Познато је писмо из 1963. године у којем Гун Бергман казује да ју је њен бивши муж Ингмар, који јој је и даље добар пријатељ, замолио да писца пита за неку драму која му лежи на дну ладице.
Књижевно стварање вибрира на танкој линији између онога што се збило и што је могло, а није. У тај простор улазе и неостварени сусрети великих уметника. Тиме се отвара могућност да микрофилолошким анализама примарних извора, животописа и стваралаштва уметника сагледавамо разлоге за сусрете и разминућа. Андрића и Бергмана у везу доводи Гун Бергман, чији су преводи на шведски српском писцу утрли пут до најпрестижнијег књижевног признања.
Слависткиња је била у браку са славним синеастом од 1951. до 1959, управо године када је започела превођење романа На Дрини ћуприја. У обимној преписци између аутора и преводиоца (приредила Јасмина Нешковић, Свеске Задужбине Иве Андрића, 1992) познато је писмо од 30. априла 1963, у којем Гун Бергман казује да ју је њен бивши муж Ингмар, који јој је и даље добар пријатељ, замолио да писца пита за неку драму која му лежи на дну ладице будући да је постао управник Краљевског драмског позоришта у Стокхолму, додајући „оног у којем је Милица разгледала костиме” (Андрићева супруга била је костимограф).
И, уколико је одговор негативан, пита за препоруку у виду неког југословенског писца, Нушића нпр, додајући да „за Ингмара долази у обзир само најбоље”, као и да редитељ с нестрпљењем чека реаговање. Андрић посредно захваљује Бергману наводећи да нема ништа за позорницу, препоручујући Крлежу, Нушића и неког од млађих драмских аутора, уз обећање да ће послати неки од комада на француском или немачком и изражавајући радост због могућности да „баш Бергман на сцену изнесе неку од југословенских драма”. Није познато да ли је Андрић то учинио, али се зна да Бергман није режирао ниједно од драмских дела из Југославије.
Нобеловац и оскаровац
Нема забележака о томе да су се уметници икада срели. Међутим, њихова повезаност, поред генијалности и плодног рада, постоји на више других планова. Андрић је син католичког подворника, а Бергман син лутеранског свештеника; обојица, у стваралачком заносу, у младости напуштају студије, с тим што је Андрић актер и у стварању историје. Обојица присуствују јачању нациста: млади Бергман 1936, на митингу у Вајмару, где проводи летњи распуст, одушевљен Хитлеровом личношћу, а средовечни Андрић од 1939, у Берлину, као први човек југословенске амбасаде, но без имало раздраганости након сусрета с канцеларом. Оба аутора 1961. године добијају најблиставија признања у сферама свога делања: Андрић Нобелова одличја, а Бергман Америчке филмске академије за најбољи страни филм (филмом Девичански извор, потукавши међу осталима и југословенски филм Девети круг).
Обојица налазе простор стваралачке среће у домовинама одакле ретко одлазе – Андрић Београд, а Бергман острвце Фаро – и обојица, уз дисциплину и дендизам, рад претпостављају свему другом стичући атрибуте некомерцијалних класика. Налазимо да оба ствараоца остављају описе централне шведске Долана (у значењу Долине) са живописним (у)долинама, шумовитим пределима и познатим туристичким сеоцетом Талберг: Бергман у записима из детињства, аутобиографијама Рођени у недељу и Разговори у четири ока, а Андрић у путописима „Север” и „Земља на северу”, Знаковима поред пута и преписци са шведским пријатељима поводом пропутовања 1963, са супругом Милицом.
Аутори деле исто северно небо почетком 1970: док шведски редитељ оштри око на камери, српски писац је у Стокхолму на лечењу, боравећи у клиници на петом спрату витке осмоспратнице од црвене цигле, о чему ће оставити два аутобиографска записа. Година 1975. забележена је у животној хронологији обојице стваралаца као кључна: Андрић прелази у бескрајне вртове рајске, а Бергман бива ухапшен услед утаје пореза, због чега доживљава нервни слом.
Наводни сукоби са законом такође ће обележити животе обојице уметника, уз ослобађајуће пресуде: у Андрићевом случају – аустроугарског, а у Бергмановом – шведског суда. И на концу, и Андрић и Бергман остављају иза себе задужбине с грађом за даља истраживања, израстајући у националне симболе – њихови се ликови налазе и на новчаницама националних банака, што је најшира потврда препознатљивости и славе.
Но, сличности међу ствараоцима не потиру њихове разлике које проистичу из карактера, историје и културе поднебља, времена и идеологија у којима су живели, односа према различитим животним аспектима, жанрова у којима су се остварили, а које су најуочљивије на плану доступности и изложености: Андрићева ангажованост у стварању структура нове државе, али и интровертност и осама, насушни за писање, наспрам су Бергманове окружености људима и комуникацији, обавезним у филмском раду, али и његове аполитичности.
