају рата започиње сукоб с новом влашћу, наносећи себи и Цркви, али и својим вјерницима, несагледиву штету.
Његову позицију и дјеловање у том времену нове ”кушње”, детаљно сам обрадио у књизи. Овдје желим казати да је Алојзије Степинац тада као и у бројним другим одлукама несигуран и несамосталан, да занемарује повијесну реалност, јер режим НДХ је војно поражен, а он остаје прије свега извршитељ воље Ватикана, његов лојални војник, па и онда када то чини на штету националних интереса, од непротивљења потпису Римских уговора, политичке подршка само једној страни у сукобу, што је супротно и Ватиканском поимању понашања у грађанском рату, до непризнавање нове власти. Или како је рекао Крунослав Драгановић – Хрватска је играла на ”кривог коња”.
Ватикан заправо Степинца 1945. политички користи да се он буни против режима, а тајно путем бившег дипломата Краљевине Југославије Москатела иза леђа, договара успоставу пуних дипломатских односа те долазак про нунција Патрика Хурлеyја.
Ватикан је и прије тога издао оданог му Алојзија Степинца када 1943. папа Пио XII. прима у тајни посјет југославенског престолонасљедника, краља Петра.
Степинац и мала католичка заједница у Хрватској на том сусрету, далеко су од очију Ватикана. Папа примајући у тајни посјет краља Петра и Шубашића, води разговоре о њиховом повратку на власт у Југославији, занемарујући хрватске националне интересе, за идејом Независне Државе Хрватске, коју Степинац здушно заговара.
Након пресуде 1946. Степинац више није политички субјект у Југославији нити је релевантан за односе Ватикана и југославенске државе.
Како је Степинац доживио чињеницу споменуте ”издаје” којој је извргнут на свом пасторалном путу у жртви за вјеру и Цркву, не знам. Засигурно такве вијести није примао с одушевљењем. Особно никад није проговорио о темама у којим особно издан.
Она највећа ”издаја” Степинца настала је након смрти Пија XII. када се стубоком промијенила политика Ватикана према комунистичком свијету па и према Југославији.
Та је политика добила потпору на II. Ватиканском концилу и југославенска држава је поново успоставила дипломатске односе, а у Рим 1968. стигао Мика Шпиљак и тада наступио у улози предсједника Савезног извршног вијећа (савезног премијера) и постао први предсједник владе једне социјалистичке земље којег је примио поглавар Католичке цркве: тада папа Павао ВИ. ће поздравити ”Живјела Југославија”. Касније, 1971. код папе пристиже и Јосип Броз Тито.
Све оно што је Степинац бранио 1945. – 1960. прије и послије суђења, постало је потпуно ирелевантно у развоју односа Ватикана и СФРЈ.
Ватикан је са СФРЈ након прекида односа 1953. поново успоставио дипломатске односе, потписавши 1966. Протокол о разговорима вођеним између представника Владе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и представника Свете Столице.
- Важно се осврнути и на питање да ли је Степинац тијеком НДХ шутио о злочинима који су били свакодневна појава.
Приговори, како глас отпора Алојзије Степинца на зло које се догађало нису били довољно јасни и како се нису чули далеко, су само су донекле точни.
Степинац до 1943. користи проповједи као медиј комуникације с усташким режимом, износећи своје и ставове Ватикана, користећи алегоријским препричавањем библијских догађаја како би отворио и неке актуелне теме, а неке од тих проповиједи преноси и ББЦ.
Но од 1943. када је било јасно да ће хитлеровска коалиција доживјети пораз, а тиме и НДХ, он се потпуно ангажира у настојању да спаси усташки режим. Иде тако далеко да осуђује савезнике што бомбардирају Хитлерову Њемачку.
Приговори како није учинио довољно у супротстављану злочинима које чини режим су субјективне природе. Стога су они једна од истина у обрани Степинца.
Неспорно је да је Степинац учинио много на спашавању појединих жидовских обитељи, неких православних свећеника и вјерника, па и неких комуниста, неспорно да је спашавао Жидове западне Европе и прије Другог свјетског рата. Ваља објективизирати једну чињеницу за процјену је ли Степинац у том режиму могао учинити више.
Он заправо није имао ону моћ која му се у комунистичком раздобљу, а и понекад и данас приписује, није имао политичку, ни војну па ни духовну моћ да утјече да се зауставе злочини. Његов духовни и морални утјецај поступно се урушавао, како се власт удомљавала, учвршћивала и радикализирала.
