Пише: Дарагн Марковина
Кад у овим нашим крајевима кажеш ‘Арсен’, сви моментално знају да је ријеч о Дедићу. Што укључује и непоправљиве ногометне фанатике и навијаче Арсенала одрасле за вријеме скоро па вјечног Арсена Венгера на клупи лондонског клуба. Баш зато и није било питање хоће ли, него када ће кренути симболичко присвајање Арсена. То је управо направио лидер расколничке, радикално десне странке Домино у Хрватској, Марио Радић, коментиравши успут отварање Српског културног центра у Пули. Окомио се тако Радић заправо и на идеју изградње мреже тих културних центара, али и на оно што он назива присвајањем Арсена од стране српске заједнице. У томе је отишао толико ниско, да је додао како су чекали да умре Габи, да би то могли извести, проматрајући је ваљда као жену на бранику хрватства у обитељи Дедић.
Није му то вјероватно била намјера, будући да десни радикали у правилу крију задње намјере, ма колико оне прозирне биле, али Радић је с овим иступом открио да десница заправо жели Хрватску без Срба. Јер, ако с једне стране сматрају недопустивим оснивање парадржаве или било какву аутономију те заједнице те кориштење националистичких првака као њених хероја, што се и може разумијети, из чињенице да им смета када људе који властито српско поријекло, али ни уклопљеност у Хрватску, нису никад скривали, као што је био случај с Арсеном – српска заједница наведе као своје, не може се ишчитати ништа друго осим жеље да Срба уопће не буде.
Проблем је, наравно пуно дубљи и не односи се само на реакције деснице, будући да ни сва медијска настојања и кампање српске заједнице које наглашавају суштинску интегрираност Срба и припадника њихове заједнице у баштину Хрватске, као уосталом ни то што су многи од тих података опћепознате чињенице, попут поријекла Николе Тесле, самог Арсена или поријекла Јосифа Руњанина, аутора хрватске химне, па и Владана Деснице који се и даље налази у читанкама – ништа нису промијениле у суштинском одбијању доброг дијела друштва да прихвати Србе као равноправне у Хрватској.
И без обзира што је тај проблем до максимума и можда неповратно потенциран с посљедњим ратом, он је постојао и читаво стољеће прије њега и тешко да ће икад нестати.
Но, то не значи да труд СНВ-а треба посве одбацити и напасти, у најмању руку јер су му намјере племените.
Што се пак самог Арсена тиче, који је нерадо говорио о политици, па и о неугодности која се догодила с његовом кућом у Шибенику деведесетих, чињеница је да је снимио два невјероватна ратна албума, „Тихи обрт“ из 1993. и „Министарство страха“ из 1994. године, који су два најснажнија свједочанства о рату у Хрватској и о томе како га је сам Арсен тешко доживио.
Што се пак тиче његове уже фамилије, стоји то да је његов старији брат Милутин, који је на студиј и заправо у живот отишао у Београд из Шибеника, био као сликар и интелектуалац дубоко уроњен у српску православну традицију, док се Арсен савршено уклопио у амбијент Загреба и хрватске културе.
Штовише, о тим Арсеновим идентитетским дилемама забавну цртицу написао је Момо Капор у свом аутобиографском роману „Исповести“, пишући о једном лијеном љетном поподневу седамдесетих у двору Дедићевих у Шибенику, описујући Арсенов разговор с оцем о томе како је он „ипак хрватски пјесник“.
Но, све су то теме о којима десница нити је у стању расправљати, нити је заинтересирана за њих. С те стране је тужно и то у којем је друштву и с којим темама и сам Капор окончао свој живот и писање, али то је сасвим друга тема.
Укратко, ако итко може и треба бити мост међу нама, а у крајњој линији то и јесте, онда је то Арсен. Јер, немогуће је на крају крајева слушати и волити Арсена, а истовремено бити националист и искључив човјек. То једноставно не иде, нити може ићи.
Извор: Пешчаник