Бракови у речи и слици
Ауторе тешње везују узори и теме. Обојица су врло рано прочитали све што је Август Стриндберг (1849–1912) написао, а то значи и збирку Бракови. Андрић је штиво називао „опасном храном – за његов одмалена добар стомак” – одређујући ту наглашену везаност за скандинавске писце као необичност. Још у гимназији превео је одломке о браку из Стриндберговог романа Црне заставе, а као млад писац приказао превод Исповести једног лудака (у нас преведено уз предложак Брак), оцртавши тиме део круга будућег вишедеценијског тематског интересовања. Додајмо и да је рано препевао Стриндбергове „Певаче”. Бергман је „оца модерне шведске књижевности” укључивао у игре оловним војницима који су, дечаковим гласом, изговарали драмске реплике, на студијама га доживљавајући као мудраца који казује оно што он као млад писац осећа и стекавши славу радом на двадесетак остварења према делима шведског књижевника. Оба аутора обрађују Стриндбергову Госпођицу Јулију, једночинку о affaire d’amour аристократкиње и слуге, с психолошким ликовима девојке чија класа нестаје и младића кога опортунизам води ка вишем степенику друштвених лествица. Андрић то чини у недовршеном драмолету, једночинки Конац комедије, 1918, док трага за својим жанром, а Бергман знатно успешније, поставивши драму два пута.
Уметници теми – брак, брачно – приступају с различитих биографских полова: Андрић с полувековним имиџом нежење, без наследника, уз радост због позног десетогодишњег брака (очајан због прераног одласка супруге), а Бергман као отац деветоро деце с бурном биографијом џентлмена с пет бракова. Почетком седамдесетих Андрић ради на приповедном циклусу Кућа на осами, остављајући у том необјављеном рукописном снопу неколике приповетке о брачним везама, али и недовршену новелу „Бракови”.
Новелом, која се може тумачити и као стилска вежба „по Стриндбергу”, писац није био посве задовољан и то, чини се, због преваге дословности у односу на метафору. Но, њу и даље красе андрићевска реченица и сталожена мудрост, па тако читамо да је „брак добар и срећан док се о њему не мисли и не говори тј. док се у њега не мешају адвокати и судије, црква и родбина, као што је дисање људско добро док нема потребе за лекаром”. Писац ради и на причи „Брачни пар др Блау”, коју такође оставља у скицама не стигавши да јој удахне ону божанску искру која блиста, на пример у новелама „Злостављање”, „Затворена врата” и „Олујаци”, и која прозни текст претвара у уметничко дело. Бергман снима Призоре из брачног живота (1973), с једном од животних муза у главној улози Лив Улман. Некако у исто време Андрић у једном разговору о страху од публицитета и насртљивости јавности на његову приватност даје призор – који постаје и бергмановски – о томе како би сви желели да „отвори врата своје спаваће собе и покаже и оно што се никада и никоме не показује”.
Ћутањем до заборава или солидарношћу до среће
Андрић сматра да „литература и позориште не казују много” и да ће „брак остати једна од слабих тачака литературе”. У Знаковима поред пута успоставља типологију бракова (у једном од записа даје приказ филма о браку), да би у приповеткама и романима пружио наративну аргументацију. Приказујући брачну заједницу у светлу друштвено-историјских околности, са атипичним одступањима у понашању супружника у односу на патријархалне и малограђанске матрице, Андрић је о теми говорио у складу са својом радозналошћу „за приче које нико не зна, на догађаје који су закопани, најпре у ћутању, па затим у потпуном забораву”, питајући се „шта је то што ни од чега ствара међу људима неспоразуме, сукобе и страховања, да сами себи и један другом кваре живот и ремете сан трујући задовољства, којих ионако нема сувише”.
Бергмана, према суду Милана Влајчића, датом на овом месту у Политици 16. априла 1977, током југословенског емитовања Призора из брачног живота, не занимају питања о рушењу традиционалних норми и манифестације савременог брака, већ истина чије откривање представља својеврсну породичну терапију. Бергман теми не „приступа као моралиста или проповедник већ као песник”, приказујући ликове супружника као људе којима ништа људско није страно.
Глумачки пар (у улози мужа је Ерланд Јозефсон, актер филмова Само једним се љуби, Монтенегро, Вариола вера, Сеобе) пред гледаоцима више „живи брачним животом него што глуми, размишља о срећи, самоћи и солидарности”, истражујући могућности комуникације и вредности толеранције. Потентност теме огледа се и у наставку Сарабанд, снимљеном тридесет година касније о истом пару, који уједно представља и последње редитељево остварење. Уз то, 2021, на подстицај Бергмановог сина редитеља Даниела Бергмана – који је истакао податак да је после емитовања филма и серије седамдесетих, у Шведској порасла потражња за брачним терапеутима – урађен је римејк у популарној ХБО продукцији, чиме је изнова потврђена благотворност уметности.
Биљана Ђорђевић Мироња
Извор: Политика Магазин