Павелић је више пута молио визитатора опата Рамира Марцонеа да Ватикан смјени Степинца. Павелићев УНС, али и Гестапо тајно су пратили Степинца и водили о њему полицијски досјее.
Стога ваља казати да је сваки корак Степинца био на ваги, да је Степинац случајно прешао линију коју је Павелић одредио као допустиво понашање био би ухићен и вјеројатно затворен.
Његовим евентуалном заточењем а можда и ликвидацијом, Црква у Хрватској па и Ватикан не би получили користи, већ би се засигурно догодило оно за чиме је Павелић тежио да путем национално лојалнијег надбискупа, више оданог националним интересима, а мање Риму, подчини усташком режиму цијелу Католичку Цркву у Хрватској како би Павелић управљао и Католичком Црквом у Хрватској. Степинац то ипак није допустио, бранио је Цркву и отворио највећи пријепор о својој кривњи, што је прије, свјетовно или вјерско.
Степинцу није преостало ништа друго него да балансира у свијету Павелићеве визије државе и политике и очува Католичку Цркву и клер у Хрватској, ”мада рањена срца”.
Но, не држим толико пријепорним особну Степинчеву шутњу, ни јачину гласа којим се залагао за појединце, већ чињеницу да он и Католичка Црква у Хрватској нису препознали потребу изградње суставног отпора режиму који убија своје грађане друге вјере и националности, али и Хрвате и с друге стране да у тим интервенцијама за појединце никад није споменуо Павеличеву одговорност за злочине који су се збивали, нити казао како су они планирани већ бранио режим како су то неки испади насташа, расова, појединаца у усташком режиму.
Степинчева борба против усташтва остала је на појединачним интервенцијама код Павелића, Кватерника или Артуковића, (по бискупу Ратку Перићу било их је око 500), и све је остало на оној Степинчевој мисли ”рекао сам, олакшао сам душу”, или оној ”отворите тим несретницима прозоре на сточним вагонима како би имали зрака”.
Та Степинчева шутња није била само прагматично понашање и његово схваћање одговорности за Цркву у том времену.
Била је она и израз његових идеолошких и политичких, али и моралних постулата, како у односу према жртвама режима, па и режимским жртвама, тако и његових стајалишта према либерално-демократским начелима и комунизму, који је доносила антихитлеровска коалиција.
- Знамо ли данас о Степинцу довољно за коначни суд о њему као кандидату за свеца?
Ваља учинити јавно доступну спознају коју сам прикупио у архивима а која показује како је пут до истине о Степинцу још далек, неистражен, како заправо истина о њему тек надолази, и како су све важне одлуке о Степинцу биле и бити ће политичке природе, мада ће их донијети пасторалне власти.
Кад је моја књига ”Степинчев гријех, Ватикан и Католичка Црква у времену кушње” била у тиску у једном архиву пронађен је документ који вриједи споменути у данашњој пригоди.
За судски процес Алојзију Степинцу, уз хрватске истражне органе, бринуо се и југославенски руководилац Макс Баће који 1946. обнаша дужност замјеника савезног министра унутрашњих послова Александра Ранковића.
Баће ће хрватским властима 1946. доставити прве документе темељем који се наставила градити оптужница против Степинца, а и осигурати код тих власти да у првом реду судске дворане у Загребу у делегацији Каптола која прати суђење, сједи уз католичке прелате и његов ”пријатељ” до јучер предсједник Великог крижарског братства, својеврсног расадника усташке младежи, др. Лав Знидарчић. Он је брат Титове курирке Наталије удате Ткалец, брат Рикија Знидарчића једног од шефова илегалне партизанске мреже у Загребу, али и брат Анке Берус тада министрице у Бакарићевој влади.
Но кад је послије рата 1945. Знидарчић био ухапшен од стране ОЗН-е и спроведен у логор на Каналу, одведен пред стрељачки строј од сигурне смрти, неће га спасити сестра Анка Берус већ обитељски пријатељ Макс Баће.
Године 1990., 13. просинца, шест мјесеци након формирања нове власти у Хрватској у Риму, у великој дворани Папинског свеучилишта Антонијанум др. Иван Мужић, други пријатељ Макса Баћеа, као лаик повјесничар, изабран на приједлог надбискупа др. Фрање Кухарића, поднијет ће уводно слово о томе тко је Алојзије Степинац.
У присуству високих прелата, али и бројних лаика започела је нова политичка и пасторална прича о Степинцу, јавна рехабилитација и међународно освјетљавање лика и дјела кардинала Алојзија Степинца, у контексту рушења комунизма.
Послије Мужићева говора на говорници ће се појавити и представник Конгрегације за проглашење светих, надбискуп пољски, Едвард Новак, који ће службеним поздравним говором потврдити примитак повијесно-правне документације о Степинчеву животу и мучеништву и најавити почетак Каузе након десетогодишњег застоја.
Овдје се поновно појављује Макс Баће, али у посве новој улози! Документ који сам прибавио по окончању рада на књизи ”Степинчев гријех” говори да је Баће био укључен у операцију Мужићева наступа у Рим, да је прочитао Мужићев текст, нећу рећи одобрио, да је текст прочитао и Фрањо Туђман и дао одређене примједбе пријатељу Ивану Мужићу и надбискупу Фрањи Кухарићу.
Овог пута Баће није то учинио као државни функционер, већ као истакнути хрватски националист, који је активно укључен у припреме рушења комунистичког режима и успоставу суверене хрватске државе. Он тада припада кругу Фрање Туђмана, Стјепана Месића, Јосипа Бољковца, Јосипа Манолића.
И овај догађај потврда је већ споменуте тврдње како истина о Степинцу, још увијек тражи пут до јавности, а тиме и потребу писања нове књиге о Алојзију Степинцу.
А питање знамо ли довољно о Степинцу као кандидату за свеца завршио бих с неколико реченица о истини, која се у Ватикану у каузи за проглашење светих отворила као непремостиви проблем који се крије од хрватске јавности, а она заправо гласи може ли Ватикан прогласити свеца који у ”времену кушње” није био антифашиста, који није подржавао вриједност коју која обликује једно раздобље људске цивилизације, може ли светац бити онај који је подржавао фашизам аутохтоног типа зван усташтво.
Може ли светац бити фашист, по увјерењу и дјелима?
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Тај ишчекивани одговор дати ће Ватикан. Ма какав одговор био у коначници, он ће обликоват истину о Степинцу, и показати хоће ли Ватикан прекршити до сада усвојена морална начела да ни један светац није био истински бранитељ фашизма по увјерењу и дјелима које је оставио иза себе.
Бити ће то дакако одговор и на још једно важно питање за хрватске вјернике и грађане Хрватске, порука Католичкој Цркви у Хрватској, посебно важно у данашње вријеме, оживљавања у свакодневном животу вриједности које је заговарала власт НДХ.
Бити ће то и порука католицима свијета, оним који штују католичке свеце, али и кршћанском свијету пред тако нужан наставак екуменског дијалога.
Стога није погрешно устврдити да хрватско настојање да имамо свеца није само питање Католичке Цркве, оно је прворазредно и национално и политичко питање. Независна Хрватска Држава је тијеком Другог свјетског рата била припадница фашистичке коалиције и данас оптерећена стигмом аутохтоног фашизма, усташтвом. Ватиканским евентуалним избором свеца који је подржавао тај аутохтони фашизам, постала би једина земља на свијету у чијој Католичкој цркви и вјерницима то очито не би био пријепор.
- И на крају одговор на два питања: Зашто сам Књигу назвао ”Степинчев гријех, Ватикан и Католичка Црква у времену кушње” и је ли књига уперена против кардинала Алојзија Степинца и Католичке Цркве?
Мотив за наслов је католички катекизам у којем је врло јасно записано како је помагање зла ”гријех”, а надам се, сложити чете се и ви, помагање усташког режима да опстане у чему је здушно и готово беспоговорно судјеловао и Алојзије Степинац и велики дио католичког клера, било је помагање зла.
Желим захвалити унапријед и онима који ће читати моју књигу и који ће имати другачије погледе, али неће наставити праксу идеолошких и политичких дисквалификација, на којим данас почива расправа о Степинцу, већ бити упућени на дијалог на бази аргумената избјегавајући десничарске и љевичарске једностраности, сводећи расправе на нужност толеранције и дијалога.
Књига ”Степинчев гријех, Ватикан и Католичка Црква у времену кушње” није уперена против Степинца, Ватикана и Католичке Цркве, она је усмјерена против оних жилавих догматских структура које и данас пријече критички дијалог о ”времену кушње”, па онда и о дјеловању Католичке Цркве и Алојзија Степинца.
Извор: Аутограф.хр
